Aždaja danas otputovala u Tursku na dva mjeseca. Uvjeti: Studirati turski, mama kupiti hrpu ljetne garderobe i potrebne kozmetike (toga u Turskoj nema, pogotovo ne ljetne garderobe, mada je prosječna ljetna temperatura 35. U hladu. Pa ko te sili da sediš u hladu?); pokupiti maminu garderobu kaj još vredi, neću opisivati u čem sad hodam, još pljunuti 400 € koje nema (ima mama, kak ne, mama uvijek ima za dijete!), ne poslušati nikog tko je bio u Turskoj, u vezi tamošnjih običaja (jer su to mamini prijatelji i oni su dobri samo kad treba mamu potračati, a i oni nisu bogznakaj jer uglavnom nalaze neku ispriku za mamu, ipak su njeni prijatelji). Nakazu (to je novi nadimak za brata, čista bracka ljubav, to je tak objasnil Božo Konj) je tatica izvukel van, a: zato jer ga je Nakaza zvala jer nemre bez njega, jer ga on voli, on mu je tata, koji se ne da se deteti ne javlja, mamu mu jebem (op.aut.), i dijete nazvalo oca, veli on idemo bar na groblje (ovdje ću komentar preskočiti).
Ide inače tatica s priležnicom na more, a dete ne stane u auto jer furaju na more krevet, valjda grade hotel, to je već 4 krevet kaj ide na more – draga je no. 2., ona prva je bila dama pa ju nemrem nazvati priležnicom. E, krevet bu na krovu ili u prikolici, ali dete ne stane u auto (a ide u objekt koji je prepisan na priležnicu, a u cilju da stari ne plaća alimentaciju). Borila sam se za alimentaciju 6 godina, naplaćala advokata, ali mog bivšeg nemre niko preći, nema tu, nema te države, možda da imamo državu, možda bi ga ko prisilil, a koja me nepostojeća država plaća 4 milje mjesečno. Nikome nije jasno kak mi živimo. Ni meni. Ni ovo kaj pišem mi niko ne vjeruje. Propala druga ovrha jer sutkinja nije došla s papirom za policijsku potporu, a kak se on postavil i zarikao (riče li Bik?) votevr, zaurlikal je: ja ovo ne dam! I ni dal. A svi dobili proljev. Sutkinja, veterinar, mesar kaj je trebal ofce otkupit, ovršitelj, sudski vježbenik. I tak propala stvar. Nemrem više, ljuuudi, to kaj su mi živci pukli donekle je nekom zabavno jer okrećem na humor, kolko ide, ali sad mi je pukel imunitet, neću ni opisivati. Sad mi je visoki tlak najmanji problem, sapienti sat.
Dakle, Aždaja: popušim sad tu doma još s Aždajom cigaretu pred odlazak je li, u Türkie, sva izbezumljena, popijem kavu (ali ne i tabletu protiv tlaka) i pustim zvanično Nakazu onoj pravoj nakazi, izlazak na groblje. Dobro. Velim usput, nema baterije za Samsung u celom gradu, evo ti 200 kuna (koje nemam) nek ti tata kupi u Sesvetama ima u Europa Tradeu, neće tata. Nije me iznenadilo. Neće jer misli da meni radi uslugu, a ovaj krelac ne kuži da mu je tata kvaran ko mućak, sve mu slijepo vjeruje, i da ne stane u auto a krevet ne da na moru ne treba, dete smeta, i to bi čovek razmel, ali kaj mu onda obećaješ. Ja obećam sladoled pa ne kupim, u kući rat. Tata obećal more, ne fura ga, nikom ništa. Otfurala ja dete na more, al to se ne broji, jer je bilo grdo vreme. Sad se žali na hranu. Ne žali se kaj se nažderal sladoleda i preskupog voća i povrća, grožđe na Krku 37 kuna, to tu ne bi kupila nema šanse. Kad je Aždaja to čula, naravno da je rekla da ne treba 100 nego još 300€. Pa nisam baš idijot! Ubila bum bivšeg. Pa bum lepo sve priznala i živela 20 godina na račun države, dok nekima oduzimaju od peMzije, dok Sanader dobiva 22 milje a niš ne radi i ostavlja državu u kurcu, pardon, u banani, e treba mu bananu odrezati, ja bum uživala o državnom trošku kaznu u Lepoglavi, džabe braco, za onog glavonju. Navodno da mi plaću i tak nebuju isplatili u rujnu. Taman došlo vreme za koknuti ga. To je pravi Hrvat, sve on zna ko i Sanader - Hrvat! Taj voli svoju zemlju. Ja otvoreno velim da ju ne volim. Volim zemlju, more, planine, prirodu, ljude tak kak kojeg, ali državu kao instituciju? Isuse sad bum još gledala onu Kosoricu, ajmeeeee, koji je to Rak, di je tu šarm, ajmeeee, ćerce, Aždajo, ljubi te majka, nađi tam kakvog Turka, udaj se, pređi i na Islam, kaj ćeš tu??? Bog ako i jest, i tak je jedan, može se zvati svakak osim ne ko tvoj tata.
Ček, po redu. Opet sam sve pomešala.
Da sumiram: Veliko dete otišlo u Tursku, do aerodroma ju fura kolegica s faksa, ničim izazvana. Čudna mladež. Svašta, baš! Moja se Aždaja ne da se grliti i ljubiti, kolegica se smije, veli pa daj si mamu poljubi, ništa, nula bodova, veli susedi gledaju. Pa reko baš zato. Mane štani! Stanje isto. I naravno otišla je s kompletnim nakitom koji ima tu, nije neka vrednost, ali Fatminu ruku kaj sam kupila u Tunisu bu joj neko otel nema greške, ima jedan zlatni prstenček, a ostale pizdarije bu samo otežavale let. Gledam TV, avion se ni zrušil, to se Gadna Mrcina (=Nakaza) jako brinul, ne razmišlja da se mora avionom i vratiti, a sestra, ak se bu opće vratila, vratila bu se ne samo bez svog nakita nego i onog kaj bu tam kupila. Čula je za bäzar, kaj neki veliju pazar, ali ne vjeruje da će tamo kupiti svega preko glave, dobro, ona je pametnija. Sve bu ostavila na granici. Ak ju neko ne otme prethodno, kak mama predmnijeva. Kad vidiju dobro stojeću šesticu (ma ne trambaj!), komada dva, pomamili buju se. Inače fama volat da kad te neko tam pita da jel imaš dečka, moraš reći da imaš, obvezatno. Međutim, ako je tip od ukusa i iskreno voli šestice, onda bu ti počel objašnjavati na licu mjesta zakaj je baš on osobno bolji od tvog tipa kojeg opće ne pozna.
I tak ju pustim do aerodroma, pa avijonom u Istambul, gradić na Istoku, s dnevnim protokom od 16.000.000 ljudi po nekim autorima, e sad bu 16.000.001. Pa se nakon tog leta od 3 i pol ćuke leti u Izmir, to je selo na jugu Turske, tam je najbolje. Seoce ima doduše 3,5 milje stanovnika. A zemljopisna saopćenja su naša prva saznanja o turskim naseljima. To bu već bar 10 navečer, poznavajući administraciju i ulaske u Tursku, po tuđem iskustvu. Onda još do doma imaju ćuku i pol podzemnom željeznicom. Jer ne znaju di je dom, a tamo idu samo njih dve s faksa. Kak buju ziher fulale dom, nema šanse ući u zatvoreni prostor prije ponoći. Pošto ni Muhamedu ne otvaraju dom posle 12 ćuki u noći, za pretpostaviti je da će tri noći prolumpati vani, ti prvu, tu zadnju i nikad više, a vrlo nepreporučljivo za žene, sve žene. Možda ih, viš, strpaju u buksu. Pa nebuju vani. Ali kad izađeju odma bu iz deportirali u Hrvacku. Ili buju tu noć vani pod klupom. Ili se budali posreći dernek do pol 7 kad se inače ustaje i kreće na predavanje koje počinje u 9 i traje do jedan. Ništa klima, ništa pitka voda, nosi svoju posteljinu, ništa voda čak uopće nikakva svaki dan, a valjda dok su one tam, pranje veša na ruke (ni to Ganga, namočiš zmazano, kad si zvadil, čisto je pa da je ne znam kak!), e jebote, kaj ni mogla upisati svahili? Reko ima otvorena stipendija za Afganistan, velka stipendija, kad bi tam otišla bar bih znala da ideš u rat, jebate, ovak ideš ni u šta, mamu ti jebem, ja misla kaj zašparati kad odeš, ali kakvi. Em mi je sve pobrala em ovaj kaj mi je ostal (tatek ga je trebal zeti 1. 7.) jede duplo kad je sam, a tatica ga neće zeti, na kraju nisu ni na groblje otišli, pazi sad:
Nas dvije izašle prve, alzo. I odem u Union, suzdržim se od cmizdrenja (zna se od kud dolazi izraz, od bivšeg, sve su ostale žene plakale, samo smo njegova kćer i ja cmizdrile), kupim salame, paštete, majoneze, kečap, sve samu zdravu hranu za juniora (Nakazu) i sve skup nije trajalo 10 minuta, dolazim doma, nema Nakaze. A ja ko kreten s vrećicama (dobro, kupila sam i sok, i češnjak i kruh, kaj sad) tražim ključ koji je 30 cm od mene, ali s unutrašnje strane, mislim z druge strane zida. Nisam misla da stari špija kad mu kćer (bivša kćer, pardon) piči za Tursku, a stara cmolji od tuge, pobro juniora dok sam bila u Unionu, 50 m od kuće. Daklem, nema ključeva jer studentica ošla bez ključeva, stigla bi se vratit da mi ih da, al čemu, a mali s ljubljenim ocem i može se vratiti tek u ponedjeljak navečer, a može i za 15 minuta. Posle svega mi je rekel: Pa napisal sam ti cedulju na stolu u kuhinji di sam i da se brzo vraćam. Nemoj me batje, na stolu u kuhinji, a ja nemrem ni u hodnik ući. A kaj. Odem hausmeisteru (No.1), nema ga. On inače živi u prizemlju. Sused do njega otišel s decom na misu (to je ajmo reći sused br. 2.) Prvi sused levo (No. 3.), hausmajstor u jednoj veeeelikoj zgb. firmi, nema nikoga, ljudi na moru. Odem levo susedu (No.4.), veli suseda, majka i supruga, veli oni spavaju. Budi muža, jer je junior zapizdil do jutra (inače moj liebling). Onda niš, veli sused tata desno (No. 4): Čujte ja bi to ramenom, ali ne znam, čujte pa zovite maloga. Veli gospođa/supruga (kaj ta dela dobru tortu od mrkve, to niko još ni probal), pa zovite da čujete kad bu se mali vratil. Reko nije fora, nema bateriju na mobitelu. - Pa zovite tatu. - Kaaaj? Neće se javiti kad vidi moj broj. - Veli isti sused gore desno (No. 4.): Vlasta zovi s mog moba, bu se javil, ostavi poruku. Ovaj se ne javlja međutim ni na nepoznati broj, reko ne trošite na sekretaricu. Mene da prostite u međuvremenu pritislo, od straha proradila creva. Tak i tak je sve sranje, mogu spomenuti i ovaj moment, to samo mi Balkanci ko da samo jedemo a ne kakamo. Mi ustvari seremo kreč. Da kreč, i to bi bilo dobro. Ništa, veli (žensko, nema do ženske pameti, ako je, jasno, pozitivna!, svaka joj čast) veli odite nekog mladog suseda nađite nek vam uđe kroz prozor, sigurno je jedan prozor otvoren! E svaka joj čast. Odem, živi u zgradi do, vidim mu mamu na prozoru, ta se odma miče se s prozora kad me vidi, nikad to nebum shvatila. Bile smo si dobre i moje dobro mi je vratila dobrim: dok je bivši doma sedil u toplom i pil bevandu, ona je na minus 20 čuvala mog 2 godine starog juniora dok sam stajala u redu za hranu pred Caritasom, bože, ima li te. Hvala na hrani. Možda da sam rađe bila bez te hrane pa da si mi dodijelio boljeg oca djeci. U drugom životu, aj dobro. I pozvonim ja njoj, čujem šuškaju, ne znaju jel bi otvorili, otvore konačno, velim čuj da ne kenjamo, trebam jednog od tvojih sinova, evo Iveka, ajmo Ivek, buš mi provalil u stan. On se smije, prolazi kraj mene, a ja ga za inat pošmajhlam, njemu neugodnjak, i sad: Prvo se vraća po lojtre. Kratke. Ide po kašete od pive. Kratko. Ide po druge kašete od drugih piva. Pazi na boje. Plazi uz lojtre, sused br. 4 mu daje instrukcije s prozora do, i žali kaj ima dvaput više godina a dvaput manje kila pa nemre on provaljivati, godine su godine, eh, i tak Ivek upal u moj stan durchdemfenster, i ja mu objasnim di mi visi ključ, i bežim s kečapom, majonezom i inim s druge strane zgrade, kad sused No. 4. i Ivek (kaj je vidil nereda u mojoj sobi neću komentirati) već otključali i vraćaju bravu.
Kesiju se, Ivek ide doma, reko stani (ni se baš zbunil,dam mu iz kasice 100 kn, rekoh, viš, sad znaš kak upasti u moj stan, tu ti je sva imovina). Najviše mi se dopalo kaj ni kenjal da neće. Mislil je kaj je mislil al mi je pomogel. Ali kaj: da je onaj još tu, pa niti jednom jedincatom susedu ne da ne bih pozvonila, ne bi se ni setila! Ni smela! Taj se i sa svima posvađal s kojima se moglo. Mislim, s kim je progovoril.
U mometu dok je sused Boris vraćal bravu i šrafil to i tak, Ivek nadgledal i tak, suseda zinula, ULAZI NEZAINTERESIRAN ZA GUŽVU OKO ULAZA, MOJ JUNIOR! Ni dobar dan ni pišmevrit. Da nismo provalili došel bi sutra navečer. Ovak je stari spičkal na njega jedno 10-12 kuna na pizdarije u Getroju. Isuse kaj je kupil, ja to ne jeden mi kad sam na dijeti! Sušene kolutiće za lomiti zube, a s okusom luka. Upomoć! A mene bu tražil one zečje brabonjke Neskvik, jer je to tati preskupo. I mleko, ne? Kaj to tateka ni iskal da mu kupi!!!
Reko suseda, badava vama suseda profesura i to, to je kod mene tak. Tak vam žive Blizanci.
Već me prošlo i za ić na stranu. Dan je i tak već bil posran od ranog jutra.
Eto, TAKO to rade Blizanci
Post je objavljen 09.07.2009. u 20:20 sati.