Došao je dan D.
Prišunjao se i pogledao me strogo: veliko spremanje kuće!
Uzdišući izvlačim usisivač, elegantnim pokretom primabalerine klizim sobom izvodeći piruete.
Nestaju neprijatelji u vidu mrvica, neki papirići, kamenčići, doneseni ko zna kako, pevušim i okrećem se… ne dovoljno lagano, neki krak iza fotelje povukao gajtan, obmotao se oko vaze preteći da celu moju konstrukciju naredjanih knjiga u vidu Ajfelove kule spremnu za brisanje, pretvori u Pompeju.
Opasnost u zadnji čas izbegnuta.
Iza ormara pojavljuje se ogromni pauk, zaklanja mi vidik, veći je od Himelaja. Gleda me strogo očekujući da vrištim. Namršten gleda ko ruši njegov mir.
Šipak, ne bojim se pauka… Kad je video moj preteći pogled i sprej protiv buba u ruci, pokušao je da pobegne u svoju sigurnost.
Prekasno!
Hvatam ga novinama i izbacujem kroz prozor nadajući se da će se tamo negde udomiti i sprečiti goste u obliku muha i komaraca.
Ko je izmislio zavese, tepihe, vaznice, pikslice, one glupe figurice donesene ko zna od kudai slične tandrmoljce?? Uspomene, skupljači pršine i sjećanje na već zaboravljene doživljaje. Dobro, ako ih je već izmislio, što li ih turi u moju kuću?
Uzimam crnu vrećicu, zahvaljujem u sebi onom ko je izmislio tu plastiku i „uspomene“ završavaju u njoj.
Druga vrećica prima u svoje naručje novine koje ću pregledati sutra, časopise sa receptima koje ću jednog dana isprobati, sa modelima haljina koje su bile moderne u srednjem veku.
Treća vrećica, ili bolje reći vrećetina, se malo zgrčila, uplašila se koja će nju muka da snadje. Gledam strogo po kući, energično je uzimam i trpam krpe koje su za neku svrhu samo niko ne zna koju. Nije za bacanje, može zatrebati. Teška srca se odvajam od stvari, svaku pogledam tri puta, ali uhvatilo me bacanje, nema sentimentalnosti.
Srećno stojim na raščišćenom ratištu svoje kuće, misleći kako će svi diviti i priznati moju muku. Malo tugaljivo gledam vreće, možda ipak treba spasiti neke stvarčice od ludila bacanja.
Sve je čisto, blistavo, kao da si u nekoj prodavnici nameštaja, meni je malo i antipatično, kao da niko tu ne živi...
Zvrrr...
Prijateljica.
Ja sva srećna, nisam radila uzalud, odmah će primetiti sa vrata
-Vidi što sam sredila kuću, kažem ja za svaki slučaj, očekujući ovacije
-Da da, kaže ona, okreće se strogo, a ja kao da polažem ispit.
-Nisi sredila cveće, imaš suvih listova...
Toliko o poslovima u kući, vidi se samo ono što nisi uradio...
