Muški potomak dobio narodno ime da narodnije nemre biti, a iz razloga tako odvratno licemjernih i bolesnih da nije za opisivati. Ja sam htela da se zove Marijan, zvuči muški i rijetko je, ili Davor, jer me podsjećalo na Javor, na Drvo, na prirodu, neko je reko drvo živi dok ne izgori, pa i onda iz sjemenja po tlu raste novo. A da je drvo živo dok je drvo, tj. dok ni zgorilo, to sam skužila po tom kaj mi se dvaput zlijala voda iz veš mašine i na kraju se parket zdigel, strunul i poispadal i normalno sad imamo pločice. Plave.
Trebalo dete krstiti. Velečasni genijalac, Josip Barišić, u Blatu na Korčuli, ljubavnik velikog stila, sad su ga premestili na Cres navodno, jer je na Korčuli potrošil sve kaj se dalo, pa da ne zgubi kondu. Tak se priča, uglavnom, veli nebumo poduplali ime, krsno će mu biti isto kak ste mi vi dali. Ja opet nezadovoljna, htela sam da se po mom ćaći zove Antun, Ante, Toni, kak bilo, ali ne. Aj dobro.
Potomak rođen u Zagrebu, krštenje bu u Blatu na Korčuli. Može se tamo Šeks ženiti, mogu i ja dete krstiti. I odem ja kod velečasnog Barišića, objasnim mu da sam nekrst, da živim u grijehu, da je jedno dijete rođeno na otoku – kršteno u Zagrebu, jer smo priprijetili (kuma i ja u dosluhu) da bumo otišli židovsku zajednicu ili pravoslavnu crkvu (1989., pazi!) u Zagrebu, pitat da nam oni to obave pa kolega pop odma zaključil da je krštenje najbolje obaviti večeras oko 7. I bi tako. Sve moj vlč. Barišić pokopča, kraj njega bi i ovakav zadrti ateista ko ja počel verovati. I pozval on mene i klinju par puta, pa malo razgovarali, vidi da imam osnovne pojmove o Crkvi kao instituciji, da znam da Josip nije šaral okolo, a i Marija mu nije bila mama i tak, pa ko su Ana i Jakov i tak, sve rodbinske veze vidi čovjek poznam, ali sad bi on malo da ja nagovorim muža da se vjenčamo u crkvi, reko velečasni, prije bum ja bezgrešno rodila još jedno dete neg vi njega na to navlečete. Ma čovjek od svijeta, sve on razme, pokušava maloga smiriti, pričat s njim, a mali: Prvo otvoril ormar, povadil sve knjige, onda je htel drapati Bibliju, onda je htel onu oznaku iz Biblije iščupati, onda je najedamput na neki način bil na plafonu, pa se spustil do prozora da vidi kaj je vani, veli – enemo-tu (idemo ovuda, jer smo tuda došli). Pa veli mam-li-taaaaaaaaaa. (mama voli mene), pa zvoni podne, a on velečasnom: eee, E!, ajaaa, tlje-tljetlje (ha, si čul, zvoni crkva). I doda: Aja, katakatakata ajaaaa (kao sestra mu još spava al ju ovo zvono uvijek zbudi). Sve mom don Jozi jasno, ja velim čujte kak ga mislite krstiti, pa taj bu u crkvi pa ko bu ga vlovil. A on se samo smješka, sve su to božji stvorovi, sve je to za pet, i nakon dve ćuke kak je mali skor razvalil neku malo (da malo) vredniju stvar, čovjek se oznojil, veli ajde još dvaput dođite, da porazgovaramo (mali ga ne šljivi, imal je tak petardu u guzici sve do puberteta, tam do negdi 11. godine, bože me sačuvaj, ako nisam poludila ni nebudem). Šta je taj izvodio, tek me je Marko Ferek smirio, genijalac mladi, svakom treba biti žao ko nije slušal njegovo predavanje o ADSL-u tj. AHDHS-u, kak već. A dete moje, to stoji na prozoru otvorenom, pa gleda “titite jani, jetijuuuu”, pa baca kroz prozor sve kaj može dignuti i baciti, od toplomjera, knjiga, lopti, igračkih, telefonske slušalice (prenosive), mobitela (a, noklija 3310 preživjela, opala na travu s 5 metara, nema tu!), gaće, čarape, kruh, noževe, vilice, krpice i spužvu za pranje suđa, ma sve kroz prozor, nema greške. Nije me više sram reći, na zahod sam hodala s njim na ruci. Koma! E, kad je onak sve pohital van, onda je sestra dobila malo veću vrećicu i to dva do tri puta dnevno išla skupljati, jasno da je pizdilo jadno dete, al nemreš ti od ovog luđaka niš. Pa se budi u četri ujutro i ustanovi da je odlično doba dana za ustajanje, urla, oće van, ajd ljeti, al zimi, pa kotura drveno jaje po podu (i trči četveronoški za njim jer jaje nede u jednom smjeru – jasno da na Goljaku nisu to smeli znati jer su rekli - dete nesme puzati). Interesantno, za kćer su pitali: A zakaj ovo dete ne puzi!?????? to nekaj ne štima.
Ja samo znam da ja ne štimam. Nemam energije pa samo jedem, sve mi je fino. I došli kumovi iz Belgije, Flamanci, niš ne razmeju hrvacki osim “dobar dan” – pa – “kak se veli” – i - “banana”. U onom smislu ko kak je naš dragi Sanader upotrebil.
Dete je za vrijeme krštenja pretražilo celu crkvu, a ima je, kad ga je trebalo politi z vodom po bulji skor je polil oca ali mu je bil visoki, mislim svakom je visoki, pa je skužil da to ni ta bulja, onda smo svi lovili dete, a ja sam kumovima prevodila istočni grijeh kao – Eastern fault, nisam imala vremena misliti još i na engleskom, jer sam se bojala da bu od onih sveća crkva zgorela, nemre zamislit ko nije videl gdi taj mali nije bil. Na kraju sam zela kolica i zvezala ga na trostruko, i dobil je u ruku onu kiklju kao znak zavjeta Bogu i ostalima i to je nakon dve minute hitil. Inače, imal je između ostalog Dg. tzv. fenomen bacanja. Zadnje je hitil kroz prozor toplomjer kad je već išel u školu, s prvog kata, i došel me obavijestiti “da je nekaj puklo”.
Kum je popu uvalil neku lovu, kak nije škrt, nesmem ni mislit kolko, al onda je palo razgledavanje crkve u koju se ne uvodi obična raja, pa kamenice, pa vino (to se Willyju najviše dopalo) a da, prije rakijica travarica, Willy se jedva suzdržal da ju ne drpi, srećom vlč. nije znal riječi engleski, al zna kaj je rakija pa ju je na vreme maknul.
Posle par godina sam se srela jednom s vlč. Barišićem, nasred pjace di čagaju blajski oni sa mačevima, kak se zoveju, vampiri (uvijek u neko gluho doba noći) a ovo po danu, i on meni ljubi ruke. Reko, velečasni, pogrešno postavljeno činjenično stanje. Ja bih vama trebala ljubiti ruke. Veli on meni, nekidan sam bacao pisma, samo sam tvoje i još neka ostavio zauvijek. Ti si moj najbolji vjernik. Ne vjeruješ u Boga, a bojiš ga se i tvoje poštenje bi trebali imati si oni koji ližu oltar, dobiju oprost grijeha i čim izađu iz crkve već se međusobno ogovaraju.
Inače, Bara je strašan lik, nisam ga smela pitati kaj je u horoskopu, ne doliči, ali sam saznala kaj je i neću reći (nemam pojma ustvari, zaboravila sam, digla sam ga na štos da mi veli kad mu je ročkas) i još relata refero: Navodno da je u Jugi imal predugi jezik pa su mu naštimali proces. Na kraju ga sudija, ne?, pita – imate li šta reći velečasni na presudu? A on je, navodno, kaj ne, rekel: Imam gospodine suče (pazi, ne druže sudija): S obzirom na ovako savršeno montirani proces ja sam zahvalan i Bogu i ljudima i izražavam iskreno čuđenje što sam dobio samo 3 godine zatvora a ne 30.
He, he, he, e, mojoj zlobi nema kraja! A to je put do Raja. A Raj je Raj, ali u Paklu je ekipa. A moja ekipa je u Trnskom i tako to i odo ja na kavu, a da me niko nebu pital kad se vraćam i prigovaral da je vlč. Barišić malo prenisko stavil ruku na moja leđa (kak je to bivši videl, pokojne mi mame, ja nisam skužila, a moja stražnjica bila), šlatal je on i kumu Claudine, ali ona se s tim zabavljala, Willy je i tak pasel po travarici. Ajme divote kad se rastaneš, pa dica odu, moj Žele, života do 1. 9., valjda nebu novi rat, a, ća ti veliš, onako kao stručnjak? A ni vira tako loša stvar, a?
Post je objavljen 07.08.2009. u 23:25 sati.