Čovek se ubil u hostelu, bez krvi, al čisto namrtvo.

Posle par dana, kak se nije pral, počel smrditi. Tad je stvar neko prijavil. (Hm, je li smrt stvar? I bolje joj je!)

Neko taj ili neko drugi je pozval dežurne koji dolaziju s limenim ljesom po mrtvog. I upadaju dvojca, furaju limeni les, u sobu 15. Tam sedi neki lik za kompom i gleda ih u čudu.

- Dobar dan, mi smo došli po mrtvaca.
- A da!?
- Prvi od dvojce: Je. Ništa, ništa, samo vi radite na kompu, ugurat ćemo mi vas fino u lijes, bez problema.
- Drugi od prvojce: Gleč, kaj ti ovaj ne zgleda malo prerumeno za mrtvaca? (Bože, neki su ljudi stvarno shvatili da je smrt dio života). Čujte, a di je mrtvac, rekli su nam soba 15.
- A malo se otišel prošetati, možete ga pričekati. Dobro na čemu ste vi, pa ovo je soba 15 i ja sam vrlo živ dapače postal bum agresivan.
- Jooooj, veli jedan lijesonosač, pa mi smo trebali sobu 51.
- Kog vi tražite ustvari, sobu ili mrtvaca?!

Našli ga u sobi 51 sasvim mrtvog hladnog i odnesli. I tak.

Sanja na poslu printa nekaj i veli – jebatebogseka, ovo je dječji printer, fort frče papire. Reko to je zato kaj ti prebrzo pišeš. Da kaj ima veze tipkovnica i printanje. Reko viš da ima veze, čovek ne stigne shvatit kaj ti očeš. Onda je pak prestal printat. Da kaj sad. Pa reko ispalo ti. Da kaj, reko špagica ti ispala. Da ja nisam normalna, veli Sanja, da kakva špagica. Reko Sanja, ko nije normalan, pa sigurno ne za veš, e, jebotešpagica pa daj pogleč – i pokažem joj ono kaj ide u printer i no dobro, kaj sad. Uštekaš i ideš dalje.

Da bi se razbila monotonija na poslu i totalno ujebali već katastrofalni međuljudski odnosi, zakompliciral rad koji je donekle redovno išel s manjim zastojima, mi na poslu dobili NOOOOVIIII printer. Do sad smo imale svaka svoj štampač a sad sve tri imamo jedan printer. Ajme naive, kao zašparali buju na papiru, na struji, nema šanse dok neko stvarno ne uzme napravit reda. Al to se u rwatzkoj nemre dogodit.

Ma nije kaj je novi printer nego sve printamo u isto vreme i onda jedna odluči uzeti sve i onda spaja tuđe stranice sa svojima, cirkus živi, veli vidi kolko sam napisala, ima 5 stranica a ja napisala 2, svi sretni i zadovljni pogotovo one dve kaj tražiju svoje primjerke. A printer ima ladica ko neboder katova. Pa ne znaš koji papir staviti u koju ladicu, a on svako malo svira, papira mu nestaje, opća ludnica, a u sobi pocupkuje živčana trojka visokopozicioniranih, još neizniveliranih (jutarnjom dozom zna se čega, sigurno ne kave) onih s drito 5 puta većom plaćom od naše, a koji čekaju svoje spise. Na Zrinjcu laju ljudi i psi, neka beba uporno urliče, neko trubi, luda Sanja nagarila radio do daske, a prolazna nam soba, fort propuh lupa s bar jednim vratima. S radija Antena saznajemo kaj se događa u firmi, samo kat iznad nas: A zadnje smo čule da je u ustanovi bomba. Ne bomboni, bomba. Super. Ali nije došel ni policajac na vrata niti nas je ko obavestil telefonski. Vidimo svi van pičiju, osim zapisničarki. Mi smo lako zamjenjiva niskopoštovana i najnižebudžetna roba. Kaj su nam s plaće napravili, sad još možeju jedino tražiti da mi njima plaćamo kaj dolazimo na posel. Pa smo si samo do kraja otprle prozor na Zrinjevac, ak zbiljam bomba rokne, a mi drito na klupu i zapalimo po jednu.

Na kraju smo zaključile da je sve to jako zgodno al da printer ne zna printati. Ničim izazvan isprintal je 50 listova s nekim smješkovima, srčekima, bez veze, to ni ne postoji kod nas. Pogotovo ne srčeka batesova. A mi pali-gasi-pali printer. Niš. Zovemo ga alijen, ne ko Alija nego elijen, al Vesna ne zna engleski, a ona mu je kuma. Htele smo ga reciklirat al je teški za nositi, sav je neki svemirski. Sanja ga je šupila al ni to nije pomoglo (osim kaj smo se kesile). Tak se to radi, po balkanski. Zvale smo dečke informatičare jedno 200 puta i tužibakale kaj se (ne)događa, da se tak nemre delati. Pa smo očajavale, pa smo se posle i jako smo se dobro zabavljale jer smo one visokoplaćeneipreplaćene persone non grate obavijestili da nemamo na kaj štaaaampatiiiiii. Tak da niš ne bu gooootovooooooo. I oni su onda svi poluuuudeliiiiiii. La-la-la-la-laaaaaaa!!!!

Sve dok nisu došli dečki informatičari skroz izluđeni, oznojeni, srditi, al suzdržani: Veliju: Ono kaj ste vi dajete naredbu za ispis, to izlazi (nekome) na printeru na katu.
Ma superiška!!! Mogle smo se dogovoriti da si dodajemo spise kroz prozor, viš.
I tak su onda sve zmontirali za 3 minute. No dobro. I za štihprobu nek damo neku naredbu.
Sanjaizsvihpostova se samoincijativno proglasila narednikom-komandantom, ja ko Blizanac imam običaj ne suproctavljat se Lavovima. Ja Sanji uvek na sve pristanem. Kaj se mene tiče može bit i šerif. Isprintala je prazni papir, izvrsno je zgledalo! Kakva naredba takav rezultat.

Bomba se pokazala kao lažna dojava, a što smo isto saznale preko onog drečećeg i krčećeg radija. Tak sve skupa ne bi bilo opće zanimljivo da ni bilo novog printera. Radi.