Ovaj naslov deluje pompezno, kao da sam osvojila ako ne Evropu, onda bar dva tri obožavaoca.
Počelo je prilično naivno. U apoteku udjoše dva…dva…dva dvonožca. Prvi je valjda bio čovečjeg porekla jer je hodao na dve noge, imao bradurinu neurednu, a na glavi ošišan na nularicu pa nešto onako u zrak. Mislim se ja, samo se ti šišaj, žalićeš kad ti ta kosica ode svojim putem, pa ćeš ostatke prebacivati tamo vamo i nadati se da ne puhne bura. Imao je jedno 2kg nekakog gvoždja, srebra, zlata sigurno nije, oko vrata…Sve zvecka kad hoda.Na nogama mamuze, samo mu je konj falio.
Onaj drugi majmun nije, ali nije ni čovjek. Onako sitan nema ga 40 kila, sve skakuće. Prevrnuće mi neku kutijicu koju sam dva sata slagala. Gledam ga ja ispod oka, ali on ne haje. Ono što mu gvirka od kože ispod polivinilske jakne sve napisano. Svašta i cvetići, i neki mačevi, i naka kineska slova, ruža kao plače… Ima ceo dan da se zabavljaš ako se skine, sa tim brljotinama i prepravkama u vidu tatu crteža. Sa njim onako nikakvim i ne bi bilo druge zabave previše.
Onaj veliki je pod patronatom onog majmunčeta i obraća mi se važno
- Aspirin.
Ja kao da sam na placu, hvalim robu:
-Hoćete li za cirkulaciju ili onaj posle operacije srca, ili za prehladu sa C vitamninom, ili običan?
On se predomišlja kao seoska mlada, kao, ne odgovara mu, nijedan.
Za to vreme, vidim ja svog Boška Boškovića, ono majmunče, zašlo mi za ledja i uzeo mobitel.
-Šta ćeš to?
-Mobitel!
-Kakav mobitel, vraćaj to. To je moje
-Sad je moj.
Gledam ja, da li je blesav, ili mu nešto drugo fali. Sva sreća ne uze onaj sa svim brojevima koje se spremam već 100godina prepisati, nego neki trć-prć. Prošlo bi mu da mi nije uzeo i tašnu. Kud je ostavih na recepturu. U tašni plata koja je zakasnila dva dana.Nije još ona od našeg dragog političara koji rešio da svoje brljotine i kredite na meni ispravi, ali, plata je plata. Uhvatim ja tašnu za ručku. Vuče on, vučem i ja
-Pusti to
-Neću
Bezobraština jedna, nijedna, i tako povuci potegni, iščupasmo repu, nije nego pokidasmo tašnu.
Mogla sam da ga zadavim.Tašna bledo zelena, mjesecima sam je obilazila i želila, i sad pocepana.
Kod mene osta kaijš, kod njega plata. Pomislih na ono jutarnje budjenje u ranu zoru, na sve ono što mi se podešavalo za petnest dana, i podigoh koleno. On vide moj pogled, moju rešenost i uhvati se tamo kao ono fudbaleri kad se puca slobodan udarac… pa pobeže, a ja ostah na bojnom polju ponosno, posle Pirove pobede, sa pocepanom tašnom…
Post je objavljen 24.09.2014. u 13:24 sati.