VladKrvoglad

Nogu
pred
nogu
hodam
i tim hodom
dolinom Dunava
započinje moj život.
Prošao sam i početak Vučje doline
i od tada
hodah usamljeno
dugo i daleko
svakoga dana,
u rascepu pesnica od modrila
spavajući sne staroga kurjaka
i zaobilazeći velike gradove.
Mislio sam
da tražim Valhalu,
Raj ratnika,
što se belasa visoko u bregovima
i ranjava maštu sekirama senki.
I išao sam uzvodno
sve dalje,
i pio vodu iz pritoka
a Dunav je kraj mene
puzao svojim pravcem kroz krajolik,
rasterujući poplavama
stada kuća i čopore njiva
da brste bregove na obalama
i piju vodopade oblaka sa obzorja.
Išao sam dugo i uporno
sve svoje sa sobom noseći.
Ma, to mi nije teško padalo
jer sam bio jak
a teret je bio lak
- samo pametno odabrano oružje
usput poharani plen
i žene bez velike težine.
Nije više bilo ni daleko
do Odinove Sale Ratnika
bele i veličanstvene
u kojoj urlaju vuci i ratnici,
pod svodom modre kacige sveta,
one koja nam napoji oči videlom
svakoga jutra, svake zore
da bukovima vremena
gladne kuće pokažnjava.
Vrili su već i virovi,
pod golim stopalima
vrveli valovima.
Vrenjem u vrbacima
izbacivali su ribe i panjeve
i Dunav zapljuskivali omčama pene
hvatajući kamene trolove
iz dubokog mulja
pod senovištem Bogova.
Evo dosežem
i kraj namerenog puta
ali već i sada znam
da ga nikada neću završiti
kako sam to bio namislio.
Kažu da reč 'sreća'
potiče od glagola sretati
i ja sretoh
neku drugu lepotu i cilj
koja me odvrati od zanata ratnika
i kraja puta mudroga vuka
a ovo se desilo
na čistini kraj reke
gde je videh prvi put.

Ispala iz gnezda bogova,
stajala je napolju
Valkira bez krila,
na dunavskom polju hujnom,
na vetrometini i pogleda dugog.
Gledala je vodu zasićenu zemljom
kojom gmižu brodovi ka Valhali,
sve dok bukovi oluje,
svoje debele vlasi ne bi zalelujali,
žudeći da ih spoje sa češljevima
večeri oko nas.
Shvatio sam da više ne moram spavati
kao pregladnela zver u inju,
ni tražiti uspenje u raj borbe
niti u bilo koji drugi
ma bilo kakav, znan ili neznani.
I ne mogući još čekati
u samoći smrtnog čoveka što jesam,
prodro sam na tu čistinu oko nje,
nag od ljubavi
i divalj od preostale mladosti,
imajući oči samo za nju.
I ona je pogledala u mene,
zarumenela se sramežljivo
bez oklopa i krila na sebi
i skinula haljinu od zemlje i useva
i noćne ogrlice što upijaju slike i brige.
Obukla je spavaćicu od plodova svih vrsta
svih boja i oblika, ukusa i mirisa
Stajala je tu sad samo zbog mene
na intimi šumske čistine
bez čarapa i trnja
i više ni ona nije žudela
za sedefom i železom i ćilibarom i srebrom
Valhale iznad sebe.
.
Kupio sam zemlje oko nas
a možda sam ih i osvojio sekirom
koristeći preostalo znanje ratnika,
da napravim kuću i ambar i staje
i korab bogomolje za visinama
nek se i on nađe
kad nemamo krila ni ona ni ja.
Nazvao sam ovo imanje
Gospođin pogled,
jer sada je gledala netremice
i videla samo mene,
kao da je oduvek čeznula za mnom,
kao da joj godine ne mogu
borati šavove vizija po dolini oko nje.
Živeo sam sa svojom Beskrilnom lagano,
te brzo prestajao biti
sećanje i na vuka i na glad i na ratnika.
A to mesto su zime posećivale tiho
i nisu skretale Beskrilin pogled sa mene.
Trava bi postala seno,
a gospođa je gledala
kako gajim i štitim
sretne nam krave po čistinama,
makar mi noge od godina otiču
naizgled i brže
nego što potoci otiču ka reci
tromoj i silnoj od oranja vidika oko nas.
Živeo sam sa njom kraj Dunava
kao zagrljaj neba i zemlje
doline i vode
češlja i vrane kose i noći i nevidela.
Dodirnuli bismo se blago
glasovima u vodi,
a u dubini njenog govora,
jedrilice i sprudovi zatrepere,
i šuma njenih dlanova se zanjiše,
na mojim brdovitim leđima.
Pomilujemo se stopalima u snu
i naša toplota istopi
hladne kristale brige i noći.
Nisam se bojao ni huka
svakodnevnih bitaka iznad nas
jer voleo sam i ja da u blizini nazirem
dom bogova i ratnika i vukova
jer verovao sam da nas to štiti
od svega što ne znamo ni sami
da nas čeka.

I Dunavom puzahu brodovi i dalje
penjući se ka Valhali.
Mršte se padine šumovite na njih,
njišu se kuće oko reke,
ispod blistavog krovišta bogova,
što je bele zasene spustilo na breg,
i sive ceste nateralo da potkopaju daljine.
Ni ti putevi ne staju, ni spori ni brzi
i kroz horizont za svoj groš nestaju .
Dolinom Dunava,
prah i mulj nose nizvodno
zgrade i šume i korab bogomolje
ka gorkome Crnom moru.
Nose ih neprimetno polako,
pomeraju ih poplavama i sušama
i sudaraju sa tromim brodovljem.
Poneli su i nas sa sobom
najzad shvatih.
A nas nose brže od svega našeg,
sve dalje od biserne Valhale
te ja naslućujem preostalom vučjom mudrošću
da se neke tudje daljine
tromo ali opasno
nastanjuju oko nas.

Pa, ipak,
zar je to sve uopšte važno?

Ona me i dalje prati zenicama,
zdencima svoje bistrine,
okupa me leti svežinom a zimi toplinom
i ja bih još uvek mogao bio mlad.
Ali moja je senka sve tanjim rukama
njene sad olujne vlasi milovala.
I tako nisam odmah primetio
kada je i kako sve to započelo.
Pod rupama na nebu kud uviru pejzaži,
krišom su pelerine planina
i velovi daljina izašli iz prikrajaka,
da nanesu smetove svoje lepote,
preko njenog pogleda ka meni.
Upalo joj je sad već u oči,
razoštrene sećanjima
da dugo nije videla Valhalu
i oblake na češljevima zore,
i ostale Valkire sa krilima
i bele konje koje one jašu
i iskre munja Odinovih,
i sve što je pre mene poznavala.
Poželela je prevoje reke u daljinama
da šušte paperjastim znojem bez mene,
da odnose naše predele u blatni mrak.
Na zapadu se nebo sve češće
o sumračne obrise mostova sapliće,
senke kuća hvataju magline za pertle,
i bez milosti im beline kaljaju.
Uvek, iznova i iznova
.
I tako se Beskrilna setila
da je i ona nekada imala svoja krila
da pobegne od blata i starosti.
Sad kamioni na autoputu
brundaju motorne sne
dok beže u nevidelo
koje na nas nasrće.
Nazirem joj beonjače u mraku,
dok u iznenadnom vetru
brisani prostor oko nje i mene
s mukom održavam slobodnim
za naše pokrete i nadu.
Sada se padine brdâ mršte i na nju
jer se u mislima penje ka Valhali
a i na mene jer je pratim ćutke.
Zaslepljena je sjajem
i ne znam
vidi li svoje sede vlasi pred oblacima
ili samo trepavice od inja naspram svetla?
Valhala se na obroncima opet zanjiše,
senkama svojih ratnika
ranjava maštu i u meni vuka.

Gospođo, pogledaj me još jednom.
Bradavicama dodiruješ ponoć,
bokovima hvataš sredinu noći.
Gospo, možes li me opet videti?
Ja ti više ne znam
ni koliko topline može preostati
u onom što sam postao
ali je preostala toplina
sačuvana za tebe.
Ne mogu ni znati
da li se sa ostatkom ovog žara može živeti
ali umreti bez tebe je
smrt u hladnoći sivog pepela i belog snega
i ja to još ne želim i neću.
Sad zagubih i svoje ime u mislima
a znam da je bilo zapisano olovnom trskom
u pesku u kojem je jarebica
iz Vučje doline svoje perje izbelila
da bi krila u vodi ostavila.

A Gospa?
Ona gleda u Valhalu
a pogled svoj
ka meni ne skreće.




.