Doplazila sam do doma, gledam program, veli sad će biti film oko 14 sati, Od sjevera na Aljasku ili tak nekaj, pa bumo si zeli ak ima koji čisti ručnik, jer su svi u košari za veš i čekaju pranje. Kak je jeftina struja tek u 10, ja tad već crkam i zaboravim upaliti stroj. Eventualni ručnik porinuli u hladnu vodu bumo, ja, pa na toplu tjelesinu metli (ne metli ni miščafl nego metli!) hlaaadni ručnik da se malo ohladimo. Ti kak je ovo dobra rečenica! Čista petica! Uz to bumo guckali hladni jogurt razređen kockicama leda. I gledali bumo (ja bumo gledali) film s mrzlim naslovom, da se malo rashladimo. Morti mi se malo pameti vrati ak je kaj ostalo. Po do sad napisanom tekstu – teško, ali Nada umire zadnja (mama joj je umrla pred dve godine).

Dođem doma, opahne me toplina, vičem zakaj niko ni zatvoril prozore, majmuni nijedni, a ono nijednog majmunčeka doma. Šutim u nadi da me nijedan sused nije čul i zatvaram prozore. Skidam cipele i odjeću i predsobljem se širi ono kaj sam misla da neko drugi smrdi u tramBaju. Tuširanje bez brisanja, tak veliju da treba, a i ručnika ako i ima, u sobi je/su. Zato medicinske sestre tunkaju s tupferima doktore u 'peracijonoj sali, koji nekom čačkaju po ljudskim iznutricama, uvjereni da je pacijent još živ. Sve to proštepalo. Vrućina.

A propos vikanja na decu, obnovil nam se haustor, neeee, nismo dobili lift, a žohare već imamo, kineski mravi su se povukli, ničim izazvani. Ovo je još uvijek petookapnica bez lifta jer su je prozvali četverokatnicom tak da je prizemlje nakon 19 štengi. Nije lift, nego: Dece se narodilo. I svi starci, normalno, vičeju na decu. Kak su moji klinci najstariji od navedene škvadre, to ja najduže vičem. Ali sad dece nema već tjedan dana. I sretnem gospođu je li, koja uopće nikad ne viče na svoju decu ak bumo lagali, veli ona čuje te se, bogtejebo (na vratu tri lančeka visiju, na svakom križ ko kuća, reko buš si vrat iskrivila!) da kaj pičkaram toj djeci, pa kak te se čuje, do Dubrave, kaj im vičeš nek ne diraju stvari, pa oni su već veliki. Ja glupa i ne kužim da moja deca više i ne bi slušala da im velim ne dirajte moje stvari jer se posluže kad mene nema, od nakita kaj je ostal iza onog, ne?, do moje garderobe koja im je “sad taman jer tebi je usko a nama fino široko pa nas hladi”. Gledam ju, konačno rekoh – čuj, o čem se radi, pa nema mi dece doma. Aaaa, veli ona, to je onda bilo prošli tjedan, šta se dereš (ne bi rekla – zabunila se!?). Reko a ti se ne dereš? Da, veli, derem se i pita da kak znam. Reko nekidan si se tak derala da sam ti išla do vrata da te smirim, misla sam da buš infRakt srdca dobila. Pa pocrvenila ona. A ja ni ne čujem kad se neko dere i jebe se meni kaj se neko dere. Kad pretjeraju, zaprem prozor. Pa smo živi ljudi. Neko manje neko ni tolko.

Jebem ti oca, sve ja kriva. Šefica me danas isto oprala, na sabajle, i još natašte, oko 7, pa prije kave (koju ja ne pijem ali tak se veli), ono, još se dalo dihati, jebate, pa se posle ispričava. Po najgoroj vrućini se ispričava, u 12, kad idem doma. Kaj mi se ispričavaš kad si me već ponizila, goni Lenka Riđu i Zelenka, viš da jedva dišem. Viš, mogla bi otvoriti novi e-mail, Seka.Jedvadihalica,manki, tekum, Vade mecum. Dobaaaar, dobar ovaj jogurt. Sad čitam tekst odozgora, mislim si sve jesu nekaj metnuli u jogurt, alkohol nije, možda je nekaj jačega, tekst mi baš ni suvisli ne znam kak. A inače, već 10 dana jedva da jedem, vidi se na vagi znatan napredak, dobila sam celu kilu! Jebem ti oca!

U gradu 35 u hladu. Oni veliju na radiju da je 22. Je, centimetri. No dobro. U mojoj radnoj sobi na poslu i tak samo o seksu priča, ak se opće priča po ovoj vrućini, pušimo (cigarete) moš dim rezat nožem, ali su pepeljare u ladicama u koje ne damo nikom pristup. Ja psujem, a cure imaju komade, pa kad i progovoriš, kaj buš neg ono kaj ti je srcu milo ili kaj ti se zamerilo. Kak kome. Mene psovka opusti, jer psujem ćaću misleći na onog ko mi je decu napravil, a koji mi se fakat zameril. A cure su mlađe, pa tak. A rekli su da ni pristojno psovati. Nema veze. Jebešga!

Izađeš iz šestice, nove, s klimom, ispadneš na usijanu stanicu. Odeš u dućan i buljiš u povrćke kojima ne vidiš ni oblik a kamo li cijenu jer nemaš džozle, ostale na poslu, dođe na kraju prodavačica jer si sumnjiv, reko gledam samo i uspoređujem cijene. Ah, suseda to ste vi, nemojte muljati, vi kupujete povrćke na Dolcu, a tu ste se došli samo hladiti. Pa sam kupila neku vodu, Rokov perivoj, Rokova voda, tak nekaj, lička. Da se ne osramotim, do doma još imam 20 metri asfalta, bokteušumuokrenuo!

Usput sam srela susedu koja sve o svima zna, i ono kaj sami ne znaju i stalno mi to prenosi, i da kak sam glupa, da kak ne znam te ljude. Skužila je da stvarno ne znam jer vodim svoj život, pa sad kao ni ona više nikog ne pozna, nego čula negdi o nekom nešto. A čula je da u mom haustoru curi plin. Kaj je istina. To sam stvarno čula, bili ljudi iz Plinare al nikom niš. Došli na vrata i pitaju jel kod mene curi plin, a ja opet iz kade i velim ne curi više ni voda, koji plin, koji bakrači. A da curi plin, e, stvarno sam čula od eminentnih autoriteta koji se u niš neče pačati jer pametniji popušta, što će reći ipak plin (po)pušta. Dakle, plin u principu curi ovima dole i ovima iznad mene tak da ako rukne jedan dan (ili noć) bumo pjevali na mom katu:

POTRAAAAŽI ME U PREEEDGRAĐU...

Za neupućene:
Potraži me (potraaaaži me) u predgrađu (u preeedgrađu). Na uuulici, .... na raaskršću.... Na Miroševcu...

Oni stariji, ili mlađi kaj su sad polagali prijemni na faksu (ja sam polagala na Jutarnjem i nisam prošla, imam 40%, to zbog vrućine. Inače bi imala 10%), buju se setili da je Potraži me u predgrađu s groznim naglaskom pjeval prvo Lado Leskovar. Nije doduše rekel niš za Miroševac, on valjda ima grobnicu u Slovenščini ili na Mirogoju. Moji nisu bili tak nobl, mi smo na Miroševcu. Nisam ja, al se spremam, ne? I napišem kćerkici koja u međuvremnu u Turskoj spika hindu jer je najbolja škvadra došla iz Indije (ne znam zakaj onda nije otišla u Indiju neg u Tursku). Al ona bira društvo, a ak se vrati bez osnova svahilija, ja idem na UN-dijetu!!!), to dakleM, kak curi plin i navedem gorespomenute stihove i nek čuva SMS jer ak stana nebu kad se vrati, da joj eventualnu naknadu, a koju sigurno nebu dobila, ne otme bivši otac. Jer ak bu on htel oteti stan koji je nestal u eksploziji plina, onda bu neko stan zmislil i na dobitku bu svak bil on. Jebogaplin.

Dordora, Skroz, Lilli i Rope, oprostite, ja bi pisala još, al nekaj šušti u kuhinji, a ja niš ne kuham.....

Kak sam fino ispremešala triput odlazak u Tursku s odlaskom u dućan , tak sam sad i bez hausmeistera da mi zbriše i nacrte i tlocrte i sad fakat više niš nebum štampala dok se zver ne vrati iz Turske. Ovo je neka vrsta isprike i to pišem drito i bez ispravaka, jer bum inače opet sve sježila! Usput sam dobila slikice s jednim malim ježekom pa sam se setila ježa pokojne babe Natalije, mađarice koja nikad nije hvacki naučila, ali je zato hitala bisere tipa: ala je to život posran. To je prvo kaj me naučila i ja sam misla da se tak veli: ala je to život posran. Posle su me učili druge prostote, a kak sam ja bila ko papagaj, tak sam jednom jako poznatom profesoru, neću ga imenovati, kaj me zezal, pikal me u trbuh s kažiprstom, rekla pred svom finom prisutnom rajom, na opći užas moje mame koja se ispričavala do boli: Odi vrit, pa buš sit, pa buš dupe, jebemti tvoju majku!!! A profa se valjal od smeha i sećam se da je posle brisal očale i rekel nekaj u stilu - svašta su mi psovali ali ovo fakat još niko ni rekel.

Što će reći da sam bila napredno dete. Doduše u 4. osnovne sam napisala u školskoj zadaći - riječ - nadrljati, u prevodu - najebati, samo to još onda nisam znala, e, pa sam dobila packe, a sad kad na TV lik veli - shit! naši prevedu - kurac!, nikom niš. Sanader je bil tolko fin da ne veli prosto nego da smo u banani.

Tak je baka jednom rekla mami i ovo: Melanija, šta će ono benzinska bura tamo. Reko koja crna benzinska bura, majketi, gledam nebo, vidim vedro, vidim stara skriva facu i puca, ono u vrtu stajala ona bačva od ko zna 200 litri i više, sva već hrđava, za skupljat kišnicu, tam gdi smo živjeli voda je bila rijetka pojava.

Alzo baka Mađarica nije volila ljude ali je volila životinje. Odličan izbor. Jednom se govorilo o tome kak bu strašno jer se sprema smak sveta, a baba je provalila: ala će to da bude šteta, da propa'ne ovo krasno ljudsko soj.

Pa nabavila ježa. Zval se Špiro. Špiro uredno kakal i piškil u svoj pijesak, a meni je bilo sam čudno kak me se ne boji i zakaj ne spusti bodlje da ga mogu pošmajhlati. Bil je veliki za ježa. Vjerojatno ko svaki odrasli jež. Ne znam kaj je bil u horoskopu, ali nekaj gadnoga, jer se inatil s mojom starom koja je bila Škorpija da se smrzneš, jedino kaj je bila vedre naravi i kad nije imala s kim dijeliti humor pjevala je, cela Selska je zvonila njenim glasom, babe su, kad ju se nije čulo, došle pitat kaj je. Šivala je kraj prozora i nadjačala i staru Singericu ili je peglala i opet pjevala. (sjedila sam kraj mašine, šilaaaa sam...) Sve. Od Karmen, Ere, do Po šumama i gorama ('58. molim godine, prošlo stoljeće), ljubavnih nekih kaj su nam išle na bananu, međimurskih, nije bilo kaj nije znala.

E, da, jež: I kao takva, mama se uputi s menom, predškoskim djetetom, mami svojoj u Slavoniju u goste. Baka je bila takav antitip bake, nikad me nije poljubila, ni kad je stanovala kasnije kod nas, samo je pljuvala po ljudima. E, imala usred grada prevelik stan, živjela s tetom mojom i sinekom tetinim, dakle s drugom kćeri i unukom. Dođemo mi na vrata, teta otvori ni dobar dan, upre prstom u mene i veli: A da znaš, nju baš nisi trebala roditi! Kad je stara skočila, nema majci, pobrala se sestrica, ni mukaet više. Eh, da je znala kolko je u pravu. Ne znam kaj joj je moja stara izgovorila ali veli da joj to više nikad ni rekla. Meni su to rekli za mog sina. I ne jedna. I ja sam hrabro reagirala. Ja sam se rasplakala. Onda su me tješile babe, proklete babuskare! Se to materi govori! (Mislim znam to i sama, ne? Napisala sam mojoj prijateljici: toliko ga volim da ga gledam nekidan i suze mi krenule, ona nema dece a shvaća, pusa!) Ali, ajd, pa kad sam već rodila, kaj sad, nek ga ne ubijem, ono, mislim, nek više ne rađam. A baš si razmišljam ovih dana.

U tom velkom stanu svi imali velike sobe pa da se sad ne gnjavimo s posteljinom, a svi imali i bračni krevet a spavali sami, zguraju staru i mene na neku sećiju, to se sećam od toga dolazi seći - meso ili tak nekaj. Stara se ljutila ali kaj je mogla. Stiskale smo se i slabo spavale. Jedina nježnost od bake je bila kaj je svako jutro išla po sir i vrhnje i mladi luk na plac, naravno da sam sraćkala ko vidra od toga, a teta me još silila da jedem drobičke (knajpova kava sa zmrvljenim kruhom kaj sam mrzila, fuuuuuuj) ffuuuj. Normalno kad sam doma jela kruh prepečen na ulju ili kruh i margarin, tanko namazano, a sad ove masnoće, ajme misla sam da bu mi creva ispala. I niko se nije oko toga brinul, ajme, a grčeva, ko porod. Baka rekla da se moram naučiti i - gotovo. Njoj ni stara ni smela niš (dve škorpije, a znalo se, babi se moralo govoriti - vi, nema tu).

Špiro nije šljivil kaj smo mi došli iz Zagreba. Celi stan je bil njegov, predveče, a naročito noću. A stara zatvorila vrata od naše sobice jer su ove babe hrkale a i on je capkal pa je htela malo tišine. Tu je nastal rat. Nemre Špiro u sobu, grebe po vratima. Stara se okreće, budi me, okreće se opet, počinje se uzrujavati, tiho prigovara, a ja bih spavala. Ništa, ajme ljudi moji, do dve ure po noći se moja stara nadmudrivala sa Špirom. Mimo svakog običaja, bijesno je ustala, otvorila mu vrata, opsovala oca pokvarenog i levu nogu (tak je psovala kad je bila jako ljuta: jebem ti oca onog pokvarenog! ili - jebemti levu nogu). Kad, moj Špiro prošetal po linoleumu do kraja sobe, izašel na vrata i više nas nije obilazil. Skužila stara caku. To je njegov teritorij i on to mora obići. Iduću noć mu je ostavila pritvorena vrata i više s tim nismo imali problema. Osim kaj smo teško zaspale od maminog smeha. Luda baba.

Ja sam Špiru htela uzeti doma i urlikala sam kad smo se vraćale u Zagreb
da oću ježa i to, užas. Onda je mama rekla da kad bu taj jež imal male da bumo jednog zeli u Zagreb. Naravno da je zločesta teta dovoljno glasno rekla da se Špiro nemre kotiti jer je muško, a meni je već nekaj pomalo bilo jasno to muško i žensko, nisam znala kaj radiju, ali sam znala da za decu treba muško i žensko pa sam opet urlala, ali je mama bila mama i rekla da bu se on kad-tad oženil i da bu imal male, vjerojatno je prostrelila tetu, milu si sestricu, ubojitim pogledom jer smo mirno otišli doma, s nekim dopitanjima usput, uglavnom bez toljaga i staklenih flaša za sobom.

Normalno da nikad nisam imala ježa doma. Zato sam imala već opisanu papiru Irenu, još gledam ista vrata bez komada štoka, na kojem je oštrila kljun da podijeli megdan s pokojnim mi tatekom. Čitateljstvu ne preporučam ni ljude ni životinje. Ono kaj dobroga već imate, vi odrasli, to čuvajte, s ostalima oprezno. Koji jež, koja benzinska bura, koji papagaji! Decu? Samo u ludilu, srećom pa me je to vlovilo samo dvaput. Sad bi jamačno treći bil doma i davil da kuham. Ovak već 4. dan jedem grahcušpajz bez mesa. Recesija. Nemam ni bananu. Nikoje vrste. Imam kokice za speći za večeru jer nema ni kruha. Ni igara. Selam aleikum!

Prošli tjedan, pred godišnji, luda kuća, luda ja, nema smisla objašnjavati, svi zakazani doktori pred godišnji, na poslu koma, vani vruće, doma se kvare pipe, frižideri, kak to već ljeti ide, u međuvremenu je sin rekel rekel sestri da joj je nova šulja od tete Anne Liese (ko još danas kupuje novo, nosimo seknd hend, i seknd šu!) ko od neke fufe a i šuze su joj fufaste i da Kaj se pravi važna, i da se ponaša ko Aždaja, i kaj ti ja znam, uglavnom ona je njemu rekla da je Gadna Mrcina i da mu pizda materina. Naravno sam odmah nazvala Božu Konja koji je po ko zna koji put rekel da je to dokaz bracke ljubavi. Onda je ista mama (ja) rekla da to nije u redu /jer kad je meni brat psoval mamu rekel je - tvoja polovica/, i tak, i uz to sve papiri simtetamte, na rubu pameti, svaki dan sam imala bar 3 administrativna mjesta posetiti, jasno na čist različitim dijelovima grada posle, prije, za vreme posla, (kad se zapustiš, to tak ispadne, a završava osnovna škola, pa upis u srednju, ali i akademska, ispiti, a počeli godišnji!), sve uz kuhanje ručka i nabavku i kuhanje za 10 dana unapred za Kaj se praviš važnu, kad odemo na more junior i ja (prek sindikata, kaj, pa u oblačno). I posel, dva sata sam ode na put sim i tam. Pa od banke do lokomotive (ha, jebate, kak zvuči? U banki zatvaraš račune, trčiš od jedne do druge di ne plaćaš porez na budale, pa u Gradsko-komunalno di isto ne plaćaš, i to). Ajde, pročitaj naglas ak ne zvuči kad čitaš u-sebi-ba! i tak, i onda sam u krajnjoj depresiji nazvala ponovno Božu Konja i sve mu ispričala a on je iz svega izvlekel ko pravi konj: da se deca jako voliju i da je čudno kaj se nisu međusobno nazvali pederom i lezbačom (očito ne prati moj blog) jer se to sad nosi, mislim, moderno je, a on ima dece komada 4 i misli da sve zna, ja sve čekam da im se desi još koje, setim mu se mame i pitam zakaj se njegovi nisu vređali, a on meni nek odem na more i nek pazim da ne zgorim. Na kiši, kak se posle pokazalo.

Mama! (svi zovemo mamu kad je frka, čak i oni koji je nemaju ili koji je ne voliju, imam za to par primjera). Ovakav tjedan!... U ponedjeljak sam upoznala dva blogera, to piše već negdi, oću reći da je samo to bilo van plana ali ugodno, ali niti jedan dan prije pol 9 nisam došla doma; a ostalo je bilo: Otići predati papire Gadnoj Mrcini za uloške za/protiv platfusa, nakon toga zvati jel komisija odobrila pubertetliji uloške za šuze, da bi mi rekli da se zakon promenil i da za maloljetnike ne treba komisija, a ja prije bila kod doktorice zbog toga i čekala sat i pol, da su mogli odma potvriditi, ajd opet u Remetinec, e ovo ljudi nema nigde, Nigerija je zemlja snova, mamu mu jebem, kad trebaš oformiti normalni taban ak ne kad rasteš 2 cm mjesečno, mamaaaaaaa, e i onda, nabaviti uputnicu za ortodonta, istu dostaviti ortodontu, vratiti zubarici jer je krivi datum, opet vratiti ortodontici i uz to napisati Liebesbrief (sad dete šalješ samo jer bu ti nekaj rastumačili kaj ne buš razmela i nebuju ga primili) da je Gadna Mrcina naručen 2. lipnja 2009. godine u 16.30 ali je mama sela na krevet i tak i zaspala i nije ga 234.533.434,00 put podsjetila da ju treba posjetiti. Liebesbrief je uspio, namestila mu je aparatić ali njega steže jer mu je iglica za nameštavanje ostala kod tateka. Onda smo našli drugu iglicu, a Liebesbrief je rezultiral i trećom i sad me dijete iskreno i duboko mrzi, e da, i onda kaj, pristal je nositi donje zubalo. Onda sam mu se ja malo setila mame jer sam i ja dobila neki gebis (koji naravno ne nosim, za dva zuba se ne mislim sramotiti i fufljati u društvu, a kad mi je nekaj fino, a fino mi je sve, i tak se pojede i bez gebisa. Nemrem se tak mučiti i pričati o svim papirima kaj sam trebala i povadila, neke sam tražila natrag, maltene sam provalila u HZZO u Jukićevoj, van sebe fina i arogantna u isto vreme, ali su tam na to navikli, pa sve fotokopiraj, pa nosi simtetamte, papire neke ostavila u ZET-u, u 7-ici ili 6-ici; opet u HZZO, od nekih i odustala, a majku mu i ZET-u, tak su svi bili fini ali papire mi nisu našli, trebala sam zvati drugi dan popodne a ja već otputovala; i kaj ja nađem tražeći neku svjedodžbu, fotokopiju papira kaj mi je najvažniji. Naravno da ničem ne služi jer glavni, original, ima ZET, mislim ne kužim kaj bi nekoj budali, a čuj, ko zna, trebal papir o mojoj rastavi, policijama dapače i milicijama, opće, državna povijest novije formirane, lažem ko svinja, deformirane obitelji. Al ima svakakvih tipova, pa kaj sad.

Pita me danas socijalna radnica (nova, možda je i psihologinja, ko više zna, u školi srednjoj dakleM) kad sam se razvela, reko nemam pojma, valjda kad sam se udala. Veli nemrem tak napisati. Opće ne znam kak me žena podnesla. Da skratim? Upis u srednju školu jako podseća na pripreme anonimnog maloljetnika za let na Saturn, rastanak sa osnovnom školom (gdi je moj tzv. Pavarotti imal solo nastup) sam preskočila jer su Aždaji štemali umnjak 45 minuta i znala sam da osim tableta trebaš i nekog ko te sažaljivo gleda. Kak smo u gimni naučili da se u isto vreme nemreš nalaziti na dva mjesta, bar ne još, to ja nisam otišla Pavarottiju na nastup gdi su se tome svi zgražali - nedolasku (podsjećam obilati broj obožavatelja koji se ne bilježe sa štovanjem nego mi se samo cere i tu i tam pošaljeju koji emajl, da Gadna Mrcina ima vrlo naočitog, kurčevitog i markantnog oca koji se silno bori da dobi skrbništvo nad muškićem koji mu (očajna sam) odvratno s-liči, a koji se nije pojavil na oproštajki. A mogel je. I tak dete oće isključivo zbog dječjeg doplatka a kaj bu popušil jer se to međusobno poništava, jedno dete meni, jedno njemu, a ova bu studirala dok mali završi srednju, pa tak niš od toga). Ali uporan je, dobil bu ga. Nema toga kaj on nemre. Ne kuži bivši jedino još: Da ja mogu bez njega, dužna sam zbog maturalca, kaj me zeznul, putovanja na more, puta u Tursku, advokata, svašta sestro, reiki za malu, sve skup oko 900 eurića. Ali majka kreće plaćati, nema frke, mama od 100 kila nema da je dužna, razumiješ li ti mene. Miran san je miran san. A kako je platio pola maturalca, to ne kužim, uopće ne kužim, mora da se zdrogiral, pa je službenici posle kad je tražila ostale rate, spuštal slušalicu, vikal, reko sve znam, dajte, bumo to sredili. Ma sve pet. Još smo to lupili na tri čeka. Divota.

I tak sam fulala rastanak sa osnovnjakom, ali nisam mogla Zver (kćer, he, he, rima štima) ostaviti samu, on je bil velim među onima koji ga vole, a ona zbilja nema nego mene, pa sad nema ni taj umnjak (jako se srdim kaj ga ni donesla doma, ja bi si ga stavila u zlatni okvir i oko vrata, pa bi se mogla pokazati u bilo kojoj afričkoj zemlji, bila bi glavna faca, belkinja a ONAKVA kljova, jebate, veli da nije misla da tak velki ZDRAVI!!!! zub stane u ljudsku vilicu) i da je ručak (maneštra) vjerojatno jako fini ali da joj uho mogu ščupati, da niš ne oseća od narkoze, spokoj u duši valjda se tak Milivoj fiksal (Jackson). Htela sam joj ščupati uho, ali kak ima razvijen osjećaj za prostor, nije mi dala, vidi kam smijeram. I ne znam zakaj je Jackson prozvan Milivojem, moram se raspitati.

I mi dakleM u Mišavolj, što će reći Omišalj, a ono dve ćuke za pripremu. U traperice nisam stala (najveći broj na svetu), malom zela sve čisto kaj je imal i piči na autobusni. U Mišavolju sam svhatila da sam uzela samo jedne njegove gaće za rezervu i to slučajno! On je popremal veš i sve je vratil u ormar!!!!!!!!

Zadnji dan idem na Autobusni, tam s leve strane 5-6 šaltera, red na svakom od 10-ak ljudi. Desno dva šaltera, žive duše, al gore piše – Prodaja karata. Prilazim bojažljivo, jelte, pitam – čujte kaj i vi prodajete karte? KAM GOSPOĐO, ZA KUD, KOLKO KARATA? Reko, čekajte, polako, kaj zbiljam ja dobro vidim, tam gužva a tu .... JE GOSPOĐO, ZA KAD, KOLKO? Ideš Džurdža, mislim (i velim) kaj sad, i žena mi proda 2 karte Zagreb-Omišalj, pazi sad, to je skužila čuča u Mišavolju, kad je potvrđivala povratnu kartu: Izdavanje karte: 12. 6. 2003. Datum važenja: 19. 6. 2006. Vrijeme povratka: do 19. 8. 2008. Popizdila sam. Zaprijetila sam. Reko čuj mala, ak mi osim kaj nisam platilaboravišnutaksu, sad drapneš i 500 kuna za povratak u Zagreb, nebuš se nikad udala. Veli ona, ali ja sam diplomirala. Reko – kaj. Da kroatistiku. Sažalim se na dijete i velim aj daj kartu, evo ti cenera, ak me izbaciju usput van, nismo niš vidle, boli te batak. Pičim ja za Zagreb, imali smo u 8 dana tri puta po pol ćuke sunca i ja zgorila. Nije to problem. Problem je u tome kaj raja slini kak sam ja bila na moru. Ne, to zbiljam nemreš bilivit i točka. Grozno. Nije u suncu. Nije. Nego kaj raditi s hrpom dece čiji starci su željni odmora od istih ko i ja od svojih, udarila ja spiku s decom (smisao za decu ko i za krokodile) i opalio me život, kaj su ta deca pametna, kak je moja hrana finija neg njihova (jel jasno da smo bili u odmaralištu, pa to) i ja se čovječe zabavila, niko mi ne vjeruje, tak smo se dobro zabavljali, moj 15, jedan 10, dvojica od 11 i jedan povremeno, taj nemre mirno sediti, da su me čak naterali da gledam Heri Potera (kad sam to pričala frendici po povratku, skor se zbljuvala, veli mora da su klinci bili stvarno fenomeni). Pa velim, ne lažem ja!

Sad runda prva, nikad ne znam kak treba posložiti da ne pobrkam redosljed: Krećemo za Mišavolj u nekih pola nečega, ja kupila novine 24ćuke i uz to počeli jesti sendviče već na polasku, kak se šika. Navečer prije smo ustanovili da doma nema kruha i Kaj se praviš važnja je pojela jedan sendvič za večeru. Normalno da je rekla da za NJU!!! nikad nisam delala tak fine sendviče. Sad joj ni bilo teško žvakati, a maneštru je. Dobro. Pred carinom (to samo za uviđavne) sam već spavala, i to treći put, ali ovaj put 20 sekundi. Kak bus ima dve ćuke, na levoj je uvijek sekudna manje. Shvatila bi da je ćuka otraga pa je bus dugački pa je otraga vreme u kašnjenju, ali ovak, nemaš pojma kolko je sekundi. A di sam čorila, to je točno 10 km od mog doma, ali je bar 15 od Autobusnog kolodvora, ke ne, a noć sam probdjela u strahu da me mob Njoklija 3310 ne bu zbudil, i tak. Bilo je zanimljivo i kretanje. Stigli u zadnji čas, junior se odma kad je videl kolko je ćuki, setil da mu se piša, ja letim za njim da mu dam lovu, sve košta, pa i pišanje, ništa, e, i sad: vidim feršo stoji vitak visok i star tu negdi ko ja, gleda bus s obožavanjem, pitam gdi prtljaga za Mišavolj, ni se dal zbuniti, aha, veli, Mišavolj, pa je, dobra fora, ote tam levo. Odem desno jer on krivo stoji i dam prtljagu nekom nadrkanom dalmatinercu, jebote, ovo još nisam u živodu vidla, u mojoj su pameti svi dalmatinci veseli. Ovaj nadrkan, putna torba košta prevoz, ne, 7 kn, ja mu dajem cenera i osjećam da čeka da mu ostavim 3 kune. Mislim si, e jebote, da si bar zel i metnul torbu u prtljažnik, niištaaaa. Tak je bilo i na povratku. Posle kad je ušel u bus obratil se brki šoferu i veli slaba zaradaaa! A mislim slabo se i ponašaš, seljačina nijedna!

Alzo, kak smo imali sedala 3 i 4, a prolazila neka mama za pogledati, Gadna Mrcina sel na sedalo iza šofera, sel da se makne. A šofer: Koji broj mjesta imate? Reko, gospon, 3 i 4, nemojte paničariti, pubertetlija se maknul mami s detetom. Feršo me pogleda, finjak, sve, šuti, kao, sve 5. Krenemo. Ovaj nadrkani dalmoš koma, prigovara, niš, ja ne šljivim, u međuvremenu je pročital moje 24ćuke, i to, i već spavam, 3 put sam zaspala, moram prekontrolirati kaj sam gore napisala, što će vjerojatno biti već 6 spavanja, ali nemrem ostati budna, ni da me ko šupil.

Pređemo definitivno bivši Titov most, ja Gadnoj Mrcini tumačim kaj je s nazivom mosta. On se preserava kak to zna, da ko to opće ne zna i tak. Prije smo negdi stali, a feršo ide šatpi, jedva dočekal nakon onog – ne znam gdi – i veli, je kaj vi idete na ljetovanje. Ja velim: Da. Veli on: idete vi na skijanje! Vani zima, klinji oblačim potfiutranu jaknu s kapuljačom, 20. lipnja, mamu ti božju, ide dete pišati sa zimskom jaknom na sebi. Dobro.

Celo vreme osećam da su putnici s mjesta 3 i 4 zaduženi za lajanje sa feršom. Nema problema i neispavana i svakakva, al čovječe, danas nemrem. To mogu samo napisati, niko ko me pozna to ne bi poveroval. Onda ovaj nadrkani (nikad mu to nebum oprostila) dalmatinac nekaj kak je put kratak, ko bu vozil natrag, brko veli buš ti, i to, velim dajte nemojte me zezati, ja sam nekad vozila do lošinja tono 310 km od mene doma pa sam posle bila tri dana bolesna. Kad, ideš, brko gleda po retrovizorima da vlovi moj masni lik, šuti. Veli nadrkani Dalmoš: E mi jaka fura do Lošinja sa si tamo razumiš za tri ure. Veli Brko, nije stari, onda ti se išlo preko Brestove. Čujem pravilan (lošinjOAnski naglasak i vlovim brku da se okrenul da me percipira malo bolje). Ne da se nadrkani dalmoš, sve nekaj njarka, kad meni sine, čujte, šefe (šoferu), nisu li vas svojedobno zvali Srebrni. Ne, ne, viče nadrkani Dalmoš, tam je vozil na Lošinj i jedan Dragec, pogrešili ste, kaj gluposti pričate. Al ne jebe ni Brko, veli opet, eeeee, da, to je bilo preko Brestove. A ja dodam, je na Cres, na Porozinu. Znala sam! Lovi opet moj lik brko u nekom špiglu, misli si jesam i tebe negdi povalil, al u zraku je, nisi, nisi moj tip, al da si faca jesti. Bljunem: Znate gospon, vi ste očito dalmoš, ali vaš kolega zna Lošinj. I zna jaaaako dobro o čem ja pričam. Kaj ne, šefe, vas su nekad zvali Srebrni, ajde svi smo čekali zagrebački bus u birtiji Riva, bili ste glavni frajer i zavodnik, kaj je, je. Srebrni se uspravil u sjedalu, nabil smiješak na lice, nekak čovek procvetal. Pa spominje ZET-ovo odmaralište, pa Jadranovo. Pa ja usmjeravam da se locira, malo kog komada taj nije povalil. Jesam se nasmijala s njim pred 30 godina, al fakat je prevelki fakin za mene. Ali: Gadna Mrcina sudjeluje, sluša, veli – AAA, mamaaa, a zakaj su stričeka zvali Srebrni, pa sad ima sijedu kosu? Reko sine, al onda smo bili nekaj mlađi, a strašno je bil zgodan, kak i sad, kaj ne, i zabavan, a jedna las bila crna, druga sijeda, jako su ga cure rada imale, znaš. A Srebrni nostalgično sve priznaje: Aaaaaaaaaaaaaaah, veli, to je bilo dok je bog po zemlji hodal.
I sad moj sin iliti Gadna Mrcina skuži da smo se počeli baviti vjerskim pitanjima i nastavi gledati aute po cesti. Možda mu je proradila ljubomora. I tak tvrdi da je ružan i da ga nijedna cura ne bu htela. U ovoj su se kući pomiješali identiteti. Kćer se neće hofirati prije neg završi faks (momentalno hoda sa žan pol van damom, da ne bi ostala trudna, a ja hodam sa Monkom.) Mali pati kaj nema curu, normalno kad je od 4.-11. godine hodal sa Šteficom, pa ga je onda ostavila. Kaj imaš hodati 7 godina a ne ženiti se!

Kad, Mišavolj! Srebrni stiže nabrzaka reći samo kaj je sa suprotnom smjenom bilo, jedni Lošinj- Zagreb, pa Zagreb-Lošinj, pitam kaj je s. Lolekom i Bolekom, kak smo ih zvali, tužno uglavnom, i tak, gleda me, još ne zna jel me povalil, reko gle Srebrni, sretno ti bilo, drago mi je da si još fakin, vidim, ali čuj, viš tu ovo dete, kasno sam to sve obavila, umorna sam ko cucak, pa nismo spikali od Zagreba, al daj mi dozvolu da XY uvalim tvoj pozdrav. On šuti, pa provali: pa svakak! gleda me, vidim bljesak u očima, stavlja me na mjesto, misli si, bože, kaj godine delaju, a onomad, tvoja stara me primila u kuću (klinac, stara ni ni znala, ušel je na zadnja vrata s mojom frendicom, bil je tak janpi da se nisu ni povaljali, ha, ha, ha! Spaval je ćuku vremena pred put od 300 kilometara, bog ga je čuval!), a ja s tvojom prijateljicom, umoran i malo pod gasom, nisam znal di sam, a sad tebi - ne znam ti ime, (ja mislim normalno ko zna di si sve koga povalil), velim mu ime i nadimak, nadimka se setil, oči pričaju, kaj ćeš riječi, oboje molimo boga da idem i natrag tom linijom i tak, ovaj nadrkani dalmoš viče, idemo više, ja malog steram van, pogledam Srebrnog i velim, rista, sretno ti bilo, a još si fakin, znaš (raja ušima popunila prostor u busu!)... A da si nas zabavljal, jesi. A ruka mu topla, njegovana, neizrađena, nije taj od kopanja ošarmantnio. Gleda me, vidim sjetu u očima, smjestio me, nikad se ne rukujem duže od 5 sekundi, sve po bontonu, gledamo se, nemremo se rastati od mladosti i držimo si ruke dok nije došal onaj nadrkani dalmoš i sve pokvaril. Sretno ti bilo, Srebrni, i tebi draga, viče on, raja gleda, bus ne prepun ali pun, misliju svoje, a moj Srebrni čist, mirišljav i niko niš ne kuži, osjećaš toplinu (ne temperaturu, jebagaćuk!) u zraku, a vidiš nije to bilo ono kaj bi svi heli čuti i tak. Prebučan za moj znak, horoskopski, a nestalan. Bog mu dal zdravlja! I puno sretnih kilometri. Na kraju krajeva i nekog simpatičnijeg kompanjona, ovaj je fakat nabrijan ko britva! Rekla bi Aždaja: blitvar nadrkani. A za Srebrnog bi rekla: Dooobaaaaar, ali malo je fakat prestar (ima decu stariju od nje) ali za društvo može proći. A zna kartat belu???

Aždaja danas otputovala u Tursku na dva mjeseca. Uvjeti: Studirati turski, mama kupiti hrpu ljetne garderobe i potrebne kozmetike (toga u Turskoj nema, pogotovo ne ljetne garderobe, mada je prosječna ljetna temperatura 35. U hladu. Pa ko te sili da sediš u hladu?); pokupiti maminu garderobu kaj još vredi, neću opisivati u čem sad hodam, još pljunuti 400 € koje nema (ima mama, kak ne, mama uvijek ima za dijete!), ne poslušati nikog tko je bio u Turskoj, u vezi tamošnjih običaja (jer su to mamini prijatelji i oni su dobri samo kad treba mamu potračati, a i oni nisu bogznakaj jer uglavnom nalaze neku ispriku za mamu, ipak su njeni prijatelji). Nakazu (to je novi nadimak za brata, čista bracka ljubav, to je tak objasnil Božo Konj) je tatica izvukel van, a: zato jer ga je Nakaza zvala jer nemre bez njega, jer ga on voli, on mu je tata, koji se ne da se deteti ne javlja, mamu mu jebem (op.aut.), i dijete nazvalo oca, veli on idemo bar na groblje (ovdje ću komentar preskočiti).

Ide inače tatica s priležnicom na more, a dete ne stane u auto jer furaju na more krevet, valjda grade hotel, to je već 4 krevet kaj ide na more – draga je no. 2., ona prva je bila dama pa ju nemrem nazvati priležnicom. E, krevet bu na krovu ili u prikolici, ali dete ne stane u auto (a ide u objekt koji je prepisan na priležnicu, a u cilju da stari ne plaća alimentaciju). Borila sam se za alimentaciju 6 godina, naplaćala advokata, ali mog bivšeg nemre niko preći, nema tu, nema te države, možda da imamo državu, možda bi ga ko prisilil, a koja me nepostojeća država plaća 4 milje mjesečno. Nikome nije jasno kak mi živimo. Ni meni. Ni ovo kaj pišem mi niko ne vjeruje. Propala druga ovrha jer sutkinja nije došla s papirom za policijsku potporu, a kak se on postavil i zarikao (riče li Bik?) votevr, zaurlikal je: ja ovo ne dam! I ni dal. A svi dobili proljev. Sutkinja, veterinar, mesar kaj je trebal ofce otkupit, ovršitelj, sudski vježbenik. I tak propala stvar. Nemrem više, ljuuudi, to kaj su mi živci pukli donekle je nekom zabavno jer okrećem na humor, kolko ide, ali sad mi je pukel imunitet, neću ni opisivati. Sad mi je visoki tlak najmanji problem, sapienti sat.

Dakle, Aždaja: popušim sad tu doma još s Aždajom cigaretu pred odlazak je li, u Türkie, sva izbezumljena, popijem kavu (ali ne i tabletu protiv tlaka) i pustim zvanično Nakazu onoj pravoj nakazi, izlazak na groblje. Dobro. Velim usput, nema baterije za Samsung u celom gradu, evo ti 200 kuna (koje nemam) nek ti tata kupi u Sesvetama ima u Europa Tradeu, neće tata. Nije me iznenadilo. Neće jer misli da meni radi uslugu, a ovaj krelac ne kuži da mu je tata kvaran ko mućak, sve mu slijepo vjeruje, i da ne stane u auto a krevet ne da na moru ne treba, dete smeta, i to bi čovek razmel, ali kaj mu onda obećaješ. Ja obećam sladoled pa ne kupim, u kući rat. Tata obećal more, ne fura ga, nikom ništa. Otfurala ja dete na more, al to se ne broji, jer je bilo grdo vreme. Sad se žali na hranu. Ne žali se kaj se nažderal sladoleda i preskupog voća i povrća, grožđe na Krku 37 kuna, to tu ne bi kupila nema šanse. Kad je Aždaja to čula, naravno da je rekla da ne treba 100 nego još 300€. Pa nisam baš idijot! Ubila bum bivšeg. Pa bum lepo sve priznala i živela 20 godina na račun države, dok nekima oduzimaju od peMzije, dok Sanader dobiva 22 milje a niš ne radi i ostavlja državu u kurcu, pardon, u banani, e treba mu bananu odrezati, ja bum uživala o državnom trošku kaznu u Lepoglavi, džabe braco, za onog glavonju. Navodno da mi plaću i tak nebuju isplatili u rujnu. Taman došlo vreme za koknuti ga. To je pravi Hrvat, sve on zna ko i Sanader - Hrvat! Taj voli svoju zemlju. Ja otvoreno velim da ju ne volim. Volim zemlju, more, planine, prirodu, ljude tak kak kojeg, ali državu kao instituciju? Isuse sad bum još gledala onu Kosoricu, ajmeeeee, koji je to Rak, di je tu šarm, ajmeeee, ćerce, Aždajo, ljubi te majka, nađi tam kakvog Turka, udaj se, pređi i na Islam, kaj ćeš tu??? Bog ako i jest, i tak je jedan, može se zvati svakak osim ne ko tvoj tata.

Ček, po redu. Opet sam sve pomešala.

Da sumiram: Veliko dete otišlo u Tursku, do aerodroma ju fura kolegica s faksa, ničim izazvana. Čudna mladež. Svašta, baš! Moja se Aždaja ne da se grliti i ljubiti, kolegica se smije, veli pa daj si mamu poljubi, ništa, nula bodova, veli susedi gledaju. Pa reko baš zato. Mane štani! Stanje isto. I naravno otišla je s kompletnim nakitom koji ima tu, nije neka vrednost, ali Fatminu ruku kaj sam kupila u Tunisu bu joj neko otel nema greške, ima jedan zlatni prstenček, a ostale pizdarije bu samo otežavale let. Gledam TV, avion se ni zrušil, to se Gadna Mrcina (=Nakaza) jako brinul, ne razmišlja da se mora avionom i vratiti, a sestra, ak se bu opće vratila, vratila bu se ne samo bez svog nakita nego i onog kaj bu tam kupila. Čula je za bäzar, kaj neki veliju pazar, ali ne vjeruje da će tamo kupiti svega preko glave, dobro, ona je pametnija. Sve bu ostavila na granici. Ak ju neko ne otme prethodno, kak mama predmnijeva. Kad vidiju dobro stojeću šesticu (ma ne trambaj!), komada dva, pomamili buju se. Inače fama volat da kad te neko tam pita da jel imaš dečka, moraš reći da imaš, obvezatno. Međutim, ako je tip od ukusa i iskreno voli šestice, onda bu ti počel objašnjavati na licu mjesta zakaj je baš on osobno bolji od tvog tipa kojeg opće ne pozna.

I tak ju pustim do aerodroma, pa avijonom u Istambul, gradić na Istoku, s dnevnim protokom od 16.000.000 ljudi po nekim autorima, e sad bu 16.000.001. Pa se nakon tog leta od 3 i pol ćuke leti u Izmir, to je selo na jugu Turske, tam je najbolje. Seoce ima doduše 3,5 milje stanovnika. A zemljopisna saopćenja su naša prva saznanja o turskim naseljima. To bu već bar 10 navečer, poznavajući administraciju i ulaske u Tursku, po tuđem iskustvu. Onda još do doma imaju ćuku i pol podzemnom željeznicom. Jer ne znaju di je dom, a tamo idu samo njih dve s faksa. Kak buju ziher fulale dom, nema šanse ući u zatvoreni prostor prije ponoći. Pošto ni Muhamedu ne otvaraju dom posle 12 ćuki u noći, za pretpostaviti je da će tri noći prolumpati vani, ti prvu, tu zadnju i nikad više, a vrlo nepreporučljivo za žene, sve žene. Možda ih, viš, strpaju u buksu. Pa nebuju vani. Ali kad izađeju odma bu iz deportirali u Hrvacku. Ili buju tu noć vani pod klupom. Ili se budali posreći dernek do pol 7 kad se inače ustaje i kreće na predavanje koje počinje u 9 i traje do jedan. Ništa klima, ništa pitka voda, nosi svoju posteljinu, ništa voda čak uopće nikakva svaki dan, a valjda dok su one tam, pranje veša na ruke (ni to Ganga, namočiš zmazano, kad si zvadil, čisto je pa da je ne znam kak!), e jebote, kaj ni mogla upisati svahili? Reko ima otvorena stipendija za Afganistan, velka stipendija, kad bi tam otišla bar bih znala da ideš u rat, jebate, ovak ideš ni u šta, mamu ti jebem, ja misla kaj zašparati kad odeš, ali kakvi. Em mi je sve pobrala em ovaj kaj mi je ostal (tatek ga je trebal zeti 1. 7.) jede duplo kad je sam, a tatica ga neće zeti, na kraju nisu ni na groblje otišli, pazi sad:

Nas dvije izašle prve, alzo. I odem u Union, suzdržim se od cmizdrenja (zna se od kud dolazi izraz, od bivšeg, sve su ostale žene plakale, samo smo njegova kćer i ja cmizdrile), kupim salame, paštete, majoneze, kečap, sve samu zdravu hranu za juniora (Nakazu) i sve skup nije trajalo 10 minuta, dolazim doma, nema Nakaze. A ja ko kreten s vrećicama (dobro, kupila sam i sok, i češnjak i kruh, kaj sad) tražim ključ koji je 30 cm od mene, ali s unutrašnje strane, mislim z druge strane zida. Nisam misla da stari špija kad mu kćer (bivša kćer, pardon) piči za Tursku, a stara cmolji od tuge, pobro juniora dok sam bila u Unionu, 50 m od kuće. Daklem, nema ključeva jer studentica ošla bez ključeva, stigla bi se vratit da mi ih da, al čemu, a mali s ljubljenim ocem i može se vratiti tek u ponedjeljak navečer, a može i za 15 minuta. Posle svega mi je rekel: Pa napisal sam ti cedulju na stolu u kuhinji di sam i da se brzo vraćam. Nemoj me batje, na stolu u kuhinji, a ja nemrem ni u hodnik ući. A kaj. Odem hausmeisteru (No.1), nema ga. On inače živi u prizemlju. Sused do njega otišel s decom na misu (to je ajmo reći sused br. 2.) Prvi sused levo (No. 3.), hausmajstor u jednoj veeeelikoj zgb. firmi, nema nikoga, ljudi na moru. Odem levo susedu (No.4.), veli suseda, majka i supruga, veli oni spavaju. Budi muža, jer je junior zapizdil do jutra (inače moj liebling). Onda niš, veli sused tata desno (No. 4): Čujte ja bi to ramenom, ali ne znam, čujte pa zovite maloga. Veli gospođa/supruga (kaj ta dela dobru tortu od mrkve, to niko još ni probal), pa zovite da čujete kad bu se mali vratil. Reko nije fora, nema bateriju na mobitelu. - Pa zovite tatu. - Kaaaj? Neće se javiti kad vidi moj broj. - Veli isti sused gore desno (No. 4.): Vlasta zovi s mog moba, bu se javil, ostavi poruku. Ovaj se ne javlja međutim ni na nepoznati broj, reko ne trošite na sekretaricu. Mene da prostite u međuvremenu pritislo, od straha proradila creva. Tak i tak je sve sranje, mogu spomenuti i ovaj moment, to samo mi Balkanci ko da samo jedemo a ne kakamo. Mi ustvari seremo kreč. Da kreč, i to bi bilo dobro. Ništa, veli (žensko, nema do ženske pameti, ako je, jasno, pozitivna!, svaka joj čast) veli odite nekog mladog suseda nađite nek vam uđe kroz prozor, sigurno je jedan prozor otvoren! E svaka joj čast. Odem, živi u zgradi do, vidim mu mamu na prozoru, ta se odma miče se s prozora kad me vidi, nikad to nebum shvatila. Bile smo si dobre i moje dobro mi je vratila dobrim: dok je bivši doma sedil u toplom i pil bevandu, ona je na minus 20 čuvala mog 2 godine starog juniora dok sam stajala u redu za hranu pred Caritasom, bože, ima li te. Hvala na hrani. Možda da sam rađe bila bez te hrane pa da si mi dodijelio boljeg oca djeci. U drugom životu, aj dobro. I pozvonim ja njoj, čujem šuškaju, ne znaju jel bi otvorili, otvore konačno, velim čuj da ne kenjamo, trebam jednog od tvojih sinova, evo Iveka, ajmo Ivek, buš mi provalil u stan. On se smije, prolazi kraj mene, a ja ga za inat pošmajhlam, njemu neugodnjak, i sad: Prvo se vraća po lojtre. Kratke. Ide po kašete od pive. Kratko. Ide po druge kašete od drugih piva. Pazi na boje. Plazi uz lojtre, sused br. 4 mu daje instrukcije s prozora do, i žali kaj ima dvaput više godina a dvaput manje kila pa nemre on provaljivati, godine su godine, eh, i tak Ivek upal u moj stan durchdemfenster, i ja mu objasnim di mi visi ključ, i bežim s kečapom, majonezom i inim s druge strane zgrade, kad sused No. 4. i Ivek (kaj je vidil nereda u mojoj sobi neću komentirati) već otključali i vraćaju bravu.

Kesiju se, Ivek ide doma, reko stani (ni se baš zbunil,dam mu iz kasice 100 kn, rekoh, viš, sad znaš kak upasti u moj stan, tu ti je sva imovina). Najviše mi se dopalo kaj ni kenjal da neće. Mislil je kaj je mislil al mi je pomogel. Ali kaj: da je onaj još tu, pa niti jednom jedincatom susedu ne da ne bih pozvonila, ne bi se ni setila! Ni smela! Taj se i sa svima posvađal s kojima se moglo. Mislim, s kim je progovoril.

U mometu dok je sused Boris vraćal bravu i šrafil to i tak, Ivek nadgledal i tak, suseda zinula, ULAZI NEZAINTERESIRAN ZA GUŽVU OKO ULAZA, MOJ JUNIOR! Ni dobar dan ni pišmevrit. Da nismo provalili došel bi sutra navečer. Ovak je stari spičkal na njega jedno 10-12 kuna na pizdarije u Getroju. Isuse kaj je kupil, ja to ne jeden mi kad sam na dijeti! Sušene kolutiće za lomiti zube, a s okusom luka. Upomoć! A mene bu tražil one zečje brabonjke Neskvik, jer je to tati preskupo. I mleko, ne? Kaj to tateka ni iskal da mu kupi!!!

Reko suseda, badava vama suseda profesura i to, to je kod mene tak. Tak vam žive Blizanci.

Već me prošlo i za ić na stranu. Dan je i tak već bil posran od ranog jutra.
Eto, TAKO to rade Blizanci