AnaM

Volim te…

Volim i ja tebe

Suseda zove na jutarnje druženje …

Društvo je spremno za izlazak

Nemoj ti tu meni volim te, nego sedi tu u kući i drži socijalnu distancu…

Ljudske ženskice to ovako rešavaju…

Put putujem, a žao mi …
Srećom, nisam slušala tu pesmu nego sam putovala. Sad putuj.
Treba ti pored putovnice i neka PRC- FRC putovnica. To je ono što se bockaš protiv corone a objasnili ranije da su sve vaccine iste. Ako je PRC-u zemlja porekla nesimpatična, onda FRC i ne putuješ nigde.
Jutros prognoza vremena, kiša, sneg, olujni vetar.
Nemam PRC, nema sunca, biće FRC, sedi meco kod kuće.
Nije bilo tako. PRC nisam dobila pa sam otputovala u Veneciju, u Zemenu, ali nećemo sitničariti.

Dočekali me labudovi. Ponela sam malo kruha (znam, ne jedu to, ali oni ne znaju pa jedu) I kukuruza i malo pšenice.

Dok je bilo hrane bilo i labuda i još nekih malih ptica koje se deru strava… Kad ih labud stigne, kljucne ih, a one sve u odbranu počnu da se deru.

On mi je doneo štap, ali nisam dobro reagovala

Pa kao svako muško, okrenuo se drugaru

Nastavila sam sa šetnjom, maskirani isto tako

Bilo je ovo ugodno jutro…Putovaću i bez PRC, samo da nije FRC.
Za kraj i jedna tuđa slika.
Nekako sam drugačije zamišljala tog reportera iz Rijeke, nije sa našeg bloga garant, možda iz Dunava...

Zvrrrr zvrrrr
-Budi kod kuće, stiže ti poklon ekspres poštom.
-Kakav poklon??
-Iznenađenje. Poslao deda Mraz
Posle pola sata stigao poklon u kutiji velikoj kao da je unutra svemirski brod.
Vrhom kažiprsta guram kutiju, ništa se ne događa. Panično zovem
-Stigao.
-Jesi li ga namestila??
-Šta da li sam namestila??
-Poklon, to je televizor.
-Ne znam ja to.
-Ne brini, to je sitnica. Samo gajtan staviš u šteker i to je sve.
-Sve??
-Sve. Kažem ti sitnica.
Hvala darodavcu, nije morao da kupi toliku ekrančinu. Krećem, kaže sitnica. Kutiju ne smem da cepam po svom običaju, jer mora da se čuva 2 godine zbog reklamacije. Ne razmišljam još gde da je stavim.
Stari televizor iz dnevne sobe dobio premeštaj na drugo mesto. Naravno ovaj monitor što se zove televizor, natandrmoljiće se na počasno mesto.
Novi ne staje na mesto staroga.
Bušim zid, tiplovi, sused zvoni da je vreme za spavanje, a ne za građevinske radove.
Ostavljam bušilicu, uzimam usisavač zbog nečeg belog iz novonastale bušotine po pola kile za svaku rupu.. Usisivač kao Boing 6…
Sused…
Vreme prolazi… bušenje, usisivač, tiplovi, sušenje, daske koje se zovu police kad ih kupuješ. Sve se klati.
Izbacujem dasku, na tiplove kačim slike, dovlačim komodu iz spavaće. Monitor-televizor skoro da stane, samo 10cm da je duža. Guraj opet sve na svoje mesto, druga komoda, sad bela, prihvata teret televizora, ali ono drvo života koje sam dobila pre deset godina i pored sve moje nege i dalje živi, grana se lista, i pokušava da ode kroz prozor u život, ne pristaje na taj razmeštaj.
Gurj drvo koje ima saksiju kao da je sekvoja. Sad smeta fotelja koja je u radnji delovala minijaturno, ali u sobi kao da je za King Konga planirana…
Guraj fotelju…

Skromnost je vrlina, kažu, tako bih i ja volela da imam skromnih 17 godina, ali tu sam bogatija...
Prošla godina je celom svetu bila gadna pa i meni, nisam je ni živela kako treba i zato sam odlučila da je ne dodam ovim naređanima, nego lepo da oduzmem…
Torta je stigla od lastavice, a i čestitari…
Danas se samo smeškam i uživam…
Bili vi meni zdravi i veseli!

Noćas oko 2 sata sam se probudila, vruće.
Zakašljah se.
Nešto hladno mi ščepa srce.
Panično jurim u kuhinju. Hoću li osetiti mirise, prvi simptom??.
Mogla sam otrčati u kupatilo, koje je bliže spavaćoj sobi, i tu se istuširati onim smrdljivim šamponom kupljenim na rasprodaji.
Ne, otrčala sam do frižidera.
Njuškam šunku, ovčiji sir, krastavčiće.
Obaveštavam pučanstvo, coronu nemam, ni šunku, ni sir više...
Ostalo malo kiselih krastavčića…

Dogodilo se to davno, davno. Davno, kad su ljudi navečer izlazili u restorane sa muzikom, posećivali kazališta, putovali.
Bilo je to tako davno, da se jedva sećamo, pre više od godinu dana, skoro dve.
Takve jedne godine doputovala mi u posetu prijateljica koja je za život izabrala Nemačku. Pre dolaska mi je poslala mejl sa detaljnim uputstvima o njenoj prehrani. Glavno je bilo da ujutro jede neke mrvice, ljuspice, nešto vitaminsko bez calorija, zdravo. Kog’ vraga uopšte troši vreme na jelo koje nije jelo i dan danas mi nije jasno.
Večera strogo u 18 h sati, šalica mlakog mleka, nutela i komad dvopeka, ali obavezno integralni. Za ručak se nije izjašnjavala, pošto je došla u poluposlovnu, poluprivatnu posetu, pa jede vani.
Doputovala, pusica, pusica.
Ujutro donesem joj sve što je naručila, a ja pijem kavicu, pa posle nje doručkić, onakošto se našlo u kuhunji. Gleda me malo strogo, zbog kave sigurno, ali ne komentariše. Najvažniji obrok je jutarnji.
Navečer smo bile pozvane na rođendan kod zajedničke drugarice, u restoran.

Sve po protokolu sam donela u 18 h i tvrdi integralni dvopek, koji je možda ukusan, ali grozno izgleda, i nutelu.
Oko 21h žurka, u restoranu. Udarili muziku na uvce, pevaljka trse silikonima, violina plače, izneli predjelo, prasence, roštilj voz, salate svih vrsta, da ne ređem šta je bilo, brže bih čega nije bilo na stolu.
Ona prevrte oči.
Odolila je sve dok vlak nije dovezao čulbastiju i leskovačku mućkalicu. Tu je kapitulirala, krv nije voda. Salate, ajvar, turšiju, kiseli kupus stavila desno, a levo mesište, pa navalila.da se ne naljute domaćini…
Drugo veče ja opet donesem nutelu koja ne valja, a meni što se našlo u kući, kajmak iz Kraljeva, sir iz Sjenice, pršuta iz Srema… njoj onaj integralac…da li da je ponudim, prošlo 18 h, ili ne, pitanje je sad.
Ode posle tri dana.
Stiže mejl
Nagrdi me zbog kvaliteta nutele, nije kao u Nemačkoj ukusna.
Znaš, nutela vam je (pazi ovo, vam) grozna, mleko ima masnoću i dugotrajno je (očito je kravu trebalo nabaviti, pa da je pomuzem dok maže nutelu na onaj dvopek.) Drugi put vodi računa o zdravlju.
Dobro, otpisah, a oni koji me poznaju znaju da je moje DoooBro, kao HAUG…
Ove godine u planu je bilo moje putovanje u Nemačku…
Spisak prehrane i satnicu sam napisala, ali spasi je corona i oni PRC-CVRC testovi… a spremila sam se baš, baš…
Spisak ide u ladicu, biće još veći, dok ovo sve prođe. Ništa ne traje večno. Brine me samo što dinosaurusa nema, mora da su jeli nutelu, orginal.

Čovek je čovek, a politika politika
Bez obzira kako si uspešan, ako privatno nisi čovek, sve je badava...
Ovo je priča za koju je možda čulo tek nekoliko ljudi.
Skinuto sa neta…

Radi se o dvojici od tri tenora – Luciano Pavarotti, Placido Domingo i Jose Carreras – koji su uskomešali svijet svojim zajedničkim pjevanjem.
Čak i oni koji nikada nisu posjetili Španjolsku, znaju za sukob Katalonaca i Madrižana, od kada se Katalonci bore za autonomiju od dominantne Španjolske sa centrom u Madridu. Tako se dogodilo da je Placido Domingo Madrižanin, a Jose Carreras Katalonac.
Zbog političkih razloga, 1984. godine Carreras i Domingo postali su neprijatelji.
Budući da su bili vrlo popularni i viđeni po cijelom svijetu, obojica su u svojim ugovorima napisali da će nastupiti samo ako onaj drugi nije pozvan.

Godine 1987. Carreras se sreo s većim neprijateljem od svog rivala Placida Dominga. Iznenadila ga je strašna dijagnoza: leukemija!!! Njegova borba protiv bolesti bila je bolna. Imao je brojne tretmane. Pored transplantacije koštane srži, transfuzije krvi su ga primorale da jednom mjesečno putuje u SAD. Nesposobnost za rad i visoki troškovi ovih putovanja i medicinskih tretmana iscrpili su njegove financije.
Pri kraju svojih financijskih mogućnosti, otkrio je u Madridu fondaciju čija je jedina svrha bila podržavanje tretmana bolesnika od leukemije. Zahvaljujući podršci “Hermosa” fondacije, Carreras je pobijedio bolest i vratio se pjevanju. Još jednom je postigao uzvišen i zaslužen položaj i pokušao se priključiti fondaciji.
Čitajući njihove propise otkrio je da je osnivač, najveći ulagač i predsjednik fondacije bio Placido Domingo. Kasnije je otkrio da je Domingo osnovao ovu organizaciju da mu pomogne u liječenju, ali je htio ostati anoniman kako ga ne bi ponizio zbog prihvaćanja pomoći od “neprijatelja”.
Najdirljiviji dio ove priče je, ipak, njihov susret …

Iznenadivši Dominga prilikom jednog njegovog nastupa u Madridu, Carreras je prekinuo njegov nastup, ponizno kleknuo na koljena, zamolio za oproštaj i javno mu zahvalio. Domingo mu je pomogao da ustane i srdačnim zagrljajem započelo je veliko prijateljstvo.
U jednom intervjuu reporter je upitao Dominga zašto je osnovao “Fondaciju Hermosa” i pomogao “neprijatelju” i jedinom umjetniku koji mu je bio konkurencija.
Njegov je odgovor bio kratak i jasan: “Ne možemo si dopustiti da izgubimo takav glas.“
Ovo je istinita priča koja triba poslužit kao primjer i inspiracija.
Sljedeći put kad vidiš zvijezdu koja pada znaj, u svom srcu, da je to duša nekoga tko je postigao cilj davanja svoje ljubavi drugima .

Prijateljica i ja smo potpuno različite što se tiče spavanja.
Normalno, meca zaspi i spava kao top, naročito u zimske dane…
Žalim joj se da sam zaspala u fotelji gledajući film. Možeš misliti kako je napet bio… U sitne sate prebacujem se spavajući do kreveta. Ujutro jedva me probudio telefon. Proćiće mi život u spavanju.
Legnem, zatvorim oči, i kao panj u šumi, ne pomerim se do jutra. Užas.
Niko nije zadovoljan sa sobom.

Žali se ona meni.
Uveče legnem u normalno doba, oko pola noći. Ne spava mi se, brojim ovce, koze, majmune, celi ZOO, ništa. Taman da zaspim, žedna. Pijem vodu, pijem, da se napijem, jela kiseli kupus. Legnem. Sad moram trčati u WC… Trčim. Brojim ponovo one životinjke. Majmun skoči po bananu, ja gladna. Odem do frižidera. Uzimam tacnu i ređam sve po redu. Nosim to do kreveta… Smandrljam sve u sekundi, žedna. Nosim sok… sok se prolije po posteljini. Presvlačim posteljinu, kupim mrvice sa tacne, poda, mene… Ne mogu da zaspim.Tvrd mi jastuk, menjam, sad mi nisko, uzimam još jedan. Visoko, zabole me vrat. Mali jastuka pao na pod. Buljim u mrak i čekam da padne luster ili da zaspim…
Ne znam da li da se smejem ili joj zavidm.
Njoj burna noć, više događaja nego nekom po danu. a ja medved spavajući…
Umesto vica

Vodenjak…
Nova godina nam je stigla, Božić i sneg.
Svi se nadaju da će im biti srećnija nego 2020. Ako je verovati horoskopu, ta će se želja ispuniti jednom horoskopskom znaku.
Vodenjaku!!
Jupiter i Saturn su se približili jedan drugom, najviše za poslednjih 400 godina.
To je izgleda bilo jako važno, jer Jupiter otvara mozgove (onima koji ga imaju) i tu se onda učantra Saturn i napravi opipljive te misli. Sad ne znam ko treba da pipa, ali pipanje je očito poželjno za napredak.
Maštovitost, kreativnost i slični tandrmoljci ima da proključaju i još koješta buja, ali dosadno za čitanje.
Sneg me jutros probudio i otrčao dalje…

Život…
Čovek seče, pili, uništava, „ukrašava“ prirodu. Nikad nije zadovoljan, traži nešto novo.
Zelenilo zamenjuje betonom, asfaltom. Misli da je planeta stvorena zbog njega i da je jedini vlasnik trećeg kamena od sunca.

Život je jači, ovo mlado drvo izraslo je u odvodu na krovu terase kafića …

Mnoge stvari treba prepustiti prirodi koja zna najbolje kako se održati i preživeti, jer počela nas je kažnjavati, a ispaštaju nedužni, umesto pravih krivaca.

Optimista-pesimista…

Kako gledate na život??
Na pitanje
Da li vam je čaša do pola puna ili do pola prazna??
Odgovor može biti i
Zavisi šta je u njoj…

Marketing meca…

Pre mesec dva, načvrkala sam neku knjigu… To je bio najlakši deo posla.
Cirkus oko korica, pazi ovo, dizajna, i odabir nekih gluposti koje niko ne gleda, brzo prošao. Kako ne živim u Americi sa izdavačima koji šalju dalje finalni proizvod, t.j. knjigu do čitaoca to sam uradila manje više ja (štampala baš i nisam).
Nisam izdala pola miliona primeraka, ni sto hiljada, no nećemo o tome i brzo se raspodelilo što u poklone, što neki kupili. Očito sam se za broj potcenila Najveći uspeh je kad neko pročita i sledeću knjigu, iako je već imao u rukama prve četiri. Našlo se i takvih…
Elem… doštampah još, sad prepotentno, knjiga. Računam, krenuo bitnis.
I STOP… ni makac
Sad ću udariti marketing i zaraditi velike pare.
I jesam… nije da nisam, marketing, ne pare.
Sve je bilo u stilu, obradujte svoje voljene, porodicu, partnere, mačku, psa, zlatnu ribicu, iznenadite ih poklonom za Božić, nastupajuću godinu, dajte im… i to velikim slovima napišem ime knjige…
Ne znam gde sam pogrešila, ali, niko ne naručuje, dapače, nagrde me još… kao nisu to očekivali od mene.
U čemu je problem?? Bolje išlo bez reklame.
Ne verujem da ime knjige igra neku ulogu, ali, nikad se ne zna. Čudni su ljudi.
Knjiga ima aktuelni naslov KOVID 19…

Ode 2020…
Ode, ali mora da ujeda na kraju…
Što se mene tiče, takva kakva je bila, nije morala ni dolaziti. Prva tri meseca i nešto bilo. Posle me strpaše u bajbok dva meseca, nabiše mi krpe na lice, zabraniše da se družim sa ljudima…Glazba proglašena kao glavni prenosioc virusa…valjda jer joj se ljudi raduju, smiju se vesele se životu, a to je opasno.
Prete da idem kod doktora, ali da ne idem. Naravno pripremili su i da me nabodu kao vrhunac 2020…
Na samom kraju godine sve se treslo, ljudi stradali, sigurno da zapečati sve nevolje koje snađoše Balkan.
Ovo je bila grozna godina i definitivno je neću ubrojati u svoje 21,1… Ne važi se, nisam ni živela, samo su mi pretili i plašili me.

Malo nedaćama u 2020, kad navališe čestitke za 2021 u inbox… To me dokusurilo.
EKG pa srce kucka kao ludo… „Oduševile“ me te čestitke, a tek moju aritmiju… Neki su posebno hteli biti ljubazni, pa posle EKG-a poslali mi i upaljenu sveću. Ne znam što šalju muškićima, možda proširenu prostatu? Za čestitku celoj familiji jedan opširan biokemijski nalaz…
Molim u buduće jedno cirkularno pismo sa frazama SRETNA NOVA…dosta je…ne morate ništa ukrašavati…
Nego odoh sad da slistim ono prase, završim sa vincem, i pogledam koliko je kolača ostalo…
Zdravi vi meni bili!