Naš život bez tebe

subota, 30.08.2014.

***

Znaš, nekako se ne usudim više ništa napisati. Možda se bojim da se ljutiš na mene, možda misliš da sam te izdala, zaboravila, pobjegla od svega. Bio je to trenutak kada sam stala pred zid...nisam mogla više, postalo je neizdrživo. Natrag ne mogu, naprijed kako bude...ti znaš da si odnio sve sa sobom, sve što smo nekada imali, sve što smo nekada srećom zvali otišlo je u sekundi jednog ljetnog predvečerja. Pokušavamo stati na noge, nekako se naučiti da si ti tamo, mi ovdje i da nas tamo čekaš. Žao mi je što se sve poslije tebe dogodilo, ali ja sam bila previše ranjena da bih se mogla boriti. Nisam zapravo niti očekivala, niti u najvećoj noćnoj mori da su te ljudi spremni uništiti, zgaziti baš onda kada očekuješ toplu riječ, kada očekuješ suosjećanje, razumijevanje. Pitam se što to sa mnom nije u redu, pa shvatim da je sve u redu, da imam pravo biti tužna, da imam pravo bolovati, da imam pravo biti sve što jesam, ovakva ili onakva. Ne moram se nikome sviđati, ne mora me nitko voljeti. Imam još uvijek obitelj, ne istu obitelj, ali ti si dio nje i uvijek ćeš biti bez obzira što ne stanuješ tu...ne stanujem ni ja, ali mi smo obitelj. Povezani na jedan neobično snažan način, u duhu i ljubavi, nesebičnoj i neizmjernoj. Koliko god su neki mislili da će nas uništiti, radovali se našoj tragediji, toliko smo mi bili čvršći i jači. Ja vjerujem, kako nosim tebe, tako nosim Božju ljubav u svom srcu. Ona tu stanuje i to mi nitko ne može oduzeti. Onima koji su me otjerali od tamo želim da nađu svoj mir, da se sretnu sa sobom i pogledaju u ogledalo pa si kažu da su učinili dobru stvar. Ja još uvijek imam svoje dostojanstvo, ponos i mir. Ne boj se, mama je s tobom, ne boj se, mama nikada neće učiniti nešto čega se treba sramiti...mamino srce je čisto kao suza koja i sada sija u mom oku, koja se skotrlja niz obraz u tišini i samoći, daleko od kuće, daleko od čežnje za tobom. Sine moj, volim te beskrajno. Ti to znaš. Leti majčin lepršavi put neba u nadi...

Bebo moja mala...u srcu majčinom

30.08.2014. u 00:01 • 4 Komentara • Print • #

srijeda, 20.08.2014.

Gdje si ti, gdje sam ja...

Sine moj, što da ti kažem a da ti to ne znaš? Znaš ti sve, ćuti duša tvoja. Mama je pobjegla, izdala sebe, ali to je bilo jedino što sam bila u stanju učiniti. Nestati, nestati sa lica Zemlje bila je moja jedina želja, ali sve je otišlo u drugom smjeru. Sada sam negdje gdje me pozna tek nekoliko ljudi, ne pita me nitko kako si? Nitko ne zna za maminu bol i ranu na srcu...i dobro da ne zna. Ne želim da znaju...kako mi je to samo ja znam. Ovakvu odluku, koliko god ona bila bolna za mene i našu obitelj sam donijela u nadi da ću biti korisnija daleko od svega, da ću uspjeti sakriti svoju nutrinu, da ću uspjeti raditi nešto korisno. Nada čuči u nutrini, kako će biti dalje ja ne znam... i bolje da ne znam ništa. Surova i okrutna stvarnost, istina da nam se raspao život, istina da nikada više ništa neće biti isto. Otišla sam, pobjegla...možda sam kukavica koja nije u stanju prihvatiti težinu života, ali...ja više nisam mogla, jednostavno sam se morala maknuti da ne uništim već i onako uzdrmanu obitelj. Znam ja da to tebe ne raduje, znam ja da bi ti imao toga puno za reći, ali znam isto tako da ti opraštaš svojoj mami sve, onako kako je ona opraštala tebi sve tvoje nestašluke. Volim te sine, nedostaje mi sreća, nedostaje mi obitelj koju sam imala, nedostaje mi život...jer ovo što ja sada imam ne može se životom zvati. Leti sine svaki dan onaj naš nevidljivi, lepršavi put neba...sve do susreta. Čuvaj one koje trebaš, mama te čeka...

20.08.2014. u 22:10 • 0 Komentara • Print • #

petak, 08.08.2014.

***

Milo dijete moje, godina prođe, dan nikad. Svaki je gori od gorega...ma glupo bilo što reći, bilo što napisati. Osjećam da sam se "raspala" u svojoj nutrini. Ništa nije ostalo od one mame koju si ti imao, sada sam ja jedna druga osoba. Strašno mi je zbog Mišela i Ivana, osjećam grižnju savjesti, jer njihova mama nije ni njima više ona mama koju su imali. Oni su meni sve na svijetu, zbog njih još živim, zbog njih još dišem, ali...nije to više to. Izgubila sam životnu radost, osmjeh, snagu. Nekako guram dan po dan...na silu, moram, ne bi bilo fer prema njima. Oni to nisu zaslužili, ostali su bez brata...a mama postala druga osoba. Koliko me zapravo ovakvu trebaju, pojma nemam, jer ja ovakva ni sebi ne trebam. Ako se osvrnem na ovu godinu iza sebe od kada nisi s nama, ne mogu da ne kažem da sam se razočarala u sve. Naša tragedija je pokazala svu surovost ljudskog karaktera, ljudi za koje sam mislila da su nam prijatelji zabili su mi nož u leđa. Nisam to očekivala, bar ne sada kada se borim za svaki udah, ali izgleda da sam sada bila najpogodnija za udarac, sada kada se u meni ugasila želja za borbom. Nikada i nikome, baš nikome ne želim da prođe ovu kalvariju, ne želim da me itko razumije, samo želim da me puste na miru i zaobiđu. Neka nas ostave da se borimo sa svojim gubitkom i bolom kako mi znamo, neka nas ne gledaju da li plačemo ili se smijemo, hodamo li uspravno ili slomljeno...želim samo nestati i otići. Zahvalna sam Bogu što mi je otvorio put, tamo me neće nitko gledati kao vanzemaljca. Dobila sam zdatak i nadam se da ću ispuniti očekivanja svih koji još vjeruju u mene i koji su mi dali priliku za život. Gdje god bila, kamo god išla nosit ću te u svom tužnom i ranjenom srcu. Šaljem ti najnježniji, lepršavi put visina.

08.08.2014. u 00:52 • 0 Komentara • Print • #

subota, 02.08.2014.

Godina je prošla...

Prošla je godina, ja se pitam jel to jučer bilo? Ništa ja ne shvaćam, svi govore kako se ja dobro držim. Ja ne znam što to izgleda kao dobro držanje. Ja samo znam da svaki dan priupitam Boga zašto ti, a ne ja? Zašto je tvoj život prekinut u najljepšem pupoljku mladosti, zašto ja moram biti tu, a ti tamo? Danas smo bili s tobom cijeli dan, mislima, molitvom i dušom. Velečasni Mario i Stanko su održali veličanstvenu misu za tebe. Velečasni Mario je govorio o tebi s puno duše, onako iz srca jer te poznavao i znao u dušu. Došli su tvoji odani i skreni prijatelji, oni koji te nikada neće zaboraviti. Ja sam im zbog toga neizmjerno zahvalna...a znaš teta Davorka je iz Pazina prevozila preko 200 km da bi došla na tvoju misu. Sada znaš koliko te voljela i kako si joj se uvukao pod kožu. Članovi DVD-a Sinac i Lun iz Paga, tvoji prijatelji vatrogasci te neće nikada zaboraviti. Bilo je tu dragih ljudi, mojih kolegica i prijatelja.Ne mogu da ne spomenem tvoju Ivanu, žao mi je što je izgubila ljubav, jer onako kako si ti znao voljeti, neće znati nitko. Moja bol je danas bila umanjena veličinom ponosa na tebe. Nedostajanje boli sine moj, boljet će majku dok bude živa, ali vratiti te ne mogu.
Zahvalna sam Bogu što sam te imala takvog kakav si bio, što si iza sebe ostavio silan trag ljubavi. Volim te, nedostaješ mi svaki dan sve više, ali sam tako sigurna da me pratiš u svakom trenutku moga života, da mi daješ snagu za svako novo sutra. Leti sine onaj naš nevidljivi, lepršavi put neba do susreta.