AnaM

Jedno popodne…
Sneg napadao za jedan dan kao prošle godine za celu zimu. Video da je preterao, pa se topi. Onda se predomislio i sve zaledilo kao da se u celom gradu odvija svetsko prvenstvo u klizanju.
Mnoge linije autobusa skraćene, ja svoju popunila solidno.
Krenem u popodnevno snabdevanje. Na putu samo dve prepreke. Jedna staza, ledena, desetak metara, koju je neki pametnjaković polio vodom da se otopi sneg. Druga prepreka je rampa da neko ne parkira na pogrešnom mestu. Možeš je preskakati, ili otići po ključ preko one prve prepreke.
Prepreke sretno prošle.

U radnji nema korpa, sklonili valjda da ne bude gužve, distanca moliću i tu treba.
Trpam u vrećice limun i krompir, grožđe. Krećem ka kasi. Zveram po rafovima možda me još neki artikl pozove. Ne gledam, kao svaka poštena ženska,u ljude.
Tras bum…
Nije sudar svetova, nego se neko zavozao onim velikim kolicima pravo u mene. Dižem ruke u odbranu, hvatam se za policu sa juhama. Vrećice padaju, krompir pravi piruetu, limun ga sledi, a grožđe se rastavlja na sastavne delove, to jest svaka bobica pod drugu policu. Juhe se predaju, razletele se na sve strane. Ona ženskica sa kolicima se zaletela u ostatke samorazgradivih vrećica(ostale dok nije bila aktuelna corona, nego one)pa pravo na testeninu.
Kupe trgovci one juhe, testenine, moje krompire, limune.
Grožđe sam šutnula, kao ne poznajemo se. Ko će jesti one bobe sa poda.
Nešto mislim, da sam u filmu ne bi bile te trgovkinje, nego Mister Univerzum, uzgred još i vlasnik jahte i palate negde tamo daleko. Osmehom onih filmskih zuba pružio bi mi vrećice zaljubljen na prvi pogled i na belom konju odjahali bi do kase.
Ništa od konja, ni konjski melem protiv bolova. Još su mi rekli da sve što smo upropastile, moramo platiti. Dobro se ne uhvatih za policu sa viskijem.
I tako prođe ovaj dan.