Naš život bez tebe

ponedjeljak, 26.05.2014.

Metuljček

Enga ti bom pa le v slovenščini napisala, saj ga boš zastopil. Tvoje prve besede so bile v slovenščini. Sedim pri računalniku in premišljujem, spominjam se vsega lepega kaj se je zgodilo v našem življenju in se vračam v tvoje zgodnje otroštvo, v dane sreče, ljubezni, upanja, skrivnosti. Imeli smo vse kar je lahko imela ena mlada družinca kakršna je bila naša in moji spomini segajo ravno tam. Tukaj jaz več nimam spominov, so kar ušli s teboj. Ne maram jih, to niso moji spomini, to niso moje sanje. Spomnim se ko smo prišli h babici in dedku na obisk, bili smo zunaj in si zagledal metulja in začel teči za njim in upiti: Lej ga metuljčka, lej ga metuljčka. Vsi so se začeli smejati, ti pa nisi vedo zakaj se smejijo, pač nisi vedo drugač povedat. Zdaj veš kaj si želim, po čem najbolj hrepenim in dejansko upam da mi bo uspelo. Moje življenje je tukaj končano, jaz nimam tukaj kaj početi, samo si želim stran. To je vse kar me zdaj še drži pokonci, upanje. Tvoja hiša je končana, to sam si zelo želela narediti preden se umaknem, zdaj sem mirna in čakam. Na kocu ti pošiljam najbolj topel, vihljajoč objem in te neskončno imam rad.
Tvoja mami

26.05.2014. u 19:21 • 0 Komentara • Print • #

nedjelja, 25.05.2014.

***

Ova dva dana me satire ponovo tuga. Tuga najveća sine moj, umjesto kuće napravili ti vječni dom. Znam da si mogao birati, znam da nisi želio otići. Planirao si kuću, ženu i troje djece kao mama, ali Bog je imao drugačiji plan. Zašto si tamo potrebniji nego tu, to samo On zna. Ja sam svaki dan umornija, ali sam sada nekako mirna jer sam ispunila ovu zadaću. Gubim pomalo volju za sve što se oko mene događa, zatvorila sam se u svoj svijet i mislim da sam dobro učinila. To je moj svijet sjećanja, tuge i nadanja. Nikome neću dozvoliti da ga poruši, da uzme ono što je u mom srcu, ono što pripada tebi. Neću ti se više ni ovdje često javljati, voljet ću te u snovima, ni njih mi ne mogu ukrasti. Sve što sam pokazala, sve što sam imala, sve što sam voljela su neki zlorabili. Nedam više sine, nema više ništa što majku može povrijediti i boljeti kao tvoj odlazak. Molim Boga da tvoja braća budu živa i zdrava dok ja hodam po Zemlji, a ti požuri...do tada će svaki dan letjeti onaj naš nevidljivi, lepršavi put neba.

25.05.2014. u 21:23 • 0 Komentara • Print • #

utorak, 20.05.2014.

Silvio

Čekam dan kada ću moći ovdje zabilježiti nešto lijepo, al' njega nema pa nema od kada ti ode. Nizaju se jedan za drugim, neki podnošljiv, neki neizdrživ, opako neizdrživ, toliko da ne želim reći koliko. Danas je bio jedan tužan dan u našem kraju, tužan da se tišina čula, a ti si dobio još jednog velikog čovjeka u društvo. Meni je uvijek bio na raspolaganju ako sam trebala pomoć, čak sam se sramila njega nešto pitati za pomoć jer je to išao učiniti odmah. Bilo mi je neugodno od njegove dobrote i susretljivosti i sada se opet pitam što to sebi Bog bira. Čovjek na pola života, čovjek u punoj snazi koji iza sebe ostavi roditelje, djecu, obitelj u sekundi ode. U trenutku molitve ispred mrtvačnice gledala sam u nebo, gledam svaki dan u nadi da ću vidjeti neki znak i danas u tom trenutku mog pogleda prođoše dva aviona u suprotnom smjeru i naprave znak križa. Rekli bi ništa posebno, sasvim slučajno, svakodnevno, ali nama koji prolazimo tragediju života svaki znak ulijeva nadu. Kad nju ne bi imali, zbilja ne bi imali ništa. Nada za susretom čuva razum, daje snagu za svaki novi udah, za svaki korak, za svaki novi dan. Boris, ja vjerujem da si zagrlio Silvija onako kako je on mene kada si ti otišao. Letite nebeskim ravnicama, a ja ću moliti za sve vaše mlade duše da nađu svoje mjesto u vječnoj svjetlosti. Puno, previše vas je tamo...gledam danas koliko samo tvoje generacije koji bi sada bili stari 25 godina nije više tu. Ne treba ovom svijetu rata, ne treba mržnje. Mladi životi nestaju, ostaju na našim cestama, stradavaju u poplavama, požarima, nesrećama. Bliži li se vrijeme koje nam je zapisano? Možda, ja čekam...a do tada leti onaj naš nevidljivi, lepršavi put visina.

20.05.2014. u 22:37 • 2 Komentara • Print • #

nedjelja, 18.05.2014.

Tekst nepoznatog autora

"Dođe dan da se zanijemi. Dođe dan kada riječ ne postoji. Dođe dan kada i nekadašnja žalost djeluje kao sreća. Dođe dan kada vas sudbina postavi i pogleda. Dođe dan kada ni sa njom ne možete da progovorite. Dođe dan kada bol ide, kada bol teče i kada bol stoji i ne može da prođe. Dođe dan kada samo brojite i molite Gospodina da to brojanje, napokon prestane. Dođe dan kada izgleda da se sva vrijednost u ništa pretvorila. Dođe dan kada i ništa nije ništa. Dođe dan bez pitanja. Dođe dan bez suze. Dođe dan koji nikada ne prođe. Dođe dan kada ni zemlju ne možete da pogledate. Dođe dan koji nije vrijeme. Dođe dan kada vam je sve isto. Dođe dan kada nema boja osim jedne. Dođe dan koji je samo broj. Dođe dan da ne može da prođe. Dođe dan bez odgovora. Dođe dan duša koje mole. Dođe dan sna DJETETA KOGA VIŠE NEMA. Dođe dan kada sve nestaje. Dođe dan kada ne vidite, kada ne čujete, kada ne pričate. Dođe dan kada se sve u "ravnicu" pretvori. Dođe dan kada nema snage".
Nepoznati autor

Kopirala sam ovaj tekst, našla sam se u njemu u potpunosti. Samo meni ne dođe dan, moj svaki dan je dan bez dana, bez plana, bez želje, bez sna. Moj dan više nije dan.

18.05.2014. u 12:41 • 0 Komentara • Print • #

subota, 17.05.2014.

***

Samo da ti kažem, moram ti reći. Prolaze ljudi, dani, sve prolazi i svadbe mimo naše kuće. I sada opazih da jedna prođe, ne bih ni znala da je svadba da nisam pogledala kroz prozor i vidjela barjak. Mimo naše kuće prolaze svadbe već 9 mjeseci, puno ih je prošlo i nitko više ne svira. Neće valjda da majka vidi da se neko ženi, i bolje bi bilo da nisam ni sada slučajno pogledala kroz prozor. Ženi se Tomi, sigurna sam da bi i ti u ovoj svadbi bio. Majka je čekala tvoju svadbu i dočekala sprovod. Oprosti sine moj za svaku majčinu suzu, oprosti mi što mi nedostaješ...samo majka zna kako duša boli. Leti onaj moj lepršavi, nevidljivi put visina.

17.05.2014. u 16:35 • 2 Komentara • Print • #

petak, 16.05.2014.

***

Težak neki dan sine moj. Ne izlaziš danas majci iz misli, cijeli dan si samnom. Što god da krenem ti si tu, osjećam te svuda, samo te zagrliti ne mogu. I to me ubija, doslovce me ubija...tako mi nedostaješ da se gušim od bola, grcam i gutam suze bola. Gledam stradanja, patnje ljudi, poplave, ljudi ostaju u sekundi bez svega što su gradili cijeli život. Razmišljam o njima i mislim samo da nikoga ne izgube, samo da su skupa. Sve se može napraviti, sve se može izgraditi, samo izgubljeni život ne možemo vratiti. Ja bih sve dala, baš sve za jedan trenutak s tobom. Da te mogu vratiti na šator bih pristala. Ja zapravo ni ne trebam ništa više...živim jer sam živa, dišem, hodam, ponešto radim kada se uspijem koncentrirati, ali nije više ovo život sine. Ovo je preživljavanje i čekanje da odem...gasi se u meni žar života, borbe, smisla. Sve češće postavljam pitanje čemu...što to život je? Patnja do patnje, bol do bola, suza do suze. Postala sam olupina, nisam ja više ja. Kada bih znala da će samo još jedna zraka sunca zaviriti u moj život možda bih se trgnula, ali od kada si ti otišao mami se još ništa lijepo dogodilo nije. Samo sve više boli, sve više tuge i patnje. Izgubila sam volju za sve, ne znam kako ću se vratiti na posao jer se ne osjećam sposobnom raditi, preuzeti svu odgovornost na sebe u ovakvom stanju. I evo, mama opet piše, s tobom razgovara jer se nemam kome požaliti, nemam kome reći svoju bol. Ja znam da si ti imao drugačiju mamu, ali ja sam tada imala jedinstvenog i posebnog sina kojeg nitko ne može zamijeniti u majčinom srcu. Da li bi mi bilo lakše da si bio drugačiji, vjerovatno ne, ali baš si ti ostavio pustoš u kući. Baš tebe je puna kuća bila. Neki dan ulazi tvoj brat u hodnik, ja u kupatilu i učini mi se da ti uđe...znaš li kako se majka tada osjeća. Ruši joj se svijet, shvaća da ti nikada više nećeš otvoriti ta vrata. Moram ti reći, ja tvoju braću volim isto kao tebe, ali oni su tu kraj mene...ti mi nedostaješ i nikada se majčino srce umiriti neće, sve do susreta. Do tada leti onaj naš nevidljivi, lepršavi put visina.

16.05.2014. u 22:03 • 0 Komentara • Print • #

utorak, 13.05.2014.

***

Boris, mama je umorna. Jako sam ti umorna, od života, ljudi, sebe, svega oko sebe. I znaš, danas sam i ljuta i tužna i sve mi se skupilo. Neda mi se više, nemam volje...jednostavno ne vidim izlaza iz ovoga kruga, iz ovoga što se oko mene stalno vrti. Jedina moja želja je otići, nestati bilo kuda, nije važno, samo da me nema...jer sve je izgubilo smisao. Život više nije lijep, meni ne...znam da bih trebala, trebala bih...samo ja više ne znam kako, na koji način. Ništa, ali baš ništa više ne ide...odnio si ti sine sve sa sobom, odnio si mene, ja više nisam ja. Teško je to pojasniti, objasniti bilo kome. Tko bi me razumio osim ove moje kutije u koju pišem slova bez smisla, bez početka i kraja u ove kasne sate. Znam ja da ti to ne bi želio...samo ja si ne znam pomoći. Izgubila se u meni sva radost življenja, sve što radim, sve što počinjem moram se prisiliti. Potreban mi je veliki napor za svaki korak, jednostavno se osjećam iscrpljeno, bez atoma snage, bez elana, volje...ništa, jedno veliko ništa nastanilo se u meni, veliko ništavilo i besmisao. Poželim samo leći u krevet i zaspati, zaspati i probuditi se na nekom drugom mjestu...tamo gdje je život, tamo gdje je ljubav, sreća, svjetlo, mir. Samo to želim, a to je tamo kod tebe. I znam, nikada više ništa neće biti isto, samo u meni tinja iskrica nade da ćeš doći po mene i da ću konačno naći svoj spokoj i mir svojoj napaćenoj duši. Volim te sine, beskrajno mi nedostaješ...a do susreta leti onaj moj nevidljivi, lepršavi put visina.

13.05.2014. u 23:44 • 0 Komentara • Print • #

subota, 10.05.2014.

***

Što da pišem, dal' da pišem, što da mislim, što da kažem? Idu dani jedan za drugim, prolaze neprimjetno...nekima puni sreće, radosti, pjesme. Ja se moram potruditi za svaki osmjeh, za svaku šalu...sve to mene boli. Sine, mene boli moj osmjeh. Kad god se nasmijem ja se sjetim tebe i upitam se od kuda mi snaga da se nasmijem...a ti znaš kakva je tvoja mama bila dok si bio tu, ti znaš, ti koji nisi skidao osmjeh sa lica. Ovi trenutci dok ti pišem su samo moji i tvoji i tada mami stoji knedla u grlu, suza u oku sjaji, poneka se otme i skotrlja niz moje umorno lice. Ne znam od kuda započeti život koji više nije moj. Ja se moram ponovo učiti živjeti, na jedan novi način, prihvatiti svoj križ, dignuti glavu, izdignuti se iznad svog bola, a ne znam kako. Ima li u meni snage za sve ovo što prolazim od dana kada si otišao? Toliko se ružnih stvari dogodilo da ja zapravo ne znam što to zapravo je. Da li je ovo život? Ili je nešto što ja nikako ne razumijem. Postavljam sama sebi milijun pitanja i ne mogu naći odgovor niti na jedno. Kada bi dobila samo jedan odgovor na jedno ZAŠTO bilo bi mi lakše, ali vjerujem da ga nikada neću ni dobiti. Poljuljala sam se iz temelja, pogubila konce u rukama...a sve sam imala. Ništa nisam tražila, ništa nisam trebala osim onoga što sam imala...i sada je sve to izgubilo svoj smisao. Naša obitelj je postala krnja obitelj, nikada više neće biti ono što je bila, mama nikada više neće biti ista. I da, tako se osjećam ponekad glupo. Pitam se imam li ja dva ili tri sina, ja sam rodila tri sina. Kako ću reći da imam dva, kamo ću s tobom Boris? Pa ne mogu te zanijekati, to bi bio zločin da zaboravim da imam tri sina...ti si samo rano otišao tamo negdje, ali živiš u mom srcu, u svakom otkucaju, u svakom udahu. Znaš, tako sam ponekad umorna, od sebe, ljudi, života...poželim k tebi a znam da o tome ne mogu donijeti odluku i da moram biti ovdje točno onoliko koliko treba, onoliko koliko mi je zapisano na Očevom dlanu. Nitko ne pita želim li, mogu li, kako se nosim sama sa sobom, jednostavno moraš a tako sam ponekad umorna. I znaš svi su mi rekli, oni koji znaju, oni koji imaju iskustvo bola i gubitka djeteta da to nikada ne prolazi, niti se umanjuje, dapače kažu da svaka godina nosi veću tugu, nedostajanje...samo se nauči nositi sa njom. I vjerujem da je tako...ja sam spoznala jedino to da ne mogu vratiti vrijeme, da ne mogu vratiti tebe. Jedino što mi je ostalo naučiti živjeti ŽIVOT BEZ TEBE... do nekog novoga vremena, do nekoga novoga susreta u vječnosti leti onaj naš nevidljivi, lepršavi put visina.

10.05.2014. u 22:41 • 3 Komentara • Print • #

utorak, 06.05.2014.

Tuga do tuge

Dragi moj sine, rekla sam već toliko puta i moram opet. Sve je otišlo s tobom, sve što se zvalo život, radost i sreća. Niže se dan za danom, neki se preživi, neki potone...danas je opet jedan od onih koji su me vratili korak unatrag. Stric Miro ode k tebi, a tako sam vjerovala da će biti dobro...nisam mislila da je kraj. I za njega je to prerano, nije to bilo još vrijeme za umiranje, ali eto...nitko nas ne pita kada bi željeli otići, ja sam toliko molila da idem k tebi, a još sam tu. Znam da si dobio "pajdaša" i zafrkanta, znam da me mudro nazvao kada si ti otišao i pitao jesi li kod kuće. On je već znao da si odletio, nije mi htio reći da zna, samo je provjeravo i nije slutio da će i on brzo za tobom. Sada Jan ima već vas dva koji ste ga napustili ovako malenog. Može li biti netko bliskiji rod od strica i djeda, osim roditelja i braće nitko, a upravo ste ga vas dva tako rano ostavili. Bojim se hoće li to ostaviti traga na ovom malenom biću koje je u 9 mjeseci ostalo bez strica i djeda, a tek mu je pet i pol godina. Nije li ovaj život okrutan...nižu se same ružne stvari jedna za drugom od kada te nema. Ja se pitam do kada ću ja izdržati ovoliko bola, tuge, stradanja. Čini da sam stigla do nekakvog zida, naprijed ne mogu, natrag nema. Stojim, gledam u jednu točku i čekam...ne znam što čekam, želim samo da se pomaknem bilo kamo, jer me ovo ubija u nutrini. Koliko mi snage treba za svaki moj udah samo ja znam. Nikada sine moj ništa više neće biti isto, nikada više mama neće biti onako snažna kao što je bila. Ostalo je samo čekanje i nada da će mala zraka sunca posijati u našem domu, da će doći jedan tračak nade i malo radosti...ne znam tko će je donijeti kada tebe nema, ali ti znaš da ja čekam i do tada sine leti onaj moj lepršavi, nevidljivi put neba.

06.05.2014. u 20:48 • 2 Komentara • Print • #

petak, 02.05.2014.

Devet mjeseci

Dragi moj sine, devet mjeseci je prošlo. Devet mjeseci tuge, bola, čekanja i lude nade. Sve je stalo i ostalo u nekom drugom vremenu, u vremenu koje smo imali, u vremenu koje je bilo za nas vrijeme sreće, u vremenu kada smo bili obitelj. Obitelj u pravom smislu riječi, obitelj koja je bila povezana u jednu sretnu zajednicu, nerazdvojiva i puna poštovanja jednih prema drugima, koja je njegovala sve vrijednosti obitelji...i onda je u jednom trenutku, jednog ljetnog predvečerja sve stalo...izgubilo se u prostoru i vremenu. Naša obitelj je izgubila jednog člana, izgubila dio sebe, svog načina života i zastala. Ostalo tamo negdje nešto nedorečeno, ostalo puno toga što si nismo rekli, što nismo ostvarili...a imali smo tako puno toga.
Danas je petak sine, ni jedan petak za mene više nije obični dan u tjednu, ali ovaj danas je bio nekako poseban. Obilježen je s puno toga...sjećanja naviru sa svih strana. Posadila sam cvijeće za balkon, lani si ga ti stavljao u košare i pitao u sedmom mjesecu što se dogodilo da je naše cvijeće ove godine tako slabo. Danas sam ga sadila s ljubavlju i sjećanjem na tebe i sigurna sam da će ove godine biti ljepše nego ikada. I tako sam danas ponosna na tebe, na tvoje prijatelje iz DVD-a, na predsjednika, zapovjednika, tajnika i sve članove tvog malog DVD-a. Na vatrogasnoj skupštini na koju su nas pozvali kao tvoje roditelje donijeli su odluku da će se jednom godišnje održavati memorijalne sportske igre vatrogasaca koje će nositi tvoje ime. Znaš, progovorila sam tri rečenice koje su ovako od prilike zvučale:" Dragi članovi DVD-a, sve vas pozdravljam i obraćam vam se sa par rečenica. Danas je za mene posebno emotivan dan jer je točno prije devet mjeseci u 18:51 prestalo kucati srce mog Borisa koji bio star točno 24 godine, 4 mjeseca i 23 dana. Svi koji su ga poznavali znali su da je bio spreman u vodu i vatru bez straha. Znam da će vas pratiti gdje god bili i biti vaš anđeo čuvar. Hvala vam što ga se sjećate." Eto, toliko je mama uspjela izgovoriti, dalje ne bih mogla...previše bi bilo to za mene, ali moraš znati da se ponosim tobom, moraš znati da si imao neke prijatelje koji su bili spremni dati za tebe isto što i ti za njih. Ti su vrijedni moje pažnje i ljubavi i imati će moje poštovanje zauvijek. Do susreta sine, leti danas nekakav, posebno ponosan zagrljaj put neba. Volim te sine, silno mi nedostaješ...ali znam da me čekaš.

Zvali su te vatrogasac SEM

02.05.2014. u 21:51 • 5 Komentara • Print • #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.