Boris, mama je umorna. Jako sam ti umorna, od života, ljudi, sebe, svega oko sebe. I znaš, danas sam i ljuta i tužna i sve mi se skupilo. Neda mi se više, nemam volje...jednostavno ne vidim izlaza iz ovoga kruga, iz ovoga što se oko mene stalno vrti. Jedina moja želja je otići, nestati bilo kuda, nije važno, samo da me nema...jer sve je izgubilo smisao. Život više nije lijep, meni ne...znam da bih trebala, trebala bih...samo ja više ne znam kako, na koji način. Ništa, ali baš ništa više ne ide...odnio si ti sine sve sa sobom, odnio si mene, ja više nisam ja. Teško je to pojasniti, objasniti bilo kome. Tko bi me razumio osim ove moje kutije u koju pišem slova bez smisla, bez početka i kraja u ove kasne sate. Znam ja da ti to ne bi želio...samo ja si ne znam pomoći. Izgubila se u meni sva radost življenja, sve što radim, sve što počinjem moram se prisiliti. Potreban mi je veliki napor za svaki korak, jednostavno se osjećam iscrpljeno, bez atoma snage, bez elana, volje...ništa, jedno veliko ništa nastanilo se u meni, veliko ništavilo i besmisao. Poželim samo leći u krevet i zaspati, zaspati i probuditi se na nekom drugom mjestu...tamo gdje je život, tamo gdje je ljubav, sreća, svjetlo, mir. Samo to želim, a to je tamo kod tebe. I znam, nikada više ništa neće biti isto, samo u meni tinja iskrica nade da ćeš doći po mene i da ću konačno naći svoj spokoj i mir svojoj napaćenoj duši. Volim te sine, beskrajno mi nedostaješ...a do susreta leti onaj moj nevidljivi, lepršavi put visina.
Post je objavljen 13.05.2014. u 23:44 sati.