Dan po dan i leto prodje, a soba u kojoj je neko pušio kao da je fabrički dimnjak, ostade neofarbana.
Pogledam na Google koliko to košta, popipkah nekoliko telefona (kaže li se sad tako??) Sve u svemu, zaključak, mogu ja to sama.
Najteže je bilo odabrati boju, nežna marelica, ostalo mi je prodavac natrpao u vrećicu.
Sad maknuti ormar koji je tu od postanka svijeta i još malo ranije. Mora da ga je Eva držala kao garderober. Gurnuh jednom rukom, pa objema, sedoh na pod pa nogama, ni makac.
-Susjede, molim vas samo sekund da mi gurnete.
Susjeda me mrko gleda. Ali susjed gurnu pominjuči ravnopravnost polova.
Ostalo je bilo lako. Slikice su same sišle sa zida, oni čavlići su bili zabijeni kao da će tu čekati smak svijeta, ali, ako se izuzmu rupetine koje sam napravila skidajući ih, dobro je. Treba čekićem, zar ne??
Zavese su same sišle, trebalo energično povući da se vidi ko je komandant.
Onaj glupi tepih je težak dve tone i ne pokazuje namjeru držati dijetu dok ofarbam sobu.Susjeda više ne zovem, za komodu je popio tri pive i susjeda se naljutila što joj napijam jaču polovinu. Ih, jača, samo je malo gurnuo ormarić, i sama sam mogla.
Neću nikoga zvati. Za šta služe novine?? Lijepo ću sve poredjati po podu za svaki slučaj, i biće i poslije lakše. Novine?? Ko je izmislio internet izdanje?? Imam nekoliko časopisa koje čuvam za kasnije čitanje već pet godina… Frrrrr… sve je poredjano, ja na stolici staroj jedno 150 godina, ali jedinoj na koju se možeš popeti da se ne smandrljaš.
Gore, dole, gore dole, lako je, nežna marelica je malo tamnija od moje zamisli, ali osušiće se.
Mobitel
Skačem sa stolice, a ona kofetina sa bojom skače zamnom. Lagano kao da izvodi piruetu, boja se razliva po časopisima koji je ne primaju u naručje, nego je puste teći dalje i dalje i dalje…
-Treba li pomoć??
-Sad treba. Kupi mi boju, nežna marelica.
-Koji je to broj??
-Samo traži marelice, već iznervirana objašnjavam.
Stižu marelice,nije ta firma, ali marelica je marelica. Grabim boju i razmazujem je. Ono nežno je više vatreno, ali, osušiće se… Susjeda zvoni, skuhala je kavicu, pauza. Susjed se pojavljuje sa pivom, teta, traži gde će sjesti… Svi veselo ćaskaju, dive se mojoj samostalnosti i ne odlaze.
Nastavljam oko ponoći kad sam oprala šalice, ispraznila pepeljare, ispratila goste.
Ne vidim više ni belu mačku, završavam zidove, plafon neću, neka je i zelen, a ne drapkast.
Okrećem se pobedonosno po sobi.
Prozori su umrljani, tepih je gvirnuo sa nekim mrljama narandjastim, zidovi su svih crvenih, žutih i sličnih tandrmoljastih boja.
Više liči na eksploziju atomske bombe nego na izlazak sunca.
Ko je rekao da nemam smisla za slikarsvo?? Oko dva jutro skačem zadovoljna sa stolice uzdahnem zadovoljno i pomislim
Postoje ljudi koji bi za ovakvu sitnicu zvali majstora, a ja sve sama…
Post je objavljen 14.09.2014. u 07:38 sati.