Kad je ono 1986. kresnulo u Černobilu, radila sam u jednom hotelu, na jednom našem otoku. Ko kontrolor na ulasku u salu za večeru, da ne ulazi baš svako ko osjeti miris hrane, nego samo hotelski gosti i personal. (Hotel je imal polupansion, pa su doručak krali iz hodnika gdi je bil postavljen, a večeru su uzimali u sali, nije bitno). Uglavnom fort sam morala odgovarati na svakva pitanja svakakvijeh ljudih i bilo je svega i svačega, od smijeha do suza. I obrnuto, jasno. A fora je kaj niko ne spika jezike nego talijanski i ako neko njemački, a ono hotel na moru, niko ništa engleski, tipično za Balkan, kaj nam trebaju face sa znanjem stranih jezika u hotelu na moru? Ko dolazi u hrvacku mora znati hrvacki! No dobro. Pa mi dođe jedan dan Belgijanac, gost, i veli, čujte gospođo, vi sigurno niste odvavde. Reko nisam. Veli on vidi se. 25 godina dolazim u ovaj hotel, niko do sad nije znal engleski a još manje da mi je rekel – dobrodošli. To jedno. Drugo, to je nekak bilo vreme kad su zabranjeni vicevi o bosancima, Hasi i Husi, pa se moglo pričati vic, ali kao bila dva slovenca, Haso i Huso. Bitno za kasnije, e, tak.

Vidim ovijeh danah da je kineskinja našla nogatu zmiju. Ne znam kaj je jadnu zmiju išla ukokati, mogla joj je nalakirati nokte, kad već nema jadna zmija drugu nogu, nek bu ponosna na ovu jednu, ono malo zrašpati noktiće i tak. Ma dobro da ju još nije i pojela a od kože dala napraviti geldtašn ili sandale, kaj ne?

E i kresnuo Černobil i tak, te godine '86, i navečer se tuširam i kak je kuća bila prizemnica a okolo vrta i voćkih ko u priči, bilo svega živoga, puzećeg i trčećeg, po tom vrtu. Stara je moja imala jednu bjeloušku koju je napajala vodom iz poklopca od neke farbe, dolazila uredno zmijica s prvim suncem, a stara joj dala frišku vodu, svaki dan, nema tu, stara se dizala prije zmije, na sabajle, frišku vodu furala, da zmijica ne pokvari bušu, e stara luda ko riža. Posle je i mačka Marka, crnog mačka s belom flekom ko leptir-mašnom, kupala, kaj misliš da ju je zgrebel, nije, još joj se okretal i brčkal, to nije normalno. Alzo dakleM, kak je bilo očajno vruće, nisam se ni brisala posle tuširanja te večeri, samo se zagrnem ručnikom, kad ono neka zver, zgleda ko gušter, a što je vjerojatno i bila, i oće šmugnut kroz prozor, a na prozoru mrežica protiv komaraca, da ne velim protiv svježeg zraka, ali našla zver rupicu i zbrisala. Kaj, ja ju i tak ne bi lovila, nisam ja iz Kine, ali mi je dala dost vremena da uočim dve stvari: Zver nije imala rep, ali je zato imala šest nogu (jebate kaj bi bilo posla kod pedikera, ha?). I velim bivšem, naravno da me opet proglasil luđakinjom, ne sjećam se točne dijagnoze, tek sam kasnije po njemu postala paranoična. Dok ga ni vlovil Interpol.

I to nema veze, nego drugi dan navečer na radnom mjestu u hotelu, dođe jedan fini stari gospon k mom stolu, da jel smeta, da njegova gospođa duže jede i laje s babama i da mu je dosadno. I tak malo ot kud ste, a vi, i tak, deca, i to. E, veli, da, kao kaj je to neka endemska vrsta zveri, da je jučer u badecimeru videl neku zver kaj zgleda ko gušter, ali ima 6 nogih. Joj, reko i kod mene doma u badecimeru je isto bila takva zverčica, a je ovaj vaš primjerak imal – govorili smo njemački, ne? - imal der Schwanz?

Čovek začkomi i počne crveniti i napuhne obraze i skor me zahračka ostacima večere, a sve suzdržavajući se od smeha. Mislim si koji ti je klinac, pa lepo pitam jel zver imala rep, a božemiličudavelikoga, pa ni se slegla na Kosovo vojska, nego lepo pitam za rep a on puca po šavovima. Uspel je izgovoriti – nein i tak, i brzo se pobral nakon kak smo odmah konstatirali, na brzaka, da nije endemski višegonac nego vjerojatno neka mutacija od Černobila da ne velim od guštera i tak, i ode.

Ne da meni vrag mira, pogledam u riječnik, piše lepo der Švanc je rep, ništa. Odem ja tajnici direktora hotela, ta se već skoro udala za jednog Austrijanca, razarala njemački, i velim, Halida bona (slovenka, ne?) šta bi čovjeku, lijepo sam ga pitala ima li zver rep, a njemu smešno. - Halida, koja si ti kokoš, mamu ti jebem, kaj je sad pak tebi smešno? - Veli Halida Hadžić (slovenka, ne?) - ma to ti znači, ma ona stvar. - Ma koja stvar, velim ja, jel tu lepo piše bona da der švanc znači rep. - Veli ona je, budalo, ali to je ona – ma koja – ma znaš, ona! - Reko Lida, lepo mi hrvacki objasni, jeboteled (to je psovka koju smo samo ljeti upotrebljavali) koja stvar? - Kurac! - Reko nemoj psovati!!! Lepo te pitam, lepo mi odgovori. - Pa veli: Jes' ti bona proštepala, šta ti je, ja sam misla da s' ti pametna žeMska, sad ti reko'. - Aha, dobro. A kak se onda veli rep? A jebešga! A jebeš i tebe Halida!

Posle doručka drugi dan, čovek prolazi kraj mog stola, još valjda rumen u licu, sve nešto zi zind zer net i tako (nije još bilo neta, bar ne tam) i to, i aufviderzen velim ja, komen zi vider, kad dolazi supruga, i lepo se s menom pozdravi (jebate, imala je pundžu preko pundže mrežicu, moda 60-ih ili još od ranije) i ugura mi u džep od uniforme nešto, ono, nadala sam se - novčanicu. Kak smo dobivali po 5 hrda i tak svašta, ili samo komad papira sa zahvalom kaj smo ljubazni, tak nisam to pogledala kaj je, a i kaj koga briga, ja tamo na vjetrometini još, vidljiva sa svih strana. Otišla ta šihta, meni zlo od silnog lajanja na tri jezika, a još i hrvacki, i idem u garderobu po nekaj, ne znam više kaj, bivši naredio i morala sam se doma presvlačiti u uniformu da mi neko ne bi videl noge guzu ili dude (Idemo u plaaaniiine), kreten, a ženska garderoba, mislim imaju babe kaj videti! I sjetim se da je neki papir u džepeku. I izvadim bracek, 100 DM-a. I velim boktenemarad (i još nekaj, cenzurirano!) nemreš bilivit!!! Ha? Jebate! To se zove tringelt! Ne trin nego fil (viel) geld!

Kad sam tak trlječući na svim jezicima skupila parsto DM-a, ali po 5 DM do 20 DM, niko više ne da stotku, si normalan, e i onda smo kupili kravicu. Pa su nam se svi mještani rugali. A mi više nismo skup i nismo tam na otoku i nemamo kravicu (osim kaj se ja tak povremeno osjećam), a svi sad na tom otoku navalili i kupili buše, matafonke, još malo i bu se dotepla koja Milka iz Švice. Ljubičasta. A sve zato kaj je ona zver imala 6 nogu. A ne znamo je li imala miška. Pa je.

Ko zna kaj bu se još zleglo iz one jednonoge zmije, bok joj dal duši lahko, još su ju puknuli i u alkohol post mortem, e jadna zver. A za života joj ziher niko nije niti vodu fural rano ujutro. Natašte.