Konobarica s tastature
četvrtak, 29.07.2021.
"Ljubim tvoje usne tisuću puta"
Kaže autorica da je naslov te knjige, došao iz jednog gornjogradskog grafita. Grafit je u svom punom nazivu glasio: “U svojim snovima ljubim tvoje tople usne tisuću puta“. Knjiga je ustvari zbirka eseja muških pisaca koji promišljaju o vezama, ljubavi, partnerskim odnosima, seksu...Pa je jedan slovenski pisac odmah raščerečio samo značenje grafita: U svojim snovima....hm, a čiji bi snovi trebali biti ako ne moji, tople usne...najbolje da ljubim hladne usne, a to bi tad bila ispovjed nekrofila...i na kraju: tisuću puta...snovi traju najdulje dva sata, to bi značilo da sam je poljubio 8.33 puta na minutu, a što nadalje znači da bi joj te tople usne toliko odrvenjele da joj na pamet ne bi palo opet me poljubiti...
Nasmijala sam se na ovo njegovo raščlanjivanje. Volim takva prizemljivanja i volim kada u nečem romantičnom, zanesenom, prrrrrediiiiivnom Tras!! dobijem porciju sakrazma. I sama sam takva. U životu i ponekad u pisanju....
No hajdemo dalje. Naslovi prodaju djela, naslovi prodaju novine. Dok je knjiga ciljanog naslova i zanimljivog covera čekala na stalažici pokraj kompjutora da kod mene dođe na red za čitanje, na plavu stolicu pokraj stalažice sletjela je jedno veče frendica. Naravno da joj je knjiga poetičnog naslova kraj kojeg ciljano piše da su to promišljanja muških pisaca o ljubavi, bla, bla, a s koje se u Warholovskom stilu nudi jedno dvadesetak napućenih usnica pala u vidokrug. Odmah je sa sjajem u oku procvrkutala:
-Mislim da bi mi ova knjiga bila jaaaaako interesantna...-
Ma naravno da bi, ionako je kao stvorena za one koje su u nekoj dezorjentiranoj vezi, pa će im, eto, ukazati kako ustvari muškarci razmišljaju.
-Ne. Ne bi. Nemoj se neporebno ufuravati.- govorim sigurno, a da nisam ni slova još pročitala. Jer ja, uglavnom znam... No to je neka druga tema.
Jedan dan nepredviđeno ostajem kući sama na punih sat i pol. Nema mamanja, nema neurotičnog mijenjanja tv programa, nema mog fikusa s čačkalicom u kutu usana i novinama u rukama, koji polako srasta s desnom stranom trosjeda. Fikus je usta koja stalno mamaju odvezao na trening.
Sama. Otvaram nekoliko prozora da zrak prostruji, palim mirisni štapić, stavljam vodu za kavu, odlazim u kupaonicu...i tako do točke u kojoj: ja sjedim na trosjedu, kraj mene šalica Nessa, u rukama ukoričena zbirka eseja muških pisaca, iz zvučnika Aeoliah. Perfect. Ovo će savršenstvo trajati sat i kvarat otprilike pa krećem. I priznajem, zalijepila sam se za knjigu. Ali ne zbog raznoraznih mudrosti koje po njoj prosipaju eminentni pisci, već što mi je interesantno iščitavati stilove pisanja. A naravno, svaki od njih ima svoj stil. I sve napisano pročitala sam jasno sažeto u najkraćem eseju, onom Mire Gavrana:
Vrijeme sinteze.
Ovo je vrijeme sinteze:
• Žene više ne žele papučare
• Žene više ne žele muškarčine
• Žene žele sintezu papučara i muškarčine
• Žene žele nemoguće
• Zato i dobivaju nemoguće
Ali, i muškarci traže nemoguće: i muškarci žude za sintezom.
Zamislite sintezu djevice i kurve.
Ne ide!“
Eto. Mirisni štapić je dogorio. Od njegove ocean arome, ni "O". 12 kuna je premala cijena da bi 20 mirisnih štapića iz tipično kineske limene kutije imalo aromu tamo nekog oceana. E ne ide!
Din-don! Fikus i usta se vraćaju. Pa-pa pisci moji do slijedećeg slobodnog mi trenutka u kojem ću možda opet zanemariti što pišete i razmatrati kako pišete...
