Sanjinu mamu smo pokopali skoro bu šest meseci. Uglavnom, da bi poplaćala sve kaj je morala, Sanja je prodala mamin stan i to u roku od tri dana, bez posrednika. Koji je kužil (moja prva suseda) da je Sanji frka pa počel/a ucjenjivati.
 
Sad se novi vlasnici, koji su srećom normalni ljudi s kojima se da razgovarati, svako malo javljaju Sanji da dobivaju opomene za neplaćene račune.
 
Sanja sela i zove Gracko stambeno-komunalno. Kad je po uputama koje je dobivala, nazvala 20-i broj telefona, veli žena ovak:
 
Ja vam vjerujem da su računi plaćeni, ali eto iz siječnja 2011. (dvijetisućejedanajste) nemate plaćenu zbirnu uplatnicu (ono, pričuva, vode slivne, vode koje ne teku, smeće, odvoz smeća krupnog sitnog bla bla). Veli Sanja: Glečte, uplatnica je pred menom, mama je tad još bila tolko prisebna, piše lepo da je plaćeno u Konzumu, 17. siječnja 2011.
 
Veli žena: Da znate kolko mi s Konzumom imamo problema, ne bi vi verovali. Njihove uplate mi opće ne dobivamo. Imate li uz taj papirić i ispis s blagajne, znate ono, jedan Čarli, pol kruha i dva jogurta + uplata za GSK.
 
Sanja se kiselo nasmiješi, veli - nemam.
 
Žena veli – to bute, sori, morali platiti ponovno jer nama nije proslijeđeno.
 
Odlično, veli Sanja, a kaj je s onim kaj sam platila 21. 5. ove godine, u ZAP-u?
 
Ah, veli, to još nismo proknjižili.
 
Ma odlično.
 
Nemam komentara, al smo zato ispucale sve poznate psovke. Pa me pitaju u Zagrebačkoj banci zakaj ne plaćam račune prek interneta. Nema šanse. Vama bu opal sistem il bu ga pojela neka bakterija ili ameba, pa bute mi za pet let rekli da nisam niš platila. Da ovak moram hodati, veliju. How yes no, little duck, hodala bum od Savske do Plinare u Radničkoj i Poštanske banke za platit Beeeenet s kojeg se usput budi rečeno, treba skinut, sve su gori.
 
Klinci su kupili mobače na pretplatu. Koma. Mislim nije koma nego teški zajeb. Opće nismo shvatili kolko bum plaćala, ne veliju ti sve. Bili su jeftini, jedan 200 kn, drugi kunu jednu. A još je gadnije kaj te iste račune nemreš nigdi platiti bez naknade. Nego 2 kn po računu. Što je 4 kn mjesečno. Ak otvoriš trajni nalog u banki zagrebačkoj, to je 25 kn i još mjesečno dodatno 2 kn.
 
Ne dam! Zračunala sam, ne isplati se do isteka dve godine. A nek otvorim trajni nalog - onda mi nebuju zatvorili račun, pak bu nekaj tražili pa bum još i za održavanje računa platila naknadu kak je Sanja, kad je zamrznula račun, za 2 godine dobila da plati 140 kn, haloooo??? Banke moraju od nečega živit? E pa mora i raja. Da mi plaća nije tak bijedna, tražila bih isplatu na ruke, ko što smo nekad dobivali. Ovak sam se uvaljala u minus jer tak to život donese, pa se ti vadi kak znaš, dok ne dođe ekipa na ovrhu. Vrlo aktivna ovih dana. Ovršna ekipa.
Sad idem pojest celu čokoladu. Kupljenu na sniženju. S lešnjakima.

Sanja dela šarene, ukrašene sapune u obliku mafina, torte, zvjezdica, a sve miriši ko pravi kolači, da poludiš, deca su mi doma rekla nek to mičem sa stola jer da buju sapune pojeli. Pa dela sapune na štapiću da zgledaju ko mikić lilihip lizaljke sladoled, dela i one male zvezdice za kupku, ono ko bombice pa imaš, čini ti se, na kraju u kadi šampanjac. Radi i kuharice za recepte, ženske ponorile za tim, pa ukrasne daskice, kutijice, bla bla, ma to se mora videti (Sanja Trusk – FB). To se rasprodalo dok veliš - bilo kaj.


Dofural lik iz Varaždina, po narudžbi, modle za torte, plastične čaše za vino, šampanjac, ma sto čuda neviđenih, sve za sapune, to fakat moraš imat talenta koristit za sapun. Idem s njom, nemrem više bez prekida 8 ćuki trpit ovu atmosferu na poslu…


Lik nam istovari kutiju tak, metar na 80 cm , punu plastičnih formata i sad to treba nositi. Ima toga, nije baš ni lagano, a i nespretno je. Da kak bumo sad pita Sančo. Reko Sanja: svaka s jedne strane, presavineš karton, furaš – oduševila se. (Niko mi ne vjeruje kaj sam sve morala znati u životu). No dobro, ušla je u prvi dućan tam visavis kina Balkan - pardon Europa, ak je to opće još kino, i mlada slatka nasmijana bucika visine tak metar 85 pogleda kolko toga ima, uvali nam vrećice. I kutiju zeme u dućan, da joj baš takva treba (moš mislit). To nema nigdi.
Onda smo usput otišle na plac i pokupovale svaka po 5 kila voćkih, povrćkih bitno - ponešto češnjaka protiv uroka i obžderale se na Trgu kobasicom u kruhu. Kolko ta žena može pojesti, to nije normalno.

I sad - Furamo prek Petrinjske a ne prek Zrinjca; kao da nas niko ne vidi, al svi tam hodaju da ih se ne vidi, tak da je pol firme bilo u Petrinjskoj, i svi su sve vidli i tak.


I sretnemo jednu, joj kaj tolko nosite, aha, modli za sapune, javi kad bu ta nova runda. Da dobro.


Za pol sata evo Đurđe iz fotokopiraone: Dobar dan, usput sam (nema šanse da je usput, to ko da ja sa Zrinjca putujem u Novi Zagreb prek Pušče Bistre).


I tak Đurđa došla jelte ko usput i pita da kaj je to Sanja kupila.


Sanja zine, gleda, veli ko u šali – a zakaj te zanima, uostalom to je tajna.


Đurđa zaurla: KAJ SI KUPILA!!!! (facu nemrem opisati, i bolje)


Sanja, brzopotezna Sanja ne kuži, ja ko nikad skoncentrirana na jedan meni jako važan e-mail, ne pratim baš, Vesna raširila oči i ne vjeruje kaj vidi i čuje.


Sanja: Same fine stvari, al velim – tajna!


Đurđa se – nakon što ga je našla, nakostrešeno drži za struk, kak se veli, ustobočila se, šta li, ko mama koja bu vikala na dete i zdere se: NE, NE, TAK SE NEBUMO RAZGOVARALI!!!
Ja srećom još na onom e-mailu, posle sam povezala kad su uglas ponavljale ove dve skupa celi ugodni doživljaj.


Sanja odgovori da je kupila modle za sapune…


Zadovoljna odgovorom, a nekaj mora reći - Đurđa se počne žaliti kak ju boliju mišići od uzimanja ljekova za visoki kolesterol, ja opet velim po 23435.d002433l-i put dobri domaći jeftini recept, ona to popljuje i ode.


Za 15 minuta zovu iz drugih odjela jedna za drugom: Čuj, Sanja, a kaj to imaš u vrećicama od Mocarta (Amadeus, da, to je onaj dućan), bilo bi lepo da si to stavila na oglasnu ploču da buju ljudi informirani!!!!! Kak se to ponašaš!!!! Si ti normalna!!!!?? Zove Lela, pa Valentina, pa Suzana jedna, pa druga, Elida, Vera, urliču u telefon, pucaju od smeha, a slova ispadaju iz slušalice.

Sanja – moja Sanja, gleda i nemre progovoriti.


Reko' - a kae!?!?


Veli – Đurđa je misla da ja radim još u tom odjelu i prošla je sve sobe, i na kraju završila kod naše šefike (šefice, op.aut.) da gdi ja radim jer da me nekaj mora pitati.


Sanja, ma zabole te (baš neću reći kaj!) pa viš da je žena radoznala, pa to je lepa osobina…

E koji nivo, dokle ide kombinacija zlobe-radoznalosti-nekulture-nekolegijalnosti (zašto je u krajnjoj liniji šefica morala znati da smo ostale malo duže vani, kad smo joj prošle ispod prozora i nije nas vidla?). Babe!

Pitam se - kaj sad ona ima od toga, bi li mirno spavala da nije saznala da je luda Sanja kupila plastične modle za sapun delat, kome tu fali vijuga?

Gradila se vikendica na Plešivici, tamna davna prošlost.

Od zidara sami fini Bosanci, kuhali si tam, slušali mus'ku, svoju, hladno bilo pa stalo gramafonče - pa ga nauljili – gramafon - jestivim uljem, sto čuda se razbilo; A jer je gazdi bilo skupo furat ih ko zna otkud iz Zagreba 30 km na Plešivicu i natrag, dnevno.

Bil jedan stari Hamdija, priča o sinu priča o sinu priča o sinu...

Te sin u Njemačkoj te vako te nako, jako on voli svog sina, on će njega naslijedit jednog dana, on mu je dika i ponos.

Sin pa sin. Pa uvatiš temu bolan bilo koju, on o sinu.

Priča o sinu, mašala sin, al brate puno je. Cijeli život, valjda otkad je iz matere izašo, pa prve riječi, pa koraci, pa papica, pa prvo kakanje na kahlici, a onda završio osnovnu školu, i nešto srednje, ali – sin, brate pa sin.

A veli - vidim ti si trudna, mašala, ja ti kažem, to će da bude sin (tješi on mene jer sam već imala curicu) – ma, ja ti kažem, to će biti muško, znam ja, veruj dedi!

Ne javlja se njemu njegov sin, ima mnogo posla tamo u Njemačkoj, pa ćaća nazove al radi tako kod gazde sasma malo, malo je love, pa kratko pričaju jer je skupo. A star je, pa tu i tamo, al sin njegov, on će zanj brinut kad će biti star (valjda više nije ni star nek je vmrel).

Dobro, gospon Hamdija, pitam ja, pa jel imate samo jednog sina, kako to da nemate više djece kad tolko volite sina.

A, niiije, imam ja i pet šćera!

--------------------------------------


Taj čas sam brisala drveni stol kućne izrade, zabila mi se špranja u prst i na hitnoj mi to ko operirali, nafiksali me antibioticima i antitetanusom a još sad mi je dio špranje u prstu, bolilo me mjesecima, nisu ni poslikali, šta prst manje više. Kaj sam ga išla pitati, tak mi i treba.

Je, za par mjeseci rodila ja sina, mašala, ne šljivi me pol posto.

Gužva u ZET-ovom busu, čovek se prislonil uz jednu zgodnu damu.
- Kaj vi oćete? - upita ona ljutito.
- Ništa, ništa! - veli on zbunjeno.
- Pa kad nećete ništa, sklonite se, pustite nekog ko hoće!

Čujem danas izraz bičve i setim se ovog:
Ima tome već 5 godina:

Iva: Seka, idi naruči nan kafe, iden kupiti dici čagod za izist, ti si škrtica purgerska, ajde, jube, saću ja, aj ti naruči.

Odem u birtiju blizu SUVAG-a:
Vidi me konobar, lovi se za glavu, pita – ajme kaj bu s vama došla i ona kaj puno.... hm... Tak mi je svejedno, smjena mi je gotova – videl mi je po licu da – da, i ona bu došla. - Joj dajte, naručite, ubil bu me kolega kaj dolazi u smjenu, gospođo, molim vas, ak može.

- No mladi gospon smirite se, bum ju ja probala obuzdati (niš ne obeČavam) ajde, dve kave s hladnim mlekom, fala, je, bum odma i platila...

Donese on i zbriše, fura ambalažu van. Na vratima se točno kresne o Ivu.: A ona: A gospe ti materine, oli ne vidiš da ulazi jedna fina žemskinja, pederu! Ajde ti kurbo stara (ja), di mi je kafe, evo sriće ti, oli tvoj mali voli ovo (pokazuje nešto kaj je nakupovala, pol dućana, kaj bu mali jel tjedan dana, ona uvijek zna muževu lovu potrošit), aaa, luđakinjo, posli ću ti malomu kupit i picu ako treba, ti si jena škrtica, e, a ja tvoga maloga volim, mi ti se jako volimo, samo je puno mlad, fini dečko, oli su ti ga zaminili u bolnici, ni ni natebe ni na onog tvog bivšeg pavijana, ne plača ništa za dicu, a, oli pavijana čagod vidiš, an, ništa, ma stara moja, ko ga jebe. AJMEEEEEE, KONOBAR, MA MUKU TI ISUKRSTOVU KOJI JE OVO KURAC!?

Ja pod stolom, velim, eee, ženo, kaj ti je?!

Ona prezrivo žličicom premeće kavu, urla: Ma ća mi govoriš – KAJ MI JE! Ma jebeni purger, ma ća si mi ovo donija oli je ovo kafe, ovo je neka tekućina razumiš ma ća je ovo, oli si u tome bičve opra?!! Ti ovo popi ako smiješ, ja ću ti platiti a ti mi fino složi jednu kafe da popijen ka čovik, a tebe Seka jebem u blesavu glavu ti ni kafe ne znaš naručit.

No sad kaj mi je sve izdijelila, ajde, nego kaj su to bičve – mislim ak su gaće, u Primorju kak gdi veliju mutande i to, al ne znaš, i onda gaće baš, mogu biti zmazane svakakve, fuj, ne znam.

Čuj, a kaj su ti to bičve, pitam kad sam skupila snage.

A da bičve – a to su ti – a bičve, a oli ti to mene jebeš! To ti je ona voda koju si mi podmetnula ka kafe, jebem te blesavu, oli ti isto to piješ, a kurbe ti gospe, a ti nisi normalna!

- Gle možda je malo više mleka, al dobra je kava.

- Kurca je dobra!!!! Kafe mi napravi, viče konobaru, oli si otiša u Indoneziju po kavu, ajme gospe sinjska, ni kafe ne moreš dobit. Smjena veliš, zaboli me pička, oće ta kafa?

Došla kava, ne znam kak se kuha kava na automatu i koja je razlika, al no dobro. Popile, ona platila tu novu, mada se konobar izjasnio da je plaćeno i da ovo ide na račun kuće; ostavila tringelta, a oba konobara oznojena, ja ih gledam sažaljivo, ovaj opet nosi ambalažu van. Iva otišla na WC, konobar prolazi, ja se ispričavam a on:

Veli mi - ma niste vi krivi, al ona je tak neugodna, uvek galami. Čuj, dečko, pitam, a kaj su to bičve, jel znaš. Ma veli sve već znam, to su čarape, teta, recite vi - a jelda nije tak strašna kava? Joj dajte odite s njom drugiput u birtiju prekputa (valjda u Tvornicu), ja bum vas s kavom častil kad bute došli s detetom, samo bez nje.

Nije se dala. Al ja više nisam išla na kavu, kao žuri mi se, a i nešto što sam uopće uspjela reći – je jako krivo shvatila i sad više ne kontaktiramo. Uz sve bila mi je draga, mada sam dnevnu dozu sna morala produžiti za pol sata, da se saberem od silnog vikanja, napora... Uglavnom sad znam kaj su bičve. Nemreš sve saznati na lagani način.