Ima tome tako dosta vremena, ko studentica sam tu i tam nekaj napisala pa su mi objavili u novinama, uglavnom bez naknade, jednom i u Studenckom listu (moj nepopularan komentar na jedan vulgaran i krajnje neukusan strip u dvije ili tri slike). Nazval me jedan studoš, našli se mi i tak, popili kavu, i nije me uopće pokušal uvjeriti da to nije vulgarno, ostali smo na tome da smo si međusobno jako zgodni i tak, gotovo za uvijek.
Idući literarni pokušaj je rezultirao novčanom nagradom, pa sad, pretvoreno u kune, zaradila nekih 120 kn, kaj je sad malo, ali kad nemaš niš, to ti je cijelo bogatstvo. A nismo imali ništa, osim dvomjesečne bebe koja je celi dan spavala i pustila me da pišem i kuham, bivši nezaposlen, ja na porodiljskom (molim bila je Juga, nisam bila na porodiljnom, a kad je došla hrvacka, nisam bila ni na porodiljnom ni na porodiljskom jer sam dobila otkaz radi nepoznavanja prava, devil in details). Dobro. Uglavnom, dobivam ja obavijest da sam člankom o nadimcima u tom tjedniku, zaradila 120 tih nekih novčanih jedinica. Bila sam ponosna i sretna. Bila je zgodna ideja izdavača – kako se stekao nadimak - ali se svela na to kako je netko – kao pojedinac, dobio nadimak, pa je to bilo teško opisati a da bu baš smešno. A natječaj. Onda sam skužila da ima puno ljudi i puno nadimaka. Nemrem se setiti kaj sam sve natrljekala, ali je počelo od buraza i mene – on Braco, ja Seka, kaj nije neobično, ali teta Mira je postala zahvaljujući mojoj staroj Mirodija, a stara Melanija je postala Melodija. Pa je Mirodija imala sina Boška i Branka, a ja sam učeći još pravilno govoriti ko zna koji hrvacko-srpski ili obrnuto ili uopće neki majčinski jezik (koji je znal biti poprilično dug) alzo, rekla Bonko i Braško i to je služilo za zajebanciju, što sam osobno vrlo teško primala. Pa Biserka – Biberka (nije me naučilo držati jezik za zubima). Kak sam rasla u pravoj Jugi, nije bilo neke razlike između čike ili stričeka. Meni je to - čika - doduše nekak gadno smrdilo. Ali kak je prvi sused i jedini na katu u Selskoj bil stari Marko (bil je već onda tak stari da sam misla da je Kraljević Marko) sa spomenicom iz prvog svjeckog rata, a on i gospođa su mi bili ko deda i baka, onda su mi dozvolili da velim čiko ili još gore čika. E, al moj stari je bil Antun, pa su ga isti Bonko i Braško prozvali od – čika Toni, Či-Ton. Malo je zvučalo kineski dok se ne navikneš.
Imenjaci su imali dodatke – mali i veliki. Tak je bila jedna ogromna Jasna, pa tak metar 90, mobilna srdačna i duhovita, ali braco, ogromna. Ajmo objasniti – naučnica u jednoj trgovini robe široke potrošnje. Dućan, ono, ne? S njom je radila jedna 30 godina starija i čije su godine zahtijevale određeni odmak a radi razlikovanja. Po sluhu, ne po oku. Ogromna Jasna je jedan dan bila tražena, stigla roba, ona mlada, nek tovari, pa je taj neko rekel – di je mala Jasna? Pa kad ju je dostavljač videl, veli, jebate, ak je ovo Mala Jasna, kak zgleda velika?!
Opće je to debeli, mali, veliki i kontra, jako relativno, kad sam prešla stotku na vagi sve babe su me zvale na poslu mala ili mica-maca, kad skineš (nehotice) 20 kila, opa, našli smo jebača (a niko ne pita kaj je u fiziledu /i frižideri imaju svoje nadimke, osobito dok djeca još nisu naučila govoriti nikoji jezik/). Šteta kaj se onaj novinski članček izgubil, ali tolko smo se seljakali da mi se izgubila i najdraža leva cipela. Mislim nisam stonoga, nego od najdražeg para cipela baš lijeva se zgubila. Ne znam kaj bi mijenjalo na stvari da je bila desna, ali onda bi tu pisalo – izgubila mi se najdraža desna cipela.... Eto, nadimak na brzaka - Najdraža...
Istog dana kad sam saznala da sam zaradila lovu intelektualnim radom, tipkajući (istipkavši, he, he) taj članak na staroj Olympiji koja je bila cijela sve dok ju junior nije “servisiral”, al svejedno ju još čuvam, ko za vraga pokazalo se još nekaj. Bivši je počistil štalu di smo držali koze, žive. Ono, živjeli smo na moru, u mojoj kući - sadašnja rupa u novogradnji se zove špilja, da bi se razlikovalo. Kak koza ko koza puno jede i puno sere, da ne velim kaka, on počistil štalu i spakiral sadržaj u vreće. Naslagal ih na ogradu do vrata predviđenih za ulaz auta unutar ograde, a čemu nikad nisu služila jer ko ih je i kak napravil, nek mu sam Bog oprosti. Jedva sam s peglom jednom ušla i uz grozno psovanje izašla još teže, i to je bilo sve, koja Lada njiva i te stvari. Zato je ograda služila da svi viriju nutra u dvorište i vrt i da posle mogu oblajavati. Ovaj put je neko videl vreće pune stajskog dreka i došel i – otkupil. Tak da je bivši taj dan zaradil (ne sjećam se da sam ikad imala koristi od njegove zarade ali i ja sam znala čistiti štalu pa cijenim rad) 2.000 istih novčanih jedinica ko i onih mojih 120, jer još nije bilo hrvacke države da menja valutu kak se kome digne živac (velim: živac. Priča se po kuloarima da se pimpeki sve manje dižeju, da ne velim da se ne dižeju opće). E, i koji je zaključak za stečenu lovu tog dana: Bivši je pohračkal moj intelektualni rad, a za koji je vremenski utrošeno isto tak nekih ćuku vremena ko i za njegov rad s kozjim drekom.
I konkluzija (uvek sam imala nategnutu duju iz logike u gimni, mada sam profu obožavala) je bila naravno, da se tu na Balkanu bolje baviti prvljavim poslovima (makar i usranim) nego intelektualnim radom, jer je kao takav višestruko nagrađen.
Sapienti sat.
Post je objavljen 03.09.2009. u 04:05 sati.