Na neki način, nije bitno, dođe juniorka do podatkih i učlani se (na moj račun) u formu Oriflam. Ko vanjski suradnik. Ne kužim to vanjski. Oni su svi vanjski kad su vani. A nutarnji kad su u firmi. Aj dobro. Odma sam to prekrstila Orimlat, znam ja te finte. Nebu mene niko jebal v mojoj kuruzi. A kak godine idu ne bu ni u svojoj.

I tu i tam nekaj naruči, naravno kad zna da bu ona na faksu a ja doma tak da ja platim.

Onda iz silne zahvalnosti da ne velim pukom zabunom, učlaniju i mene. Odlično. (Naravno da su skužili pa sam učlanjenje platila posle, kaj buš, veli mala, kaj, sad kad si član, pogleč kak je lepa kartica!) Onda ja naručujem dok je ona doma da ona plati, ali ona naglo mijenja raspored na faksu i lik me iz dostave taman vlovi na izlazu, ma ne stana, na izlazu iz zgrade, po instinktu me zaustavi, ma kakvi, joooj, veli, vi ste ziher Sekasmith evo to košta tolko, i plazi s menom do bankomata, ko normalan nosi sa sobom 4 glave, ono, gotovine i tak.

I onda mi dolazi hrpa promotivnog provotivnog provociranog provokativnog i inog materijala, i ja metnem očale ali em ne vidim čitati, em su cijene smanjene za ono 1.000%, svaka budala kuži da nekaj ne štima. I pišem ja gospođi koja me je učlanila, pa otprilike:
Draga jelte, ta i ta, glečte, ja sad kao nekaj naručim od vas. Onda lik doneses pony-expessom kad mene nema doma, inače sam uvijek doma ali kad baš nekaj JAAAAKO ŽELIM IMATI I DEBELO PLATITI, ONDA FULA TERMINOLOGIJU i dođe kad sam na poslu! I obavesti me s komadom papira u postfahu da trebam ja doć po to, njemu je dost jednom to obavljati. Pa i meni, ak baš neko oće znati. I to svega mi je dosta. Nekad niti nijednom. E, al ja ne znam di po to treba ići, trebate spustiti u sanduček i plan grada Zagreba a i okolice, jer mi se čini da ste na nekoj debeloj periferiji, a mjesto za podizanje paketa iza Sesveta, 9. zona, ono, blizu tam kad Sava krene prema Brodu. Ili blizu granice s Turskom recimo. I onda kaj kad nema plana grada ja nemrem naći ni doći. Nit ja dobim kaj hoću nit vi nekaj tam napravite i zaradite i kaj sad. Osim toga pozdravite direktora i recite mu da bi fakat mogel dati štampati sitnijim slovima opis proizvoda jer osim najjačih očala, a u mojim godinama imate jedno 5 pari, zlu ne trebalo, trebam i Lupi Dobrića da da ne velim lupu i to dobru, malo jaču, da BiH pročitala opis proizvoda. Ono nekaj Little Artist boja za oslikavanje tijela - crvena 30 ml od 24,00 kn koje su prekrižene zgleda kaj dečja pasta za zube, je to morti za male Drakule??? Bebe Drakule??? I kaj sad, tak bi mogli prodavati i glistu u tubi osim toga ko oslikava tijelo s rozom bojom, tekući puder za svjež izgled lica, nema tog pudera koji bi meni lice osvježil dok primam ovu plaću koju primam; jedino kad vidim ove pedere na TV, odma živnem i dobrovoljno izgledam svježije, sve bez Orimlata. E, ak sam dobro pročitala taj puder za svjež izgled lica zgleda kaj sušeni prepolovljeni badem a (h)amper ogrlica zgleda kaj potrgani remen iz 60-ih prošlog stoljeća i ima dve cijene i sad si ti braco misli.

Kaj vam, gospođo ta i ta, nede prodaja onoga kaj pretpostavljam da je maskara? Normalno da nede kad sam to već dvaput naručila a vi se zajebavate i ne šaljete. Ni gratis, ni negratis ni za rodjendan moj ni svoj i opće ne znam kak firma funkcionira. Kaj je ono gratakač (za vanjske čitatelje: ribež iliti ribalica, jebiga, ona stvar na koju ribaš jabuku i usput pokoji nokat, osobito ak je prije (nokat, jebiga!) uređen Orimlatovim svjetlucavim lakom za nokte Gliste blue, Gliser blue ili Girtel blue, lepo velim, ne vidim čitati!!!); Alzo jel to gratakač za mrkvu za 4,90 kn, broj 8667. Fenomenalna firma. Jel to još iz Švecke? Orimlat? Di god se sednem u birtiju da vlovim kakvog jeb, pardon, hofiranta, nula bodova, svi muškarci pričaju samo o Orimlatu, ništa ni nogomet, a više niko ni ne gleda ovak zanosne komade ko ja i od jada sam se počela debljati. Iskala bum satisfakciju na sudu (ak niš drugo morti neki dobrostojeći sudac voli malo punije komade, a još kad se namirišim s Orimlatovim parfemom, ma nebu mi odolil!!).

Alzo, gospođo ta i ta, lepo prosim: recite seksi direktoru da ili šalje ljude na teren (na primjer nekog oko 5 banki, da ne bazdi za Badelov konjak u kombinaciji s lukom, po mogućnosti da se opral zadnjih tjedan dana) ili nek dâ štampati veća slova. Ovo drugo bi po zdravlje osoblja bilo bolje. Ili ne bi bilo bolje. Kad mi se kćer vrati iz Azije, ak se opće vrati, lepo bumo zele ta puta i – nek taksista misli di je koja ulica! i dosle da vidimo di je taj Orimlat i da upoznamo, recimo direktora. Na jednoj sliki je mlad i zgodan. Jedna od nas, vanjskih suradnica, bu mu se valjda dopala, makar smo odvratno slične jedino je neznatna razlika u godinama, tak 3 desetljeća i sića. Sitnica. Ali diša je ko bog kukavica ko i svi muskarci, nema braco iznimke, bu zgibal. A viš, u mom životu bil je jedan lik kaj nije bil kukavica, al je bil tak ružan da sam ga mogla gledati samo pijana do pred nesvesticu. No dobro, aaah, sjećanja. E došli bumo s modelima slova, ono, novine simtetamte malo veća od najmanjih. Jedino viš, viš, možda vi gospođo ta i ta, jelte, proizvodite mala slova, pa je. A ne kozmičke proizvode. Ili proizvodite najmanja slova za komične proizvode.

Jebotećuk, sad oću zbrisati vidim napisala sam dve točke na kraju rečenice i mučim se ko cucak, idem gore do brojkih, tam pak nađeš znakova ko dreka; pa gledam di sam kaj krivo lupila, a ono flek na ekranu, mamu mu jebem, pak je neka muha harala po mojoj sobi i kenjala po televizoru od kompa, dok sam bila na poslu.

Idem pogledati, možda Orimlat ima spraj (tak veli jedna Sonja) za čišćenje televizora od kompa, i tak se ne vidi čitati prospekt jer su im slova premala, to celo vreme objašnjavam! Tak, na kraju bum zela taj nečitljivi prospekt i lepo obrisala ekran od muhinog drekeca! Jednostavno. Za muškarca, a kamoli za ženu.

Muški potomak dobio narodno ime da narodnije nemre biti, a iz razloga tako odvratno licemjernih i bolesnih da nije za opisivati. Ja sam htela da se zove Marijan, zvuči muški i rijetko je, ili Davor, jer me podsjećalo na Javor, na Drvo, na prirodu, neko je reko drvo živi dok ne izgori, pa i onda iz sjemenja po tlu raste novo. A da je drvo živo dok je drvo, tj. dok ni zgorilo, to sam skužila po tom kaj mi se dvaput zlijala voda iz veš mašine i na kraju se parket zdigel, strunul i poispadal i normalno sad imamo pločice. Plave.
Trebalo dete krstiti. Velečasni genijalac, Josip Barišić, u Blatu na Korčuli, ljubavnik velikog stila, sad su ga premestili na Cres navodno, jer je na Korčuli potrošil sve kaj se dalo, pa da ne zgubi kondu. Tak se priča, uglavnom, veli nebumo poduplali ime, krsno će mu biti isto kak ste mi vi dali. Ja opet nezadovoljna, htela sam da se po mom ćaći zove Antun, Ante, Toni, kak bilo, ali ne. Aj dobro.
Potomak rođen u Zagrebu, krštenje bu u Blatu na Korčuli. Može se tamo Šeks ženiti, mogu i ja dete krstiti. I odem ja kod velečasnog Barišića, objasnim mu da sam nekrst, da živim u grijehu, da je jedno dijete rođeno na otoku – kršteno u Zagrebu, jer smo priprijetili (kuma i ja u dosluhu) da bumo otišli židovsku zajednicu ili pravoslavnu crkvu (1989., pazi!) u Zagrebu, pitat da nam oni to obave pa kolega pop odma zaključil da je krštenje najbolje obaviti večeras oko 7. I bi tako. Sve moj vlč. Barišić pokopča, kraj njega bi i ovakav zadrti ateista ko ja počel verovati. I pozval on mene i klinju par puta, pa malo razgovarali, vidi da imam osnovne pojmove o Crkvi kao instituciji, da znam da Josip nije šaral okolo, a i Marija mu nije bila mama i tak, pa ko su Ana i Jakov i tak, sve rodbinske veze vidi čovjek poznam, ali sad bi on malo da ja nagovorim muža da se vjenčamo u crkvi, reko velečasni, prije bum ja bezgrešno rodila još jedno dete neg vi njega na to navlečete. Ma čovjek od svijeta, sve on razme, pokušava maloga smiriti, pričat s njim, a mali: Prvo otvoril ormar, povadil sve knjige, onda je htel drapati Bibliju, onda je htel onu oznaku iz Biblije iščupati, onda je najedamput na neki način bil na plafonu, pa se spustil do prozora da vidi kaj je vani, veli – enemo-tu (idemo ovuda, jer smo tuda došli). Pa veli mam-li-taaaaaaaaaa. (mama voli mene), pa zvoni podne, a on velečasnom: eee, E!, ajaaa, tlje-tljetlje (ha, si čul, zvoni crkva). I doda: Aja, katakatakata ajaaaa (kao sestra mu još spava al ju ovo zvono uvijek zbudi). Sve mom don Jozi jasno, ja velim čujte kak ga mislite krstiti, pa taj bu u crkvi pa ko bu ga vlovil. A on se samo smješka, sve su to božji stvorovi, sve je to za pet, i nakon dve ćuke kak je mali skor razvalil neku malo (da malo) vredniju stvar, čovjek se oznojil, veli ajde još dvaput dođite, da porazgovaramo (mali ga ne šljivi, imal je tak petardu u guzici sve do puberteta, tam do negdi 11. godine, bože me sačuvaj, ako nisam poludila ni nebudem). Šta je taj izvodio, tek me je Marko Ferek smirio, genijalac mladi, svakom treba biti žao ko nije slušal njegovo predavanje o ADSL-u tj. AHDHS-u, kak već. A dete moje, to stoji na prozoru otvorenom, pa gleda “titite jani, jetijuuuu”, pa baca kroz prozor sve kaj može dignuti i baciti, od toplomjera, knjiga, lopti, igračkih, telefonske slušalice (prenosive), mobitela (a, noklija 3310 preživjela, opala na travu s 5 metara, nema tu!), gaće, čarape, kruh, noževe, vilice, krpice i spužvu za pranje suđa, ma sve kroz prozor, nema greške. Nije me više sram reći, na zahod sam hodala s njim na ruci. Koma! E, kad je onak sve pohital van, onda je sestra dobila malo veću vrećicu i to dva do tri puta dnevno išla skupljati, jasno da je pizdilo jadno dete, al nemreš ti od ovog luđaka niš. Pa se budi u četri ujutro i ustanovi da je odlično doba dana za ustajanje, urla, oće van, ajd ljeti, al zimi, pa kotura drveno jaje po podu (i trči četveronoški za njim jer jaje nede u jednom smjeru – jasno da na Goljaku nisu to smeli znati jer su rekli - dete nesme puzati). Interesantno, za kćer su pitali: A zakaj ovo dete ne puzi!?????? to nekaj ne štima.
Ja samo znam da ja ne štimam. Nemam energije pa samo jedem, sve mi je fino. I došli kumovi iz Belgije, Flamanci, niš ne razmeju hrvacki osim “dobar dan” – pa – “kak se veli” – i - “banana”. U onom smislu ko kak je naš dragi Sanader upotrebil.
Dete je za vrijeme krštenja pretražilo celu crkvu, a ima je, kad ga je trebalo politi z vodom po bulji skor je polil oca ali mu je bil visoki, mislim svakom je visoki, pa je skužil da to ni ta bulja, onda smo svi lovili dete, a ja sam kumovima prevodila istočni grijeh kao – Eastern fault, nisam imala vremena misliti još i na engleskom, jer sam se bojala da bu od onih sveća crkva zgorela, nemre zamislit ko nije videl gdi taj mali nije bil. Na kraju sam zela kolica i zvezala ga na trostruko, i dobil je u ruku onu kiklju kao znak zavjeta Bogu i ostalima i to je nakon dve minute hitil. Inače, imal je između ostalog Dg. tzv. fenomen bacanja. Zadnje je hitil kroz prozor toplomjer kad je već išel u školu, s prvog kata, i došel me obavijestiti “da je nekaj puklo”.
Kum je popu uvalil neku lovu, kak nije škrt, nesmem ni mislit kolko, al onda je palo razgledavanje crkve u koju se ne uvodi obična raja, pa kamenice, pa vino (to se Willyju najviše dopalo) a da, prije rakijica travarica, Willy se jedva suzdržal da ju ne drpi, srećom vlč. nije znal riječi engleski, al zna kaj je rakija pa ju je na vreme maknul.
Posle par godina sam se srela jednom s vlč. Barišićem, nasred pjace di čagaju blajski oni sa mačevima, kak se zoveju, vampiri (uvijek u neko gluho doba noći) a ovo po danu, i on meni ljubi ruke. Reko, velečasni, pogrešno postavljeno činjenično stanje. Ja bih vama trebala ljubiti ruke. Veli on meni, nekidan sam bacao pisma, samo sam tvoje i još neka ostavio zauvijek. Ti si moj najbolji vjernik. Ne vjeruješ u Boga, a bojiš ga se i tvoje poštenje bi trebali imati si oni koji ližu oltar, dobiju oprost grijeha i čim izađu iz crkve već se međusobno ogovaraju.
Inače, Bara je strašan lik, nisam ga smela pitati kaj je u horoskopu, ne doliči, ali sam saznala kaj je i neću reći (nemam pojma ustvari, zaboravila sam, digla sam ga na štos da mi veli kad mu je ročkas) i još relata refero: Navodno da je u Jugi imal predugi jezik pa su mu naštimali proces. Na kraju ga sudija, ne?, pita – imate li šta reći velečasni na presudu? A on je, navodno, kaj ne, rekel: Imam gospodine suče (pazi, ne druže sudija): S obzirom na ovako savršeno montirani proces ja sam zahvalan i Bogu i ljudima i izražavam iskreno čuđenje što sam dobio samo 3 godine zatvora a ne 30.
He, he, he, e, mojoj zlobi nema kraja! A to je put do Raja. A Raj je Raj, ali u Paklu je ekipa. A moja ekipa je u Trnskom i tako to i odo ja na kavu, a da me niko nebu pital kad se vraćam i prigovaral da je vlč. Barišić malo prenisko stavil ruku na moja leđa (kak je to bivši videl, pokojne mi mame, ja nisam skužila, a moja stražnjica bila), šlatal je on i kumu Claudine, ali ona se s tim zabavljala, Willy je i tak pasel po travarici. Ajme divote kad se rastaneš, pa dica odu, moj Žele, života do 1. 9., valjda nebu novi rat, a, ća ti veliš, onako kao stručnjak? A ni vira tako loša stvar, a?

Danas je dan za seks. Ja o toj temi obično ne pišem otvoreno jer je taj dio života za mene zatvoren, ali danas jebem sve upotrebljive ZET-ovce ispod 2 metra, starije od 40 godina i oprane, oprala ih majka, rođena da ih oprala.

Popodne moram nekaj obaviti u Remetincu. Dođem na Savski most, naravno počne kišica. Čekam bus za Botinec, nema ga, pitam jel ukinuta linija, naravno da niko ne kuži da se šalim, džozle mi ostale doma, ne vidim raspored, čekam. Javljam preko krampa (vređaju me. Još furam Nokiju 3310) da kasnim, čujem komentare sučekača da bus kasni 45 minuta. Važno je napomenuti da na toj trasi NEMA RADOVA NA CESTI. Počne pljusak. Svi izašli van ispod krova one čekaonice, vide bus. Kak ga razlikuju od svih onih za druge destinacije ne znam, evo ga, svi sretni ko bebe. Posedamo fino po busu, minuta prošla od voznog reda, šofer piči van (nije visok dva metra i ima preko 40 godina. Možebitno je osjetil moje vibre pa izašel na kišu da bu čist kad ga napadnem).

Ideš DžurDŽa, kad je opičilo padati. A puhati. A puše tak da sve nosi drito kroz sva otvorena vrata, a sva su otvorena, u bus, kroz neke nazovi prozore, otraga neko treska nekaj, već sam misla da je nagibni bus, da sam krivo ušla. I tako pada kiša pod pravim kutem, pravo drito i ravno u bus. Moj nesuđeni ljubavnik (otišla sam, dopizdilo mi čekati) se ne pojavljuje. Pretpostavljam da se uplašio moje linije, ne autobusne, jebeš ti muškarca koji se boji žene od samo 100 kila. A mulec, ne bi ga ja, ja se šalim. Kak da mu daš kad nije ni zgasil motor (a ekologija???) a ostavil otvorena vrata od svoje izbe da ne velim kabine, i padaj, padaj, padaj, padaj, padaj kišo padaj, prošeći svakom ulicom, probudi njihov sjaj. E, ne da mu je zic mokar, raspičkale se novine (Jutarnji i 24ćuke), onaj neki kožnati klinac di zapisiva nekaj kaj mu nikad nebu trebalo, se opičilo o patos, penkalo (užasavam se tog izraza, ko i onog – ovo auto, jebate) razumiješ ti mene, na svim jezicima svijeta mu pokisel i bus i putnici i ja mu jebem mamu. Veli baba vizavi mene, eh, da je to njegov bus... Kao ne bi to tak bilo, bi ga on pazil, ali to hrvacko. Moram to tumačiti, dobivam prigovore da sam nejasna. E, pa je, moram se složiti, ko prvo ne bi se ja (opet) švercala, kretalo bi se na vreme i tak dalje.

Ja sam nepodnošljivi Blizanac i svima idem na živce (čast iznimkama, krv, bubreg, plućno krilo, pol srca, sve dajem za njih, znaju oni koji su!) sve zato kaj sam lovila sedmicu natrag za Novi Zagreb. Bosa, bosa kao bosa nova. Japanke se skližeju, a u ruci nisu bile teške, kaj jebate, šljapkala sam po vodi kad sam imala 90 kila manje, sad mi bar niko ne njarka, i konačno je sišel pijesak s njih koji ja nemrem skinuti ni četkom za pod. Pa sam se malo sličuhala po haustoru, sreća imamo štenge pa sam jednu odalamila svom težinom, desnim batakom, jebem joj mater uglatu štengi, ne bataku, ne, kaj bi, ne boli me, otkud takva ideja, sve u svemu, kad sam otvarala ovaj blog, znala sam ja da će biti materijala o ZET-u, evo sad me jebe i žena na mobitel da bus “vuuuoozzii, draaaaga, saaamo malooo drugom trasom.” Nemoj me batje! Kaj zbiljam? Možda vozi kad dođe i šofer ga pokrene.

Jest dan za seks, ali mi opće nije pasalo. Sad operem noge i zube i eventualno ak se kaj između nađe na putu, i odo krkati dinju u krevet. Pravila bum se da je zimsko doba, da sam pokisla, što i jesam, ali ne u zimi, i da mi prijeti upala pljuć kak veliju prigorci. Tak. Jebem virtualno sve ZET-ovce kako je gore navedeno i opravdavam tako povremeno naziv ovog pregenijalnog bloga, volim izraze presavršeno, prejebeno (to ona u Turskoj tak), pa onda preidealno, može i preidejalno, i opće sam tak nabrijana da hvala Allahu kaj sam sama. Evo sam se zlagala i da nisam doma i da nedem na kavu, živjela Njoklija 3310, posipana plastičnim dragim kamenjem.

Evo bar ovo nije predugačko. Ubuduće ispod 10 stranica ne pišem ni za ZET!