Blaženo, posle sveg planiranog za jutro, opuštam se u fotelji. U levo šalica sa kavom, u desno stočić sa pipkalicama.
Na tom stočiću je nekad bila vazna sa cvećem, ali sad tu stanuju pipkalice. Prva je samo da se upali TV, druga da se upravlja programima. Zašto to nije sve na jednoj, nisu mi uspeli objasniti.
Pored njih mobitel pipkalica, i fiksni pipkalica. Fiksni je nekad stajao pored ulaznih vrata vezan gajtanom za zid, pa šetaj metar i pol ako ti je do šetnje. Pored njega nije bila fotelja, kauč. Moji su bili ubeđeni da će tako razgovori biti kraći, a sama pomisao da te čuje ko god prođe pored vrata (stanovali smo u soliteru) imala je svoja ograničenja.
Ne znam što pre gledati.
Na programu serija koju pratim, na drugom kanalu film koj sam gledala milion puta, ali uvek može ponovo. Na sledećem komedija , pa idu akcioni film i kriminalni… Ostale kanale ne stižem ni pogledati. Skačem kao Skaramuš od smijući se komediji preko neke tugovanke, na akcione. Smijanje se nastavlja, jer glumac sa tri mašinke i pet šest pištolja koji padaju sa neba njemu u ruke, minut pre ih nije imao. On puca, protivnici na tri metra i sve promaši.Onda onaj drugi puca i pištoljem koji je našao na ulici u žardinjeri, pobije dvadesetak. Filmove strave ne gledam ako sam željna strave i užasa kad odem na plac… Skačem sa kanala na kanal, zabole me prst, a ona pipkalica trpi, šta će.
Pamtim vreme kad smo brat i ja bili pipkalice, zavisno ko je u kući. Tata sa društvom pije kavu, zadimili, a i pričaju nešto što tadašnja deca nisu smela čuti, i samo vikne
-Menjaj kanal.
Srkućem kavicu, skačem po kanalima, surfujem kako se to kaže iako nigde ni mora ni daske.
Zvoni neka pipkalica.
Grabim jednu, nije, druga, niko, treću i tu napravim kaos.
Ona pipkalica nije fiksni nego televizijska za pali-gasi, pa nestadoše svi kanali, zacrni mi se ekran, a i ja. Pritiskam sve gumbiće, sad se napisa na ekranu koliko je sati, sused se javlja na svoj telefon (tanki zidovi, a ja se zanela u pipkanje).
Polako izlazim iz sobe, neka se pipkalice same dogovore što će i kako će, ali u spavaćoj sobi se dere mobitel, izbačen iz upotrebe, ali još mogu da me zovu na njega.
Reklama
-Budite praktični, neka vam kuhinja bude digitalizovana.
Na samo dodir, uključiće se rerna, frižider, ili programirano kuhanje.
Bež bež meco…
Zamišljam mene kako pipkam, a iz frižidera, zamrzivača, ostave. iskaču namirnice i prave tortu…
Idem odmoriti mozak na kompu.
Trepće nešto, javlja se, valjda da mi poželi ugodan dan…
Nije, javlja da mi se otkačio kabal pa nema interneta. Nema pipkalica da se sve sredi, nego zavličim se pod sto među među kablove i guram sve za svaki slučaj. Uspela!
Dosta mi je pipkanja.
Idem van, prošetati. Samo mi nedostaje mobitel koji se pipka pa ne gledaš gde ideš, nego buljiš u njega, jer u njemu ima sve, kažu.
To sve nikad nisam imala u životu, mogla bih još tu pipkalicu da naručim…
Ako me nema, pipkam po vrtu travu, ruže, i smešakam se suncu, plavom nebu, životu…
