AnaM

Nova Godina…
Za dan dva dolazi Nova godina u pratnji dedice, sa sedom bradom u crvenom kaputu, Deda Mraz.
Deda Mraz je politički potomak Božić Bate i svetog Nikole, koji je zadržao ono Hoho ho i vreće sa darovima.
Nova godina je famozna svetleća, mlada, dekoltirana, lepotica
On iskusan, nosi dve vreće. Spakovao darove poželjne i neželjene.U jednoj su pokloni za one koji su bili dobri. Ne objašnjava kako i u kom smislu dobri. Nečije dobro, drugom je zlo, a nečije zlo teško da doprinese dobrom. No, bez filozofiranja. U drugoj je ko zna što, obično nije nešto što poželimo. Da se mene pita tu drugu vreću ne bi ni spakovao. Volila bih živeti u Utopiji…

Deda Mraz je krenuo. Molila bih nadležne da ga zaustave na tom putu delenja paketića i zaposle u saobraćajnom i poštanskom preduzeću. Što on proputuje za 24 sata nijedna kompanija nije uspela……..Frr i obiđe celu planetu i baš svaki kutak, svaki dom, kao donese radost i smeh. Dobro, neka bude tako bar jedne godine.
Ona vrtiguza, Nova, i ne zna što je čeka na našoj planeti. Savetovala bi joj da pogleda svoju prethodnicu i što se od nje napravilo za samo jednu godinu.

Dakle, Bliži se kraj godine.
Opominjem sve blogere da ukoliko do sada nisu napravili nijednu grešku, požure.
Za mene ne brinite, ja sam malo požurila, jedno desetak godina ne moram ništa zgrešiti. Norma učinjenih gluposti je više nego ispunjena…
Bilo kako bilo,
Sretno vam novo leto, to jest godina, zdravi vi meni svi bili, jeli pili, što ko voli i što ko sme, a za ostalo se možete pobrinuti i sami.
ŽIVELI!!!!

<Vala…
Mrak je obavio grad. Idem kroz stan, ruka polupodignuta i palim svetla.
Nezadovoljna sam jer ne znam što bih za večeru. Nešto da bude fino, da nema calorije, nego da samo daje snagu. Pun frižider, zamrzivač, ali tako nešto ne postoji.
Ulazim ljuta, gladna, nervozna u kuhinju, podižem ruku i capca rap, puče nešto. Ode sijalica u paramparčad.
Nije problem sad ću ja to odmah zameniti. Tolko se razumem u električarske poslove. Za samo koji cm i dohvatila bih, ali mogu samo mahati kroz zrak. Mašem, ništa se ne dešava. Odlazim u sobu gde su rezervne sijalice. Ima svakavih, i onih što štede struju pa pod njima izgledaš kao da su te upravo otpustili iz bolnice. Ima belih, malo grlo, veliko, od 40, 60, 75 nečega. Tražim od 100. Naravno to nema. Volim da vidim po kući, a romantika sveće i sijalice od 40 tog nečega, nije moj fah.
Oblačim se, jurim u radnju, zaboravila masku, vraćam se. Jurim ponovo, suseda mi nešto važno priča o onoj sa trećeg kata. Cupkam, zatvoriće mi radnju. Izlećem iz kuće, sve poledilo ili da zaobilazim celi kvart, ili piruetom do radnje. Vraćam se u stan, druge cipele, maska, novčaniik.
Zatvaraju radnju, sklapam ruke molim da me puste unutra. Prodavačica se smiluje, grabim sve okruglo u kutiji na kome piše 100 i plaćam. Nema sitno.
-Platićete sutra.
Vraćam se liftom, otključavam vrata, maska dole, perem ruke, najzad sam u kuhinji sa sijalicama.
Dižem ruke kao za predaju, propinjem se na prste, još samo malo, malo. Šipak. Visoka sam tamo gde ne treba, ali kad treba promeniti sijalicu prcoljak.

Čuvajmo šume, pluća planete, čuvare našeg zdravlja.

Ne odustajmo od tradicije kićenja bora.

Ja se snašla, samo se bojim da li će izdržati od Božića do Nove godine...

Jedno popodne…
Sneg napadao za jedan dan kao prošle godine za celu zimu. Video da je preterao, pa se topi. Onda se predomislio i sve zaledilo kao da se u celom gradu odvija svetsko prvenstvo u klizanju.
Mnoge linije autobusa skraćene, ja svoju popunila solidno.
Krenem u popodnevno snabdevanje. Na putu samo dve prepreke. Jedna staza, ledena, desetak metara, koju je neki pametnjaković polio vodom da se otopi sneg. Druga prepreka je rampa da neko ne parkira na pogrešnom mestu. Možeš je preskakati, ili otići po ključ preko one prve prepreke.
Prepreke sretno prošle.

U radnji nema korpa, sklonili valjda da ne bude gužve, distanca moliću i tu treba.
Trpam u vrećice limun i krompir, grožđe. Krećem ka kasi. Zveram po rafovima možda me još neki artikl pozove. Ne gledam, kao svaka poštena ženska,u ljude.
Tras bum…
Nije sudar svetova, nego se neko zavozao onim velikim kolicima pravo u mene. Dižem ruke u odbranu, hvatam se za policu sa juhama. Vrećice padaju, krompir pravi piruetu, limun ga sledi, a grožđe se rastavlja na sastavne delove, to jest svaka bobica pod drugu policu. Juhe se predaju, razletele se na sve strane. Ona ženskica sa kolicima se zaletela u ostatke samorazgradivih vrećica(ostale dok nije bila aktuelna corona, nego one)pa pravo na testeninu.
Kupe trgovci one juhe, testenine, moje krompire, limune.
Grožđe sam šutnula, kao ne poznajemo se. Ko će jesti one bobe sa poda.
Nešto mislim, da sam u filmu ne bi bile te trgovkinje, nego Mister Univerzum, uzgred još i vlasnik jahte i palate negde tamo daleko. Osmehom onih filmskih zuba pružio bi mi vrećice zaljubljen na prvi pogled i na belom konju odjahali bi do kase.
Ništa od konja, ni konjski melem protiv bolova. Još su mi rekli da sve što smo upropastile, moramo platiti. Dobro se ne uhvatih za policu sa viskijem.
I tako prođe ovaj dan.

Stolici, koju koristim godinama za rad ne kompjuteru, došao kraj. Zamenim je sa foteljom iz dnevne sobe.
Fotelja iz doba Tutankamona, a i tih dimenzija. Ne možeš komotno je privući stolu ako nisi dizač tegova. Najčešće je prvo privučem stolu, pa onda uskačem elegantmo nešto između skokova u vodu i preskakanja prepona. Kad sednem ne mrdam satima, jer je izlazak još spektakularniji.
Pokušala sam da rešim probem laptopom, ali zaklopi se, nema gde da ga uključim ili zaboravim da napunim baterije… Mobitel ne pominjite, imam ga, nije da nemam ali ne onaj moderni na pipkanje nego nešto iz doba jure, i odlično služi. Da imam rezervnog programera u kući, da sve pokazuje kad zapnem ili da sam školovana bila bi i tehnika naprednija.
Tražim na internetu tu stolicu, i nađem gej-merska stolica.

Jake žene…
Posle susnežice granulo sunce, pa sa prijateljicama pijuckam kavicu na obali reke.
Splav kao splav, ništa naročito. Jedina je razlika što gosti imaju podbradak (čitaj masku), a stolovi razmaknuti. Oni malo prigluvi se deru da ih čuje pola restorana. Poštujemo i mi mere samozaštite, što će reći, sedimo kao da smo se posvađale.

Žali se prijateljica sveže rastavljena
-Muškarci su postali nemogući. Evo ja sam uspešna na svakom polju, imam dobar posao, stan, auto. Ne mogu naći pravog muškarca.
-Možda previše tražiš.
-Ma, ne, znaš mene gde god se uhvatim ja uspešna, ali ne vredi.
-Previše tražiš sigurno.
-Ne, istina je muškići se plaše jakih žena.Ja sam preveliki zalogaj za njih.

I tako se mi žalimo na muškiće, kao sve normalne ženskice. Ona posebno napala jednog da joj nije ni za mali prst, a opet se nešto prenemaže, neće ni vezu, a o braku ni pomenuti. Za susednim stolom, nekoliko muškaraca prisluškuje razgovor. Ne mora se previše ni truditi, sve se čuje. Jedan nešto mrmolji sebi u bradu. Jednog trenutka više nije mogao izdržati, pa će
-Ne plaši se on tebe što si jaka, nećete ruke obarati, nego se ti njemu ne sviđaš.
Pogledasmo se zabezeknuto, i brzo odosmo da šetamo. Mi smo jake žene, neće nas izbaciti iz takta jedan slabić. Ili hoće??

Prvi sneg ružu nije obradovao.
Kucnula je na zamagljeni prozor

Kad su otvorili prozor i pojavili se sa makazama, predomislila se, neće ulaziti u sobu, to boli i lepše joj je na snegu nego u vazi

Mahnula je smokvi koja je sa svojom ćerkom zagrlila marelicu, hrabreći je da izdrži zimu, a na proleće će sve biti drugačije…

Lep je sneg, romantičan, tandrmoljičan, ali ako se gleda iz tople sobe… Pokušaj šetnje ili neke aktivnosti preporučuju se samo Eskimima, mece su za toplu ugodnu špilju i zimski san.

Mirovina-penzija…
Danas veliki članak u novinama o novom zakomu za odlazak u mirovanje. Očito ne znaju da ljudi u tim godinama počnu juriti po svetu i ne smiruju se u kućama. Nije o tome reč.
Raspalio me je naslov
Dame i muškarci idu u penziju po novom zakonu.
Nije reč ni o tome da će uskoro i stogodišnjaci morati raditi do zasluženog odmora.
Pazi ovo, dame i muškarci. Ne dame i gospoda, ili muškići i ženskice.
Onako usijane glave napišem komentar od pola metra, sve u stilu naslova.

Hoće li neko objasniti novinarima da biti žensko ne znači automatski biti i dama. Dapače to dama može delovati, u nekim slučajevima, kao izrugivanje ženskom rodu.
Dama, nežno biće, dašak vetrića koji ispija kapućino sa prijateljicama.
Oprostite mi ali ne mogu damu zamisliti kako kuha, pere, sprema kuću, trči na plac. Neću vređati neki posao, svi su neophodni za opstanak ljudske rase, ali izraz dama ne paše na svakom mestu.
Za izraz gospoda svi se slažu da to nije pijanac pod stolom, ali žena pijana pod stolom je dama…mo’š misliti.

Dobijem odgovor, u stilu, nećemo objavljivati vaš komentar da se ne nađemo feminističkim ženama (ne kaže damama) na udaru.
Uzdahnuh duboko i kao dama odoh izribati sanitarije u kupatilu .

Svi su na aparatima.
Šta ste pomislili??
Ma ne, svi su na aparatima u teretani.
Nije mi jasno zašto ljudi idu na tako opasno mesto.
Tamo se svi nešto plaše.

Dečko misli da mu cura tamo traži mlade momke, onako bipcepsno, tricepsno izazovne.
Ti muškići se plaše vremešnih ženskica koje su upravo došle iz novog restorana, i šetaju po traci nadajući se da će biti kao one u bikincima sa reklame.
Vremešne damice strahuju kako će ući u trenerku koja se neobjašnjivo smanjila za dva, tri broja.
Vlasnik teretane se boji da li će svi na vreme uplatiti časove sa instruktorom ili još gore polomiti neki aparat.
Instruktor se plaši da li će mu neki biceps u najavi, ili damica koja je došla smršati dvadesetak kila, polomiti ruke, noge.
Jedino se ja ne plašim ničega.
Mirno pijuckam kavicu u kafiću restorana jer počinjem da vežbam intezivno jednog ponedeljka tamo, negde, u budućnosti…

Žali mi se prijateljica da je dugo u braku i da joj je sve pomalo dosadno. Sve je prešlo u monitoniju.
Tu sam da pomognem prijatelju i dam savet.
-Osveži vezu.
Ne znm šta je ona mislila, ali ja sam mislila ne da nafajta veš, nego da predloži mužu neke novotarije.
Sad svi mislite na sveće u kupatilu ili večera sa svećama. Ne znam zašto je to romantično?? Kad se ja tuširam prska na sve strane, šamponi se prevrću i prolivaju, onaj zmijoliki tuš skače iz ruke, ručnik obavezno ostane u sobi, pri ruci (ako ti je ruka 10metara). Izlazim plačući od pene koja se sa kose slila na oči, tražim žmireći papuče koje se ne klizaju, a one otklizale u sobu.