Kak sam fino ispremešala triput odlazak u Tursku s odlaskom u dućan , tak sam sad i bez hausmeistera da mi zbriše i nacrte i tlocrte i sad fakat više niš nebum štampala dok se zver ne vrati iz Turske. Ovo je neka vrsta isprike i to pišem drito i bez ispravaka, jer bum inače opet sve sježila! Usput sam dobila slikice s jednim malim ježekom pa sam se setila ježa pokojne babe Natalije, mađarice koja nikad nije hvacki naučila, ali je zato hitala bisere tipa: ala je to život posran. To je prvo kaj me naučila i ja sam misla da se tak veli: ala je to život posran. Posle su me učili druge prostote, a kak sam ja bila ko papagaj, tak sam jednom jako poznatom profesoru, neću ga imenovati, kaj me zezal, pikal me u trbuh s kažiprstom, rekla pred svom finom prisutnom rajom, na opći užas moje mame koja se ispričavala do boli: Odi vrit, pa buš sit, pa buš dupe, jebemti tvoju majku!!! A profa se valjal od smeha i sećam se da je posle brisal očale i rekel nekaj u stilu - svašta su mi psovali ali ovo fakat još niko ni rekel.

Što će reći da sam bila napredno dete. Doduše u 4. osnovne sam napisala u školskoj zadaći - riječ - nadrljati, u prevodu - najebati, samo to još onda nisam znala, e, pa sam dobila packe, a sad kad na TV lik veli - shit! naši prevedu - kurac!, nikom niš. Sanader je bil tolko fin da ne veli prosto nego da smo u banani.

Tak je baka jednom rekla mami i ovo: Melanija, šta će ono benzinska bura tamo. Reko koja crna benzinska bura, majketi, gledam nebo, vidim vedro, vidim stara skriva facu i puca, ono u vrtu stajala ona bačva od ko zna 200 litri i više, sva već hrđava, za skupljat kišnicu, tam gdi smo živjeli voda je bila rijetka pojava.

Alzo baka Mađarica nije volila ljude ali je volila životinje. Odličan izbor. Jednom se govorilo o tome kak bu strašno jer se sprema smak sveta, a baba je provalila: ala će to da bude šteta, da propa'ne ovo krasno ljudsko soj.

Pa nabavila ježa. Zval se Špiro. Špiro uredno kakal i piškil u svoj pijesak, a meni je bilo sam čudno kak me se ne boji i zakaj ne spusti bodlje da ga mogu pošmajhlati. Bil je veliki za ježa. Vjerojatno ko svaki odrasli jež. Ne znam kaj je bil u horoskopu, ali nekaj gadnoga, jer se inatil s mojom starom koja je bila Škorpija da se smrzneš, jedino kaj je bila vedre naravi i kad nije imala s kim dijeliti humor pjevala je, cela Selska je zvonila njenim glasom, babe su, kad ju se nije čulo, došle pitat kaj je. Šivala je kraj prozora i nadjačala i staru Singericu ili je peglala i opet pjevala. (sjedila sam kraj mašine, šilaaaa sam...) Sve. Od Karmen, Ere, do Po šumama i gorama ('58. molim godine, prošlo stoljeće), ljubavnih nekih kaj su nam išle na bananu, međimurskih, nije bilo kaj nije znala.

E, da, jež: I kao takva, mama se uputi s menom, predškoskim djetetom, mami svojoj u Slavoniju u goste. Baka je bila takav antitip bake, nikad me nije poljubila, ni kad je stanovala kasnije kod nas, samo je pljuvala po ljudima. E, imala usred grada prevelik stan, živjela s tetom mojom i sinekom tetinim, dakle s drugom kćeri i unukom. Dođemo mi na vrata, teta otvori ni dobar dan, upre prstom u mene i veli: A da znaš, nju baš nisi trebala roditi! Kad je stara skočila, nema majci, pobrala se sestrica, ni mukaet više. Eh, da je znala kolko je u pravu. Ne znam kaj joj je moja stara izgovorila ali veli da joj to više nikad ni rekla. Meni su to rekli za mog sina. I ne jedna. I ja sam hrabro reagirala. Ja sam se rasplakala. Onda su me tješile babe, proklete babuskare! Se to materi govori! (Mislim znam to i sama, ne? Napisala sam mojoj prijateljici: toliko ga volim da ga gledam nekidan i suze mi krenule, ona nema dece a shvaća, pusa!) Ali, ajd, pa kad sam već rodila, kaj sad, nek ga ne ubijem, ono, mislim, nek više ne rađam. A baš si razmišljam ovih dana.

U tom velkom stanu svi imali velike sobe pa da se sad ne gnjavimo s posteljinom, a svi imali i bračni krevet a spavali sami, zguraju staru i mene na neku sećiju, to se sećam od toga dolazi seći - meso ili tak nekaj. Stara se ljutila ali kaj je mogla. Stiskale smo se i slabo spavale. Jedina nježnost od bake je bila kaj je svako jutro išla po sir i vrhnje i mladi luk na plac, naravno da sam sraćkala ko vidra od toga, a teta me još silila da jedem drobičke (knajpova kava sa zmrvljenim kruhom kaj sam mrzila, fuuuuuuj) ffuuuj. Normalno kad sam doma jela kruh prepečen na ulju ili kruh i margarin, tanko namazano, a sad ove masnoće, ajme misla sam da bu mi creva ispala. I niko se nije oko toga brinul, ajme, a grčeva, ko porod. Baka rekla da se moram naučiti i - gotovo. Njoj ni stara ni smela niš (dve škorpije, a znalo se, babi se moralo govoriti - vi, nema tu).

Špiro nije šljivil kaj smo mi došli iz Zagreba. Celi stan je bil njegov, predveče, a naročito noću. A stara zatvorila vrata od naše sobice jer su ove babe hrkale a i on je capkal pa je htela malo tišine. Tu je nastal rat. Nemre Špiro u sobu, grebe po vratima. Stara se okreće, budi me, okreće se opet, počinje se uzrujavati, tiho prigovara, a ja bih spavala. Ništa, ajme ljudi moji, do dve ure po noći se moja stara nadmudrivala sa Špirom. Mimo svakog običaja, bijesno je ustala, otvorila mu vrata, opsovala oca pokvarenog i levu nogu (tak je psovala kad je bila jako ljuta: jebem ti oca onog pokvarenog! ili - jebemti levu nogu). Kad, moj Špiro prošetal po linoleumu do kraja sobe, izašel na vrata i više nas nije obilazil. Skužila stara caku. To je njegov teritorij i on to mora obići. Iduću noć mu je ostavila pritvorena vrata i više s tim nismo imali problema. Osim kaj smo teško zaspale od maminog smeha. Luda baba.

Ja sam Špiru htela uzeti doma i urlikala sam kad smo se vraćale u Zagreb
da oću ježa i to, užas. Onda je mama rekla da kad bu taj jež imal male da bumo jednog zeli u Zagreb. Naravno da je zločesta teta dovoljno glasno rekla da se Špiro nemre kotiti jer je muško, a meni je već nekaj pomalo bilo jasno to muško i žensko, nisam znala kaj radiju, ali sam znala da za decu treba muško i žensko pa sam opet urlala, ali je mama bila mama i rekla da bu se on kad-tad oženil i da bu imal male, vjerojatno je prostrelila tetu, milu si sestricu, ubojitim pogledom jer smo mirno otišli doma, s nekim dopitanjima usput, uglavnom bez toljaga i staklenih flaša za sobom.

Normalno da nikad nisam imala ježa doma. Zato sam imala već opisanu papiru Irenu, još gledam ista vrata bez komada štoka, na kojem je oštrila kljun da podijeli megdan s pokojnim mi tatekom. Čitateljstvu ne preporučam ni ljude ni životinje. Ono kaj dobroga već imate, vi odrasli, to čuvajte, s ostalima oprezno. Koji jež, koja benzinska bura, koji papagaji! Decu? Samo u ludilu, srećom pa me je to vlovilo samo dvaput. Sad bi jamačno treći bil doma i davil da kuham. Ovak već 4. dan jedem grahcušpajz bez mesa. Recesija. Nemam ni bananu. Nikoje vrste. Imam kokice za speći za večeru jer nema ni kruha. Ni igara. Selam aleikum!