utorak, 21.05.2019.
Meni draga Ekipa
Ne znam kako bi ih nazvala ; „Ekipa isprid trafostanice“ ili „Ekipa isprid dućana“?!
Uglavnom odgovaraju im i jedan i drugi naziv jer trafostanica je udaljena od dućana svega pet, šest metara.
O ovoj Ekipi govorim s poštovanjem pa čak i s osobitim pijetetom što na prvi izgled izgleda u najmanju ruku, čudno.
To su momci od kojih pedesetak godina koji su se jednostavno rodili u krivo vrime.
Danas sa bocom pive u ruci, a te ratne '91 sa Kalašnjikovom na najopasnijim bojištima. Ali koga to danas briga jer to su samo „oni sa zidića koji bi se mogli oprati“. A mogli bi se oprati, da, ali ih nije briga više. „progutalo ih vrime!“-kaže moj ćaća- „nisu oni dobili ni stanove ni mirovine“.
A ko je tu kriv?! Taj bili prah što im je omogućavao zaborav ili je sudbina tako tila.. Prokleta sudbina svugdi se miša.
Ali Ekipa je to koja se u nikog ne dira, a kad god sam prošla kraj trafostanice , uvik se lipo jave i pitaju treba li što pomoći. Rado porazgovaram s njima, a kako i ne bi kad ih se sićan koji su to lipi momci bili. Sad međusobno razminjuju ako ko ima koju kunu za kupiti bočicu Pelinkovca ili pive. I ne traže ništa...samo pijuckaju, progovore po koju besidu i ne štete nikome, samo sebi.
Ne znam da li je smišno ili tužno, ali moram se i ovog sititi;
Nakon nekog vremina nakon odlaska mog brata, uključila sam njegov mobitel. I stiže poruka. Teškom mukom pogledam i u isto vrime i suze i smij. Bila je to poruka od „jednog kraj trafosatanice“ i poslana par dana nakon što nas je Škiko napustija.;
„Prijatelju,., nek ti je laka......“- a ja se mislim koliko li je samo taj bija urokan kad je iša mrtvom čoviku poruku slati.
- 10:07 -
Komentari (12) - Isprintaj - #
