AnaM

Ja sam se zaljubio, u fazi sam serenada

Kako misliš danas je zadnji dan februara??

Jelovnik...

Blaženo, posle sveg planiranog za jutro, opuštam se u fotelji. U levo šalica sa kavom, u desno stočić sa pipkalicama.
Na tom stočiću je nekad bila vazna sa cvećem, ali sad tu stanuju pipkalice. Prva je samo da se upali TV, druga da se upravlja programima. Zašto to nije sve na jednoj, nisu mi uspeli objasniti.
Pored njih mobitel pipkalica, i fiksni pipkalica. Fiksni je nekad stajao pored ulaznih vrata vezan gajtanom za zid, pa šetaj metar i pol ako ti je do šetnje. Pored njega nije bila fotelja, kauč. Moji su bili ubeđeni da će tako razgovori biti kraći, a sama pomisao da te čuje ko god prođe pored vrata (stanovali smo u soliteru) imala je svoja ograničenja.
Ne znam što pre gledati.
Na programu serija koju pratim, na drugom kanalu film koj sam gledala milion puta, ali uvek može ponovo. Na sledećem komedija , pa idu akcioni film i kriminalni… Ostale kanale ne stižem ni pogledati. Skačem kao Skaramuš od smijući se komediji preko neke tugovanke, na akcione. Smijanje se nastavlja, jer glumac sa tri mašinke i pet šest pištolja koji padaju sa neba njemu u ruke, minut pre ih nije imao. On puca, protivnici na tri metra i sve promaši.Onda onaj drugi puca i pištoljem koji je našao na ulici u žardinjeri, pobije dvadesetak. Filmove strave ne gledam ako sam željna strave i užasa kad odem na plac… Skačem sa kanala na kanal, zabole me prst, a ona pipkalica trpi, šta će.
Pamtim vreme kad smo brat i ja bili pipkalice, zavisno ko je u kući. Tata sa društvom pije kavu, zadimili, a i pričaju nešto što tadašnja deca nisu smela čuti, i samo vikne
-Menjaj kanal.
Srkućem kavicu, skačem po kanalima, surfujem kako se to kaže iako nigde ni mora ni daske.
Zvoni neka pipkalica.

Grabim jednu, nije, druga, niko, treću i tu napravim kaos.
Ona pipkalica nije fiksni nego televizijska za pali-gasi, pa nestadoše svi kanali, zacrni mi se ekran, a i ja. Pritiskam sve gumbiće, sad se napisa na ekranu koliko je sati, sused se javlja na svoj telefon (tanki zidovi, a ja se zanela u pipkanje).
Polako izlazim iz sobe, neka se pipkalice same dogovore što će i kako će, ali u spavaćoj sobi se dere mobitel, izbačen iz upotrebe, ali još mogu da me zovu na njega.
Reklama
-Budite praktični, neka vam kuhinja bude digitalizovana.
Na samo dodir, uključiće se rerna, frižider, ili programirano kuhanje.
Bež bež meco…
Zamišljam mene kako pipkam, a iz frižidera, zamrzivača, ostave. iskaču namirnice i prave tortu…
Idem odmoriti mozak na kompu.
Trepće nešto, javlja se, valjda da mi poželi ugodan dan…
Nije, javlja da mi se otkačio kabal pa nema interneta. Nema pipkalica da se sve sredi, nego zavličim se pod sto među među kablove i guram sve za svaki slučaj. Uspela!
Dosta mi je pipkanja.
Idem van, prošetati. Samo mi nedostaje mobitel koji se pipka pa ne gledaš gde ideš, nego buljiš u njega, jer u njemu ima sve, kažu.
To sve nikad nisam imala u životu, mogla bih još tu pipkalicu da naručim…
Ako me nema, pipkam po vrtu travu, ruže, i smešakam se suncu, plavom nebu, životu…

Nisam neki genijalac u rešavanju kviza, mada je prava istina što mislim da sam pametnija nego jesam, pa me kviz razotkriva.
Zadnji kviz, ono sa Tarzanom me je potsetilo na jedan događaj u detinjstvu.
Ćerka mamine prijateljice, njena sestra i ja samo došle iz kina gde smo gledale Tarzana. Dopalo nam se kako Tarzan lako juri držeći se za lijane. I mi ćemo. Nađi ti lijane u Marulićevoj ulici. Ja sam se uhvatila za neki gajtan koji je micao zavese levo desno, ona je skočila na luster, a najmlađa se popela na prozor da skače dole u jezero i bori se sa krokodilima.
Prošle smo prilično neslavno. Ja sam skupa sa gajtanom, zavesom i nekom motkom koja se stvorila ko zna od kud udarila u curicu na prozoru, koja se panično počela derati preteći da će nas tužiti, jer je pala, umesto u ralje krokodila, na pod pa je još i motka udarila. Ona sa lustera je napravila super skok, ali kako se zaljuljala na lusteru, on se otkačio sa stropa i neslavno završio na podu razbivši se u milijin komadića koji su se presijavali na bojnom polju.
Nijedna nije bila povređena, prave Tarzanke, ali kad su matorci uleteli u sobu nastao je pravi haos, ma smak sveta. Tada nije postojao telefon za zlostavljanje dece, pa su njih dve dobile batine, a ja kao gost samo grdnju uz pretnju da nećemo ići mesec dana u kino.

Na kraju jedno kviz pitanje u stilu mece

Koliko ćete godina imati 2032??
Neću vas mučiti, evo i odgovora.
Na vaše godine dodajte dvadeset, oduzmite deset i dobićete tačan broj. Neverovatno, zar ne??

Nekada davno,preko sedam mora i sedam gora, na ostrvu, živeli su skladno svi osećaji i osobine koje poznajemo:Sreća, Vedrina, Tuga, Znanje, Taština.... a zajedno sa svima stanovala je i Ljubav. Iznenada su saznali strašnu vest:njihovo ostrvo će potonuti i zauvek nestati. Pretila je opasnost da sva osećanja nestanu i da živi svet postane mašina…
Odmah su se dogovorili da otputuju sa pretećeg ostrava u sigurnost i spasu prvo sebe, a onda one koji imaju osećanja.
Pripreme su užurbano počeli, svi su se pakovali , svi, osim Ljubavi, koja je brojala zvezde, divila se izlasku sunca, blistavim kapiljicama pod mesečinom, i sličnim romantično-sentimentalnim tandrmoljcima.
Kada je ostrvo već opasno počelo da tone i kad je more opasno zapretilo da će ga progutati, Ljubav je shvatila da mora malo se spustiti na zemlju da ne bi zaronila u more, pa je odlučila pozvati pomoć.
Tog trenutka je prolazilo Bogatstvo.
- Hej, možeš li me povesti sa sobom? – upita ga Ljubav.
- Ljubavi, nažalost, ne mogu. U brodu prevozim zlato i dragulje, ovde nema mesta za tebe.
U blizini Ljubav je zapazi brodić s Taštinom.
- Hej, možeš li me povesti sa sobom? – upita je Ljubav.
- Ne dolazi u obzir, umorna si iscrpljena,nisi više lepa , mogla bi mi naružiti brodić – reče Taština.

Posle gradnje autoputa kafanice na starom putu postale su etno kuće.
U jedan takav etno restotran svratilo društvo pamteći bolje dane.

Poklon za Dan zaljubljenih…
14.2 dan kad ženskice energično ukidaju rodnu ravnopravnost i očekuju poklon za Dan zaljubljenih.
Bio zaljubljen ili ne, muškić je na sto muka, jer mora doneti nešto. Podrazumeva se cveće, ali ono mu dođe više kao garnirung. Bombonjera mogu izazvati poplavu suza, u stilu, kome si doneo to, kad ona ne jede slatko, čitaj slano, ljuto, kiselo, gorko, uvek je na nekoj dijeti.
Bunde su davno de mode da li zbog životinjica kojima se ne da skidati koža za neku čovečju ženskicu, ili zbog paprenih cena ili bljak, imitacija.
Dijamanti su najveći prijatelji žena, da, možda na filmu i možda za Merlin Monro, ali obične smrtnice nose ili bižuteriju ili neki tanušni lanac, prstenčić od 0.2 karata. Retki ženski primerci se zaljube, čitaj upecaju nekog punog para. Post nije o izuzecima nego o pravilu.

Doneti peglu, šerpu ili metlu može izazvati četvrti svetski rat ili definitivni prekid veze bez mogućnosti potpisivanja mirovnog sporazuma.
Postoji jedan mali poklončić koji ništa ne košta, izaziva buru radosti, salve smeha, radost i cvrkutanje danima.
Sad muškići misle kolika uvertira, ali blizu je kraj posta.
Da vam šapnem
Priđite bliže da ne čuje ko ne treba, još bliže.
Stop
Razmak 2m, masku stavi, i slušaj:
Vaga za merenje telesne težine ima otraga jedan mali koturić. Lagano ga okrenite u levo ni slućajno desno ako vam je život mio.To napravite 13.2 navečer
I čekajte.
Rezultat će se čuti ujutro…
Zadovoljan smeh, cvrkutanje, a i super obilan ukusan doručak biće nagrada.
Kad sve prođe, a vi idete na službeni put, najmanje sedam dana, vratite točkić natrag.
Ne pitajte kako znam

Zavese…
Postoje lakši i teži poslovi u kući
Nisam raspoložena za velika dela, samo ću protrčati kroz kuću. Hm…
Što uraditi brzo, da nije teško, a da je vidljivo??
Mislim, mislim i smislim, pranje zavese u kuhinji. Otvoriće se niovi horizonti.
To je maleni komadić, krpica, koji zaklanja intimu kuhinje od znatiželjnih suseda koji se vole zagledati u šerpu.Inače ne volim zavese u tim prostorijama.
Penjem se na stolicu da skinem zavesu. Tesno je jer je sa jedne strane frižider, sa druge vrata terase. Ispentram se nekako, lakše bi se popela na Triglav. Pružam ruke čeznutljivo kao u romantičnom filmu kad ona preklinje da ne ode. Duge ruke, ali nedovoljno…još malo…malo.. ma samo mrvičak. Propinjem se, treba samo ma isto mu je cantimetar ili metar, ne mogu dohvatiti.
Setih se blogerice koja se strmeknula dok je postavila zavese i posle toga nosi stalno uz sebe mobitel.Mogu samo da se derem u pomoć.
Silazim gracilno kao slon niz tobogan. Gledam ljuto u prozor, i pravim planove kao da će iskrcavanje saveznika, a ne skidanje one zavesetine.
Cimnem i zavesa mi pada na glavu. Ura… prljava je, ali poljubila bih je.
Sad je lako, pravac perilica, pa sušenje . Cap ca rap, suva, čista, čeka dalji tok svoje sudbine. Peglati ili ne, pitanje je sad. Pobeđuje ono drugo. Sva blažena penjem se na stolicu. Sad samo treba zakačati. To je lako, treba pogoditi onu kukicu sa šipkom na zavesi. Pola sata nišanim, malo levo, pa desno, ne, malo više desno, tako…promaših. Opet levo, desno, gore pod uglom od 90, 75, 60 stepeni. Neće pa to ti je.Ruke me bole onako u zraku i… nataknem. Jesam, ga namestila… naopako okrenula zavesu.

Bilo je to davno, davno, kad su ljudi šetali ulicama zagrljeni, sedeli jedan pored drugog bez maske, smijali se i radovali životu.
Nisu postojali mobiteli, pa sam dobila poruku fiksnim
-Hitno dođi u Pariz.
Nije mi mnogo trebalo tek ruž na usne, trasperice, i tašnica na rame, parkič, i u drugoj ulici Pariz, doduše bez Ajfelove kule i Trijumfalne, ali sa ukusnim sendvičima i malinovcem. Za stolom me je čekao rođak sa nepoznatim čovekom
-Možete li na praksu kod nas??
Mogu li?? Da imam krila poletila bih. Samo sam kimala glavom smeškajući se oduševljeno.
-Kad??
-Sutra??
Administrativne gluposti sam odmah završila, zbog smera koji sam izabrala u školi.
Cele noći nisam spavala. Ujutro, pre zore sam bila cakum pakum spremna i dojurila u centar. Preko puta nebodera, blistala je u svoj svojoj lepoti apoteka. To uzbuđenje kad sam prvi put obukla beli mantil zamišljajući da ću spasiti lekovima svet.
Dani su jurili, prvi deo laboratorija prošao je dok sam trepnula, drugi je bio opet apoteka,preko puta nebodera, ovaj put na Sušaku. Tu sam naučila mnogo, stari vlasnik apoteke kome je oduzeta apoteka, to se zvalo nacionalizacija, me je naučio neke stvari koje sam pamtila i koristila celi život . Večno sam mu zahvalna.

Koji je danas datum??

Da popijem kavu,malo se oporavim, pa u život.

Misliš sa tim da izvedem mace na slavlje… škrtice, daj evriće

To je taj exkluzivni restoran koji si mi obećao??

Ja sam se noćas umorio, pustite me da spavam, ili mi nabavite bolji auto

Koliko traje dana ovaj mesec. Ne možeš živeti od dernjave ovih mačaka

Vidi ove što me zove kući…

Nego razmišljam, da li veljača važi samo za mace, ili su u igri i dvonošci??
Samo pitam za susjedu, da ne bude posle, nisam znala…