Konobarica s tastature
petak, 20.08.2021.
Kad me nema
Liježem na krevet. Soba mračna i uvijek hladnija od ostalih. Zatvaram kapke, udišem, izdišem. Udišem, izdišem.
Udišem, Do petnih živaca.
Izdišem, Dugo i polako.
Pratim kako zrak struji mojim bićem. Pratim ge neko vrijeme, onda ga puštam. Naučio je, zna i sam. Plazi u mojoj nutrini, sigurno i spokojno.
Isključujem dio po dio tijela. Nekad, trebalo je dozvati u misli Sinišino instruiranje: Opustite čeljust i obraze. Opustite vrat. Opustite >ramena...Sad to odrađujem sama. Ustvari, sad se tijelo samo polako gasi za vanjeske impulse.
Ono se gasi.
Ja nestajem.
Nema osjećaja. Nema misli. Nema mene. Ničeg nema.
Ostajem u ništavilu.
Blažena u ničemu, s ničim.
Struji li zrak još kroz mene ne znam...
Jer me nema.
