AnaM

Jesen je.
Drveće se zaodenulo lišćem prekrasnih boja.
Blistaju sve boje crvene, naranđaste. Smeše se suncu. Mirisi pokošene trave opijaju. Jesenji lahor igra se nestašno sa pramičkom kose neke curice. Zavitlao bi joj vragolastu suknjicu, ali ne može. Nosi traperice.
Otvaram prozore, vrata. Dišem duboko. Nemam škrge, nisam ni parna mašina, ali dahćem upijajući u sebe zrak koji život znači.
Ne, nije krivo ni lišće čije se boje prelivaju u spektru jeseni, nije kriv ni onaj lahor, nije proleće pa da se uzburkaju hormoni. U meni bura, orkan, oluja. Kako i ne bi, zagorelo mi kilogram mesa koje je trebalo biti gulaš, a sada može poslužiti kao gorivo za roštilj.
Blog je kriv...a samo sam nekoliko komentarčića napisala.

Nema slike jesenjeg lišća (nisu u ovom kompu), nema ni zagoretine (fotić došao sa popravke, ali nema ono malo četvrtasto na kome slike ostaju, duga priča), neću skidati sa Googla (čitaj probala neuspešno) Imam samo ovu ružu koja se natandrmoljila u vrtu i bila mi lepa, pa je slikala prošli mesec.
I naravno, na slici sam ja kad sam ušla u kuhinju (priznajem, i ta slika je od ranije)