AnaM

Jesen je.
Drveće se zaodenulo lišćem prekrasnih boja.
Blistaju sve boje crvene, naranđaste. Smeše se suncu. Mirisi pokošene trave opijaju. Jesenji lahor igra se nestašno sa pramičkom kose neke curice. Zavitlao bi joj vragolastu suknjicu, ali ne može. Nosi traperice.
Otvaram prozore, vrata. Dišem duboko. Nemam škrge, nisam ni parna mašina, ali dahćem upijajući u sebe zrak koji život znači.
Ne, nije krivo ni lišće čije se boje prelivaju u spektru jeseni, nije kriv ni onaj lahor, nije proleće pa da se uzburkaju hormoni. U meni bura, orkan, oluja. Kako i ne bi, zagorelo mi kilogram mesa koje je trebalo biti gulaš, a sada može poslužiti kao gorivo za roštilj.
Blog je kriv...a samo sam nekoliko komentarčića napisala.

Nema slike jesenjeg lišća (nisu u ovom kompu), nema ni zagoretine (fotić došao sa popravke, ali nema ono malo četvrtasto na kome slike ostaju, duga priča), neću skidati sa Googla (čitaj probala neuspešno) Imam samo ovu ružu koja se natandrmoljila u vrtu i bila mi lepa, pa je slikala prošli mesec.
I naravno, na slici sam ja kad sam ušla u kuhinju (priznajem, i ta slika je od ranije)

Vežbe…
U zdravom telu zdravi duh.
Vežbati, vežbati i samo vežbati.
Sad ću ja to zdravlje uterati u mene. Nema kavice, nego vežbe jedan, dva…
Napravila sam raspored za svaki dan.
Prvi dan.
Tuširanje ledenom vodom, pa trčanje desetak krugova oko igrališta u parkiću.
Hladna voda je bila neugodna, pa sam je malo smlačila, a gde ćeš bez kavice izlaziti iz kuće. Od deset trčećih krugova, ostalo je prva polovina brzim hodom, a druga isplažena jezika do prve klupe.
Drugi dan
Trčanje po stepenicama, preskačući po dve, do terase na osmom katu.
Krenula sam i preskočila desnom nogom dve, pa levom, ali srce dreknulo
-Jesi li ti poludela, ima lift, pa ako ti se skače skači nizbrdo, odbijam saradnju.
Prvi put da je moje srce reklo nešto pametno. Popela se liftom, pa polako dole, da susedi ne misle da je u kući požar.
Treći dan
Brzim hodom do sprava u parkiću, desetak sklekova, ljuljanje na razboju, (izgleda lako) i neko lomatanje po nekoj spravi za koju ne znam kako se zove.
Do sprava sam došla brzo, možda jer su desetak metara od stana, raspekečila sam se na onom vratilu, ali nisam si nikako mogla podići noge ni pedalj od zemlje. Sigurno je nešto pokvareno. Slekovi su neslavno prošli, ruke sam malo pdigla od zemlje, ali ostatak tela je odbio te aktivnosti. Na onu treću spravu nisam ni išla, zauzeli je pre mene.

Četvrti dan
Planiran odmor od vežbanja
Pijem kavicu, grickam kremšnitu i štikliram, sve odrađeno.
Peti dan
U uputstvu za živite zdravo piše plivanje, najmanje sat.
Na more ne mogu, u bazen javni ne idem, privatni nemam. Nije do mene, vežbala bih, ali viša sila, štikliram gotovo.
Vežbam, nije da ne vežbam u civilizaciji. Jutros sam pekla žu-žu. Piše peći na 220stepeni nekoliko minuta dok ne porumeni. Svakih dva minuta sam trčala do kuhinje i kontrolirala. Pola sata traje tih nekoliko minuta i deset skakanja.

Nije loša vežba ni prostiranje veša. Stavi se na pod vangla za vešom, i za svaki komad se čučne, podigne, propinje. Preporučam prvih dana prati samo plahte, a za sitniji veš treba kondicija od najmanje dva tjedna.
Vežbati, vežbati samo vežbati, pa ko preživi.

Zimnica, slike nema...
Sedim u ovoj dušegupki, civilizaciji.
Došla sam kao da sredim račune, napravim malo zimnice, i ono glavno ajvar. Nisam ga pravila godinama, mnogo komplikovano. Sad svi prave, lakše je, drži se socijalna distanca pa ne prska mnogo dok se kuha. Ja sam uvek bila naopako nasađena, druženje sa ljudima mi je prijatnije nego sa varjačom.
Oš, neš, mislim si, sad je digitalno doba, može se zabušavati, pa naručim da mi donesu u kuću. Sva blažena poređala sam tegle. Da me ne ogovaraju, napraviću jednu teglu, dve od nečega, napisati svojim švrakopisom 2020 i to kao slučajno iznositi pred goste.
Pala sam u iskušenje da skinem orginal nalepnicu i zalepim svoju, ali nije pošteno.
Molim dobre domaćice, vrednice, da mi pošalju koju sliku ajvara, ljutenice, i sličnih ukusnih tandrmoljaka, da okačim na post da mi ne bude golišav.
Sliku paradajz soka ne treba. Imam crno vino, tamne boce, može da glumi.
Ako mogu online u školu, na posao, u kladionicu, i na ostala mesta, što ne bih i ja online zimnicu napravila.

Koliko god neko ili nešto izgledalo lepo ili ne, ne zna se što se u njemu skriva.
Mojei cvetići su narcisoidni, ali čaj za zimu je tu.
Dok ima ko da me čuva, ne brinem...

Anketa o Festivalui slobode.
Hm…Sad ću ja načvrkati post kako sam bila u Zagrebu,pre nekoliko godina, prošetala Jelačićevim trgom i naišla na skup ljudi koji se bore za slobodu. Razvili su zastave sa spektrom boja, malo čudno obučeni. Ko nije sad čudno obučen? Htela sam se pridružiti i derati
-Dajte slobodu ljudima, imamo prava na slobodan život.
Odustala sam, jeste da sam po rođenju, genima, familiji, više zagrebčanka od mnogih, ali, ruku na srce, šta da se pačam u to kad tu ne živim.
Posle se ispostavilo da je ta sloboda ljudi u ljubavi, koja meni nikako nije jasna, ali što ću, nemoderna sam. Uvek uključim logiku u rasprave.
Posle nekog vremena u drugom gradu, opet gomila ljudi, zastava, dere se
-Dajte slobodu ljudima, borimo se za naša prava.
Bila sam opreznija, dobro sam poistupila. Ti su se borili za neku slobodu gde prvo treba pobiti sve ostale …neka politika koja mojoj ženskoj logici nikako u glavu.
Sudelovala sam u nekom natječaju, čvrkanje knjige. Nisam mislila dobiti prvu nagradu, ali… ma nadaš se uvek nečemu. I sad opet ja čitam. Gomila ljudi zabranjena. Nema dernjave, ali neka doktorka na visoko funkciji , direktor velike bolnice, dobiće nagradu, povelju, nekog jarca, ne znam koga jer se pokazala dobro u epidemiji, pandemiji, ili već kako zove se bolest koja zahvati neki promil čovečanstva u reali, ali grdno veliki procenat u sretstvima medija. Dotična doktorka dva puta obolela od corone (a imunitet, vaccina??) muž, lekar završio kao težak slučaj na infektivnoj, sin i ćerka dobili teži oblik corone, a drugi sin samo pozitivan, akcenat na samo. Majka joj je umrla.
Manite me više sa dernjavom o pravima ljudi, slobodi.
Čovek se okrenuo na lestvici napretka, pokazao ono što je uvek bio, ŽIVOTINJA.
U pravu su najjači, uz dodatak, najbogatiji.
O boolesti se tako malo zna, posebno o njenom sprečavanju širenja, imunitetu, prenošenju, lečenju.
Činjenica je da bolest postoji, zarazna je ali i da je u svetu zaraženo 26 miliona ljudi, izlečeno 18 miliona.
Neka onaj običan, mali čovek, sam izabere strah ili ludost…

Uvek sam se divila ženskicama koje kad uđu u neku prostoriju odmah skrenu pažnju na sebe, a muškićima zastane dah.
Nešto smo slavili. Teatralno iznosim dva pladnja, kao dobro uvežban kelner u američkom filmu.
U jednoj ruci torta, u drugoj pečenje.

Sapletem se preko nekog tepiha koji obično ne stroji tu, ali je lep pa da ga vide gosti. Jeste, oni došli da vide taj tepih…
Poletela sam preko tepiha, držeći one tanjure u stilu klizačice na ledu u takmičenju za svetsku medalju u bravurama.
Žonglirama sam,a gosti zabezeknuto gledaju. Ne da je svima zastao dah, nego srce muškićima da iskoči.
Nisam znala da sam tako zgodna ženskica.

Na prvi pogled jedno sa drugim nema veze. Niti je Van Gog slikao tulipane niti meca zna da crta više od čika Gliše.
Uvek mi je prvi cvet bio tulipan, nežan, bezazlen. Svi navalili, ruža pa ruža, kraljica cveća. Branila sam tulipanovu neženost pitajući da li vole ružu zbog mirisa, lepote, ili trna koji može da povredi. Ljudi vole kad ih boli, imaju materjala za postove i pesme.
Kud svi tu i mali meca.
Odustadoh oko prčkanja sa tulipanima i pređoh na ružičnjak. Nije loše ispalo. Tu su ruže svih boja, mirisa, ukrštene, prave, smenjuju se od ranog proleća do prvog snega. U punoj sezoni na stotine cvetova, sada pedesetak. Priznajem, krasne su.
Mezimica mi je trnova ružica, gostovala i na blogu, posetili je blogeri i slikali. Počela se penjati ka terasi na katu. Vezala sam joj neke kanapčiće, ali ona je išla svojim putem.

Toliki scetovi traže puno nege, pa svaki dan seckam, sklanjam polomljeno, plevim korov. Jučer sam kosilicom kosila travu da im bude lepo.
Mora da se priroda ježi kad vidi rukavice, maske, noževe, seckalice za njihovu lepotu. Sisari, ljudi, misle da je planeta stvorena za njih i da je treba popraviti.
Gde je tu Van Gog??
Tu je.
Savijam se kosilicom pod Trnovu ružicu da bude lepša. Desna ruka drži kosilicu, leva sklanja crevo za polivanje. Jedna koka se provukla keoz ogradu da vidi deli li se hrana.
Cap ca rapp, skočim za kokom, ispuštam crevo, gasim kosilicu ispravljam se...i upetljam u ružu ljubimicu.
-Dočepala sam te se-veli ona
Zabode mi se u školjku uha. Mesto da mirujem i derem se po pomoć, trzam glavom kao kon j zelenko. Onaj trn se zabo, ruža se ne predaje. Vrištim, krv kaplje, prag bola mi je nula.

Brza intervencija se sastojala u polivanju alkoholom i H2O2...urlam. Naravno, ne dozvoljavam nikakve hanzaplaste i slično. Spavam sedeći...ujutro kosa se zalepila...
Čupam sve... i sad čekam rezultate, da kupim slikarski pribor, ili je razderotina premala da izvuče talenat koji čuči duboko.
Poruka
Ne menjajte nežnu, iskrenu ljubav za strast i lepotu...možete se ubosti...