Odem u dućan prodati flaše, komada 3, skupljam ih mjesec dana! i kupiti kruha, polubijelog (najjeftiniji). Kad prije mene došo čovjek, veli prodavačici dobar dan (moja Anđa zinula) veli molim vas (ima laganini naglasak, reko sad si došel iz Italije, ko bog!) koji je kruh najbolji? I molim vas, je li svjež? Veli Anđa – Pa ovaaj gospod'ne, ovaaj, tak' svi veele, da. Frižak kruh, kod nas uviijeeek, neemate brige, gospod'ne! I stavi kruh u škarnicl, napiše šifru i da mu, čovjek taj čas okrene glavu i obrati mi se, ničim izazvan: Oprostite, gospođo, ovo je zadnji takav kruh na polici, možda ste ga vi htjeli kupiti, evo mogu vam ustupiti pola, meni je pola dovoljno, evo, neka gospođa razreže od kruh. (?) Reko gospodine, hvala na ljubaznosti, ja ću kupiti neki drugi ... Ne, ne, ako želite, evo, taj je navodno najbolji. Ništa, razmeli smo se mi, ja velim, čujte utaknuli ste svaki padež kak treba i vidim da ste naš čovek, ali ste friško došli iz neke zemlje gdje se govori neki romanski jezik. Čovjek se smije, veli da upravo sam sletio prije sat i pol iz Španjolske (zeznul me, nije Rim), i prošao carinu. Uzdahne.
Ne da meni vrag mira, reko već se kod kruha osjeća druga kultura.
Ma nije, znate, ja volim Hrvatsku (t i s naglašeno) ali malo smo (SMO!!!) neljubazni. Na carini su bile četiri gospođe, i prve tri (htel je reći su ga odjebale al se nemre setiti na hrvackom da ne velim TS,) ali je četvrta bila pristojna, rekla je dobar dan, izvolite, što trebate i sorizo, no dobro, osmijeh i tako, znate malo se po tome razlikujemo od svijeta.

Reko znate kaj, sad bum vas hitila na blog, ovaj čas sam imala temu relacija Kina-Hrvatska- Ukrajina-Njemačka, pa s vašim dopuštenjem...

Dapače, dapače, hvala lijepo. Čoveku drago, ono, ne? Ovakvu facu sresti u dućanu koja piše o relacijama Hrvacke s Njemačkom i Kinom, pa još Ukrajiiiina, pa potrefilo mu se, ima čovjek sreće. Osvježila sam mu dan. Faca! Još smo se pozdravili kod paradajza i još jedamput na blagajni. Da ustanovimo kako širimo pozitivnu vibru i dobre međuljudske odnose. A jebote, o čemu ja pišem, kaj to ne bi trebala biti svakodnevica? Da kultura. Ne mora mi nudit pol kruha, nije (još) rat i ima kruha, ali čovjek odiše nekom drugom energijom, ne smrdi na znoj nit se napucal češnjaka sinoć, a ni Španjolska ipak nije Japan da očekujem neko visoko poslanstvo u Prehrani u Trnskom za onesvestiti se. (A ni inače nešto nema Japanaca u Prehrani u Trnskom.)

A opet, kaj sam čula o Turskoj, još bu Turke bilo frka dolaziti u hrvacku, a ne hrvate putovati po Turskoj, lepa moja domaja, jesi mi se ukekila, jedino ti ide u prilog kaj si moja. A o relacijama Hrvacke s Turskom i Njemačkom te gorespomenutom Ukrajiinom, molim fino, piše u domaćem uradtku ispod ovog, molim fino.

Kad je ono 1986. kresnulo u Černobilu, radila sam u jednom hotelu, na jednom našem otoku. Ko kontrolor na ulasku u salu za večeru, da ne ulazi baš svako ko osjeti miris hrane, nego samo hotelski gosti i personal. (Hotel je imal polupansion, pa su doručak krali iz hodnika gdi je bil postavljen, a večeru su uzimali u sali, nije bitno). Uglavnom fort sam morala odgovarati na svakva pitanja svakakvijeh ljudih i bilo je svega i svačega, od smijeha do suza. I obrnuto, jasno. A fora je kaj niko ne spika jezike nego talijanski i ako neko njemački, a ono hotel na moru, niko ništa engleski, tipično za Balkan, kaj nam trebaju face sa znanjem stranih jezika u hotelu na moru? Ko dolazi u hrvacku mora znati hrvacki! No dobro. Pa mi dođe jedan dan Belgijanac, gost, i veli, čujte gospođo, vi sigurno niste odvavde. Reko nisam. Veli on vidi se. 25 godina dolazim u ovaj hotel, niko do sad nije znal engleski a još manje da mi je rekel – dobrodošli. To jedno. Drugo, to je nekak bilo vreme kad su zabranjeni vicevi o bosancima, Hasi i Husi, pa se moglo pričati vic, ali kao bila dva slovenca, Haso i Huso. Bitno za kasnije, e, tak.

Vidim ovijeh danah da je kineskinja našla nogatu zmiju. Ne znam kaj je jadnu zmiju išla ukokati, mogla joj je nalakirati nokte, kad već nema jadna zmija drugu nogu, nek bu ponosna na ovu jednu, ono malo zrašpati noktiće i tak. Ma dobro da ju još nije i pojela a od kože dala napraviti geldtašn ili sandale, kaj ne?

E i kresnuo Černobil i tak, te godine '86, i navečer se tuširam i kak je kuća bila prizemnica a okolo vrta i voćkih ko u priči, bilo svega živoga, puzećeg i trčećeg, po tom vrtu. Stara je moja imala jednu bjeloušku koju je napajala vodom iz poklopca od neke farbe, dolazila uredno zmijica s prvim suncem, a stara joj dala frišku vodu, svaki dan, nema tu, stara se dizala prije zmije, na sabajle, frišku vodu furala, da zmijica ne pokvari bušu, e stara luda ko riža. Posle je i mačka Marka, crnog mačka s belom flekom ko leptir-mašnom, kupala, kaj misliš da ju je zgrebel, nije, još joj se okretal i brčkal, to nije normalno. Alzo dakleM, kak je bilo očajno vruće, nisam se ni brisala posle tuširanja te večeri, samo se zagrnem ručnikom, kad ono neka zver, zgleda ko gušter, a što je vjerojatno i bila, i oće šmugnut kroz prozor, a na prozoru mrežica protiv komaraca, da ne velim protiv svježeg zraka, ali našla zver rupicu i zbrisala. Kaj, ja ju i tak ne bi lovila, nisam ja iz Kine, ali mi je dala dost vremena da uočim dve stvari: Zver nije imala rep, ali je zato imala šest nogu (jebate kaj bi bilo posla kod pedikera, ha?). I velim bivšem, naravno da me opet proglasil luđakinjom, ne sjećam se točne dijagnoze, tek sam kasnije po njemu postala paranoična. Dok ga ni vlovil Interpol.

I to nema veze, nego drugi dan navečer na radnom mjestu u hotelu, dođe jedan fini stari gospon k mom stolu, da jel smeta, da njegova gospođa duže jede i laje s babama i da mu je dosadno. I tak malo ot kud ste, a vi, i tak, deca, i to. E, veli, da, kao kaj je to neka endemska vrsta zveri, da je jučer u badecimeru videl neku zver kaj zgleda ko gušter, ali ima 6 nogih. Joj, reko i kod mene doma u badecimeru je isto bila takva zverčica, a je ovaj vaš primjerak imal – govorili smo njemački, ne? - imal der Schwanz?

Čovek začkomi i počne crveniti i napuhne obraze i skor me zahračka ostacima večere, a sve suzdržavajući se od smeha. Mislim si koji ti je klinac, pa lepo pitam jel zver imala rep, a božemiličudavelikoga, pa ni se slegla na Kosovo vojska, nego lepo pitam za rep a on puca po šavovima. Uspel je izgovoriti – nein i tak, i brzo se pobral nakon kak smo odmah konstatirali, na brzaka, da nije endemski višegonac nego vjerojatno neka mutacija od Černobila da ne velim od guštera i tak, i ode.

Ne da meni vrag mira, pogledam u riječnik, piše lepo der Švanc je rep, ništa. Odem ja tajnici direktora hotela, ta se već skoro udala za jednog Austrijanca, razarala njemački, i velim, Halida bona (slovenka, ne?) šta bi čovjeku, lijepo sam ga pitala ima li zver rep, a njemu smešno. - Halida, koja si ti kokoš, mamu ti jebem, kaj je sad pak tebi smešno? - Veli Halida Hadžić (slovenka, ne?) - ma to ti znači, ma ona stvar. - Ma koja stvar, velim ja, jel tu lepo piše bona da der švanc znači rep. - Veli ona je, budalo, ali to je ona – ma koja – ma znaš, ona! - Reko Lida, lepo mi hrvacki objasni, jeboteled (to je psovka koju smo samo ljeti upotrebljavali) koja stvar? - Kurac! - Reko nemoj psovati!!! Lepo te pitam, lepo mi odgovori. - Pa veli: Jes' ti bona proštepala, šta ti je, ja sam misla da s' ti pametna žeMska, sad ti reko'. - Aha, dobro. A kak se onda veli rep? A jebešga! A jebeš i tebe Halida!

Posle doručka drugi dan, čovek prolazi kraj mog stola, još valjda rumen u licu, sve nešto zi zind zer net i tako (nije još bilo neta, bar ne tam) i to, i aufviderzen velim ja, komen zi vider, kad dolazi supruga, i lepo se s menom pozdravi (jebate, imala je pundžu preko pundže mrežicu, moda 60-ih ili još od ranije) i ugura mi u džep od uniforme nešto, ono, nadala sam se - novčanicu. Kak smo dobivali po 5 hrda i tak svašta, ili samo komad papira sa zahvalom kaj smo ljubazni, tak nisam to pogledala kaj je, a i kaj koga briga, ja tamo na vjetrometini još, vidljiva sa svih strana. Otišla ta šihta, meni zlo od silnog lajanja na tri jezika, a još i hrvacki, i idem u garderobu po nekaj, ne znam više kaj, bivši naredio i morala sam se doma presvlačiti u uniformu da mi neko ne bi videl noge guzu ili dude (Idemo u plaaaniiine), kreten, a ženska garderoba, mislim imaju babe kaj videti! I sjetim se da je neki papir u džepeku. I izvadim bracek, 100 DM-a. I velim boktenemarad (i još nekaj, cenzurirano!) nemreš bilivit!!! Ha? Jebate! To se zove tringelt! Ne trin nego fil (viel) geld!

Kad sam tak trlječući na svim jezicima skupila parsto DM-a, ali po 5 DM do 20 DM, niko više ne da stotku, si normalan, e i onda smo kupili kravicu. Pa su nam se svi mještani rugali. A mi više nismo skup i nismo tam na otoku i nemamo kravicu (osim kaj se ja tak povremeno osjećam), a svi sad na tom otoku navalili i kupili buše, matafonke, još malo i bu se dotepla koja Milka iz Švice. Ljubičasta. A sve zato kaj je ona zver imala 6 nogu. A ne znamo je li imala miška. Pa je.

Ko zna kaj bu se još zleglo iz one jednonoge zmije, bok joj dal duši lahko, još su ju puknuli i u alkohol post mortem, e jadna zver. A za života joj ziher niko nije niti vodu fural rano ujutro. Natašte.

Ima tome tako dosta vremena, ko studentica sam tu i tam nekaj napisala pa su mi objavili u novinama, uglavnom bez naknade, jednom i u Studenckom listu (moj nepopularan komentar na jedan vulgaran i krajnje neukusan strip u dvije ili tri slike). Nazval me jedan studoš, našli se mi i tak, popili kavu, i nije me uopće pokušal uvjeriti da to nije vulgarno, ostali smo na tome da smo si međusobno jako zgodni i tak, gotovo za uvijek.
Idući literarni pokušaj je rezultirao novčanom nagradom, pa sad, pretvoreno u kune, zaradila nekih 120 kn, kaj je sad malo, ali kad nemaš niš, to ti je cijelo bogatstvo. A nismo imali ništa, osim dvomjesečne bebe koja je celi dan spavala i pustila me da pišem i kuham, bivši nezaposlen, ja na porodiljskom (molim bila je Juga, nisam bila na porodiljnom, a kad je došla hrvacka, nisam bila ni na porodiljnom ni na porodiljskom jer sam dobila otkaz radi nepoznavanja prava, devil in details). Dobro. Uglavnom, dobivam ja obavijest da sam člankom o nadimcima u tom tjedniku, zaradila 120 tih nekih novčanih jedinica. Bila sam ponosna i sretna. Bila je zgodna ideja izdavača – kako se stekao nadimak - ali se svela na to kako je netko – kao pojedinac, dobio nadimak, pa je to bilo teško opisati a da bu baš smešno. A natječaj. Onda sam skužila da ima puno ljudi i puno nadimaka. Nemrem se setiti kaj sam sve natrljekala, ali je počelo od buraza i mene – on Braco, ja Seka, kaj nije neobično, ali teta Mira je postala zahvaljujući mojoj staroj Mirodija, a stara Melanija je postala Melodija. Pa je Mirodija imala sina Boška i Branka, a ja sam učeći još pravilno govoriti ko zna koji hrvacko-srpski ili obrnuto ili uopće neki majčinski jezik (koji je znal biti poprilično dug) alzo, rekla Bonko i Braško i to je služilo za zajebanciju, što sam osobno vrlo teško primala. Pa Biserka – Biberka (nije me naučilo držati jezik za zubima). Kak sam rasla u pravoj Jugi, nije bilo neke razlike između čike ili stričeka. Meni je to - čika - doduše nekak gadno smrdilo. Ali kak je prvi sused i jedini na katu u Selskoj bil stari Marko (bil je već onda tak stari da sam misla da je Kraljević Marko) sa spomenicom iz prvog svjeckog rata, a on i gospođa su mi bili ko deda i baka, onda su mi dozvolili da velim čiko ili još gore čika. E, al moj stari je bil Antun, pa su ga isti Bonko i Braško prozvali od – čika Toni, Či-Ton. Malo je zvučalo kineski dok se ne navikneš.
Imenjaci su imali dodatke – mali i veliki. Tak je bila jedna ogromna Jasna, pa tak metar 90, mobilna srdačna i duhovita, ali braco, ogromna. Ajmo objasniti – naučnica u jednoj trgovini robe široke potrošnje. Dućan, ono, ne? S njom je radila jedna 30 godina starija i čije su godine zahtijevale određeni odmak a radi razlikovanja. Po sluhu, ne po oku. Ogromna Jasna je jedan dan bila tražena, stigla roba, ona mlada, nek tovari, pa je taj neko rekel – di je mala Jasna? Pa kad ju je dostavljač videl, veli, jebate, ak je ovo Mala Jasna, kak zgleda velika?!
Opće je to debeli, mali, veliki i kontra, jako relativno, kad sam prešla stotku na vagi sve babe su me zvale na poslu mala ili mica-maca, kad skineš (nehotice) 20 kila, opa, našli smo jebača (a niko ne pita kaj je u fiziledu /i frižideri imaju svoje nadimke, osobito dok djeca još nisu naučila govoriti nikoji jezik/). Šteta kaj se onaj novinski članček izgubil, ali tolko smo se seljakali da mi se izgubila i najdraža leva cipela. Mislim nisam stonoga, nego od najdražeg para cipela baš lijeva se zgubila. Ne znam kaj bi mijenjalo na stvari da je bila desna, ali onda bi tu pisalo – izgubila mi se najdraža desna cipela.... Eto, nadimak na brzaka - Najdraža...
Istog dana kad sam saznala da sam zaradila lovu intelektualnim radom, tipkajući (istipkavši, he, he) taj članak na staroj Olympiji koja je bila cijela sve dok ju junior nije “servisiral”, al svejedno ju još čuvam, ko za vraga pokazalo se još nekaj. Bivši je počistil štalu di smo držali koze, žive. Ono, živjeli smo na moru, u mojoj kući - sadašnja rupa u novogradnji se zove špilja, da bi se razlikovalo. Kak koza ko koza puno jede i puno sere, da ne velim kaka, on počistil štalu i spakiral sadržaj u vreće. Naslagal ih na ogradu do vrata predviđenih za ulaz auta unutar ograde, a čemu nikad nisu služila jer ko ih je i kak napravil, nek mu sam Bog oprosti. Jedva sam s peglom jednom ušla i uz grozno psovanje izašla još teže, i to je bilo sve, koja Lada njiva i te stvari. Zato je ograda služila da svi viriju nutra u dvorište i vrt i da posle mogu oblajavati. Ovaj put je neko videl vreće pune stajskog dreka i došel i – otkupil. Tak da je bivši taj dan zaradil (ne sjećam se da sam ikad imala koristi od njegove zarade ali i ja sam znala čistiti štalu pa cijenim rad) 2.000 istih novčanih jedinica ko i onih mojih 120, jer još nije bilo hrvacke države da menja valutu kak se kome digne živac (velim: živac. Priča se po kuloarima da se pimpeki sve manje dižeju, da ne velim da se ne dižeju opće). E, i koji je zaključak za stečenu lovu tog dana: Bivši je pohračkal moj intelektualni rad, a za koji je vremenski utrošeno isto tak nekih ćuku vremena ko i za njegov rad s kozjim drekom.
I konkluzija (uvek sam imala nategnutu duju iz logike u gimni, mada sam profu obožavala) je bila naravno, da se tu na Balkanu bolje baviti prvljavim poslovima (makar i usranim) nego intelektualnim radom, jer je kao takav višestruko nagrađen.

Sapienti sat.