morsky blog

Prošli tjedan bio mi je jedan od težih. I fizički i psihički.
Napisala sam cili niz kratkih ogorčenih postova. Koje ću sada sve redom izbrisati. Dilitati, da kažem na hrvatskom.
Ukratko, bija je to tjedan borbe s vjetrenjačama. Sa šumom jebenih vjetrenjača. Sa cilom vjetroelektranom, jebote. Ka one u Holandiji, ne moš ih izbrojiti. A ja ko Don Kišot stojim u podnožju, s nekim bijednim kopljem, i vičem na njih. Jadna, nemoćna. Nešto se ka trsim. Jebenti.
Udri na vjetrenjače. Jebene vjetrenjače. Vjerenjače zdravstva. Vjetrenjače školstva. Vjetrenjače poslodavaca. Svake vrste. Modernih privatnih poslodavaca – poduzetnika, poslodavca – države nam vrle, i svih podvrsta iste, ka šta je lokalna uprava i samouprava. A svi se natječu u utrci s preponama, kako zajebati radnika, kupca i građanina i šta više se nafilati love. A prepone im niske, jebenti, lako ih preskoče.
I onda još uzmeš ka pomagača i štitonošu Sanča Pansu u obliku pomoćnog osoblja u bolnicama, školama, ili u obliku sindikata "u pelenama", nekog lokalnog Hofe, i tek onda vidiš kao si jadan i patetičan, zajedno s tin jadnim nespretnim Sančom, jer je nasuprot vama velika, čudovišna, mitološka, ljudožderska, strašna hobotnica, koja će vas zahvatiti barem kojim krakom ako ne zastrašujućim ustima. I tresnete vas dvojica velikih hrabriša na guzicu o tvrdu zemlju milu hrvacku.

I onda iz te borbe izvučeš poučak, po stoti put, al štaš kad si glup pa ti se stalno triba ponavljati. Utvrdiš i ponoviš gradivo demokracije na hrvacki način, prolistaš novu bibliju.

Naučiš pravila ponašanja.
Koja glase:

1. Likare nemaš šta pitati ako nemaš ništa u rukama. Kratko i jasno. Šta imaš pitati o bolestima i operacijama kad se ne razumiš u te stvari. Ti se imaš razumiti u darove, papirnati su najbolji.

2. Profesora ne smiš pitati zašto ti nije ocijenio test iz matematike rišen bez greške. Pogotovo ne smiš pitati ako se prije toga neko tvoj raspitivao o hitlerovskim metodama rada dotičnoga, ili nedajBože dovodio u pitanje njegovu stručnost i vrhunaravno znanje kojim se proslavio po gradu i šire, ako te neko uzeo u zaštitu jer si njegovo dragocijeno dite koje nije naša na putu i želi ga zaštiti od raznoraznih luđaka, bolesnika, manijaka i zlostavljača. A kad već pitaš, nagrada slijedi u obliku umanjene ocjene. Nema veze šta si sve točno rješija. Učija ka budala. Jer si budala i gubitnik u startu.

3. Ako imaš poslodavca faraona- boga sunca, onda ne smiš pogled svojih očiju dignut prema njegovom licu obasjanom svjetlošću, a kamoli se usuditi nešto pitati. Tražiti nešto! Pitati bi li bilo vrime da ti se nakon deset godina digne plaća. Spomenit cijenu goriva i troškove života. Usudit se tražit kolektivni ugovor. Da ne govorin prošaptat rič – štrajk. Sve šta možeš postić je izazvat nekontrolirani bijes božanstva, koje će te satrat munjama i olujom svih oluja. Poslat na tebe požare i potrese. Pa da vidiš šta je nevolja. A ne grintat bezveze da nemaš dici šta dat. Sirotinja ne triba ni imat dicu. I točka.

4. Privatnog faraona pogotovo ne tribaš pitat za plaću. Daće ti on bez da ga pitaš, ako mu šta ostane kad se vrati s Maldiva. Jebate, ima on dicu, tribaju oni isti, školovat se, putovat i vozit se. Kuco stoj.

Eto, ja sam gradivo naučila. Bakćanje me samo izmorilo. Tako da zna unaprid onaj koji se ne da bez batrganja.

Umorna i satrana iden doma s posla. Ustvari ne doma, nego na autobusnu stanicu, jer triba poć u bolnicu u obližnji gradić po ugodnoj temperaturi od 30+ stupnjeva, Ako bude sriće, doći ću doma do osam navečer, pogledat u ledenicu i zaključit da ionako neman ništa za skuvat za sutra, pa mogu leć na kauč i gledati televiziju u miru.
Vučen se, bolje reć. Noge nekako teške.
U glavi kombiniran šta bi napisala u rubrici "nacionalnost" na sljedećem popisu stanovništva ljepe naše. Eskim, to mi nekako ofucano, a ko zna bi li me i oni prihvatili, ovako u sandalama i ljetnoj košulji. Ne znan, to triban bolje razmisliti, možda "vanzemaljka" da napišem ili "apatrid", vidiću još...

Misli protudržavne u glavi, a crveno-bijele kockice pred očima. Cili grad ide na utakmicu, gledat zlatne rukometaše, svi opremljeni domoljubnim bojama. Cijene karata dosegle su "psihološku granicu" od petsto kuna. (Sve nešto mislin, da ukraden maloj onu jednu i utržin je...?)

Jebešga, kruva i igara još uvik imamo.
Kruva pomalo nestaje. Nekima. Ko ih jebe, nek jedu kolače. Imaju igara.

Evo, bila san opet u malom utješnom šopingu:




Na blogu danas nigdi nikoga. I bolje da ovo niko ne čita....

Nisam ni znala koliko sam ovoga naslikavala....

MOJI PITARI
(inspirirano jednim čiovkinim postom. )
Budući da ima puno slika, štedim na tekstu.



















Ovo su samo okomite. Imam i vodoravnih. Za drugi put.

U rano nedjeljno jutro sastanak kraj spomenika suncu na rivi. Počinje klupsko natjecanje juniora najmlađeg od sportskih ribolovnih klubova u gradu:



Dečki ne znaju gdje će bacat udice. Modro je na sve strane:



Mali ribar je uzbuđen i sretan:



Zauzete su pozicije. Još se čuva izvučen papirić s brojem dva:





Udica se baca s profesionalnom lakoćom:



Kad je mama navratila iz kafića, našla je ovo. Ulov se do kraja povećao na devet riba, po težini su bile na četvrtom mjestu od sedam-osam natjecatelja:



I evo brončane medalje (jedna od nekoliko, pssst)!





Nakon trosatnog natjecanja, mali ribari ponosno su otišli na ručak u obližnju piceriju sa svojom trenericom.

Bila je to baš lipa nedilja.

Ljudi moji, kako malo triba za sriću!

Ajmo ekipa, dođite, skuvala san van...

Počet ćemo s laganim predjelom od cvita pasiflore. Što? Čuđenje? Pa jeste vidili neki dan kako se jede u prijestolnici, po zadnjoj modi? Ste vidili na levant-blogu šta je IN? Cviće!
Pa i u Dalmaciji ima cvića. I još uvik je besplatno.
Pa onda - izvolite, poslužite se!



Nastavljamo s dva glavna jela:





Poslužit ćemo i prilog od autohtonog povrća:



A salatu od tipičnog dalmatinskog cvića:





Desert:



Dekoracija stola:





Ako je kome naškodila ova gozba, skuvaću mu čaj od pupoljaka kadulje:



Za lakšu probavu isprobaćemo i tonik od aloje:



A ako koga boli uvo za sve ovo, može nakapati sok od čuvarkuće u njega:



Zadovoljni?
Da vas više nisan čula da ste rekli da san škrta bodulica!
Evo, ako je bilo malo, poslala san malog da nalovi ribica. Al o tome ću van još trubiti drugi put.



Dodatak - za levantičinog pasa (njemu su ono gori obične splačine).
I nemojte ga zavidno gledati, ili nedajbože, ukrast mu koji komad. SVE je za njega.
Vama je i cviće dobro.

Sićate se dana mladosti? Ono kad su nosili onaj komad drva šta je ličija u onu stvar, pa su trčali s njim kroz cilu Jugu i onda 25. petoga bi bija onaj SLET na stadijonu od Crvene Zvezde (valjda?) u Beogradu i onda bi to čudo dali drugu Titu, a iljade Titovih pionira na travi bi dizalo ruke i noge i mahalo krpama i činilo od sebe nike ka figure. Aaa, puno je to lipo bilo, onoliko omladine, a svi ka jedan. Ludilo.
Pa nam je onda drugar Tito umra i ostavija ucviljene narode i narodnosti da čuvaju bratstvo i jedinstvo ka zjenicu oka njegovog. Oni krivo svatili pa čuvali slet i štafetu, i nosali je i dalje po ciloj Jugi i donosili na stadijon u Beogradu i davali je... komu ono, slabo se toga sićan? Biće precjedniku precjedništva ili tako nekon liku. I vikali "I posli Tita - Tito!" To mi nikad nije bilo baš jasno, ta rečenica. Kako su to mislili? Tita bilo prikoviše i živoga, di nam je još i pokojnoga tribalo.
Tako su trčali još jedno desetak godina pa in dopizdilo, pa počeli trčati jedni za drugima s toljagon u ruci. Zaboravili su obećanje Titu o čuvanju bratstva i jedinstva. Bilo dosadno samo čučit i čuvat, ajmo malo u akciju. A drug Tito nakupova i oružja poprilčno, tribalo to sve ispucat, šta će trunit.

Sićate se?
E, ako se sićate, onda ste stari ka Biblije! Ka Stari zavjet!
Metuzalemi jedni!
To ste rekli meni, i više nikome ne govorite. Da se sićaju štafete!? Ja ne znan kako vas nije sram tako nešto priznati?

E jesan vas privarila!!
Naslov nema veze sa Titovin rođendanom ni štafetom! E jeste se ulovili na baketinu, hlebinci. Svi pohrlili nosit štafetu.
Nisan vas zato zvala, šta ste odma došli s pionirskim kapama i maramama? Di ste to držali, kako van nisu moljci pojili te munture, is'sati?
Aj prestanite pivat "Druže tito mi ti se kunemo"! Nije vas lipo čut. Aj, molin vas, susjedi će zvat policajce! Ej, ej, ma prestani pivaaaat...!
Ajde, jeste se smirili.....?

Nego je nešto drugo. Radi druge stvari san vas zvala.
Danas je rođendan MOGA BLOGA. Moj MORSKY.BLOG.HR navršija je svoju prvu godinu!

Trudila san se iz petnih žila da mi se rođendan poklopi s dvistotim poston, ali nisan uspila. Ovo je tek 194-ti.

I šta, sad čekate šta ću van ponudit? Feštu van napravit?
Pa niste valjda gladni došli? Nedilja je popodne, pa valjda ste se najili za obid? A kad ste pojili, valjda ste se i napili?
Ja bi van dala, nije da ne bi, al ne triba van...

A uostalom, nema me doma. Poljubili ste vrata.

Ajde, ajde, kad ste navalili, dođite sutra. Sve potrebne namirnice su mi na poslu, ovaj doma kompjuter mi je na izdisaju, ovo pišen na polumrtvacu, nešto mi nije od volje za serviranje delicija.
Možda nađen štakod sutra...

A nećete valjda doć praznih ruku?
Mislin, vi ste svi bečka škola, ne triba vama govorit o poklonima za domaćicu....

Ovo sam prepisala. Znam ja to sve, ali ovako je lakše, copy-paste.

Forum
Glavni trg rimskog Iadera na kojem se odvijao cjelokupni javni život grada nalazi se ispred crkve Sv. Donata i Nadbiskupske palače. Podignut je po pravilima klasičnog urbanizma tijekom carskog razdoblja rimske države od 1. stoljeća pr.n.e. do 3. stoljeća naše ere.
Trg se sastoji od prostranog pločnika kojeg s triju strana dvije stube odvajaju od trijemova pod kojima se nekoć prilazilo tabernama. One su činile niz pravilnih boksova namijenjenih obrtu i trgovini. Na južnoj strani Foruma stajala je monumentalna bazilika, gradska dvorana namijenjena brojnim javnim funkcijama. Sa zapada se uzdizao kapitol, povišen oko 2 metra, posvećeni prostor s hramom posvećen Jupiteru, Junoni i Minervi i trijemovima uokolo njega. Podno kapitola bili su javni žrtvenici, zdenci, vjerojatno i govornica, te dva trijumfalna stupa od kojih je jedan do danas sačuvan, a u srednjem je vijeku služio kao "stup sramote".
Citat završen (sa stranice zadar-znamenitosti).



E sad, evo me opet.
Uvik sam zamišljala kako je to bilo s tim stupom. Mašta mi radila. Gledala sam u užasu one kuke koje su virile iz stupa.
Onoga ko je nešto skrivio vezali bi par sati na taj stup i ljudi bi prolazili i pljucali ga. Pretpostavljam da su se i verbalno iživljavali na njemu. Psovali mu sve po spisku. Rugali mu se. Smijali se. Pokazivali svu raskoš ljudske zlobe.
Sad, ne mogu se toliko uživit u srednji vijek da smislim što je to trebalo napravit da zaslužiš počasno mjesto na stupu sramote.
Ali znam da onom na njemu nije bilo baš najugodine i najudobnije.
A možda im to bilo ono, ka, normalno. Ko nama kad nas zove sudac za prekršaje. Ništa posebno, ništa za previše se uzbuđivat.
Ko će to znat?
Pretpostavljam da je bilo dovoljno ukrast jabuku ili nekoga prevariti. Ili bacit čare, skuhati žablje krake i zmijski jezik. Ne znam.
Vjerojatno je bila dovoljno samo sumnja. Sigurno nisu čekali pravomoćnu sudsku odluku.

Sad se pitam bi li se taj stup mogao opet aktivirati...
Možda to uopće ne bi bilo loše. S obzirom da naše "nestašne" ne možemo nikako "sankcionirati".

Od vas očekujem prijedloge za kandidate.
Samo ne pretjerujte, da nas svih skupa ne pospreme "onkraj brave".
______________________________

SRIJEDA - KIŠA - LUDIJADA

Ne pada. Izliva se.
Po maturantima.
Ples na kiši.
Kakva im bila škola, tako ih i ispraća. Kišno, oblačno, tmurno, plačno...
Ali, ako je to neka utjeha, poslije svake kiše dolazi sunce.

Idem probat uhvatit kišu u sliku...



Ajte lipi moji, adio vam i ugodni blagdani, onima koji će ih konzumirati!

Jedanput san imala neku reklamaciju za poštu. Hrvatsku poštu. Nešto su me zajebali za neki račun, čini mi se da se radilo o nekom telefonskom imeniku (ako se ko još sića što je to), bila san sto posto u pravu i ljuta ka ris. Idealna kombinacija za uložit žalbu. Derat se malo. I posli reći: huh, baš san se lipo izvikala, sad mi lakše. Ne triban se doma ić izderat na muža i na dici ličit frustracije.
I tako ja nazoven službu reklamacije, vatra sijeva iz mene, kaže ženska: da, izvolite, ja krenem s prvom riči i u isti tren skužim ko je s druge strane žice. Jedna moja poznanica, izuzetno draga, pristojna i mila osoba. U momentu san pozvizdila. Kako su mi usta začepili! Na koga da vičen?
Stvar je završila tako da san ja odslušala žalopojke te žene koju su po kazni stavili da se javlja na reklamacije. Većinu pozivatelja činili su bijesni roditelji tinejđera koji su zvali seksi-telefone u Dominikanskoj republici i Zanzibaru i starcima priređivali srčane udare od astronomskih telefonskih računa.
Možete zamisliti kako je ženskoj bilo.

Slična stvar dogodila mi se i sada.
Razgovarala sam s pedagogicom u vezi profesora matematike o kome sam pisala neki dan.
Ženu ne poznam, ali smo popričale ka da se znamo sto godina. Mala je kod nje bila jučer. Osjetila sam da joj je koristilo, i da je žena na nju terapeutski djelovala, što je i bio cilj.
Rekla je sve isto što i ti, mama. I beštima ka ti. I rekla je da iman dobru mamu.
Bemti, mala.

Mislim, žena je ok. Predložila je i neka rješenja.
Ali ja ipak nisam postigla svoj cilj. Jer sam na kraju JA NJU slušala. Ja nju razumijela. Ja nju uvažavala. Ja njoj predlagala. Ja nju smirivala.
Ona žali što nema više ovakvih roditelja.
Njoj nije jasno da se i drugi ne žale. A bogami, ni meni. Već dobrih desetak godina slušam po gradu grintanje na tog tipa.
Ona zna da je on ...neću ponavljati.
Ona čak sumnja u njegovu stručnost, što meni nije padalo na pamet.
Ona zna da bi ga mi, roditelji, najrađe puknuli šakom.
Ona kuži da su dica nježne biljke.
Da s njima triba pažljivo.
Zbunjeni su sami od sebe i oluja u svojim nutrinama, ne tribamo ih još više zbunjivati i munjesati.
Jer kad je kasno - kasno je. Za pitanja i odgovore.

Sve ona zna, ali napraviti ne može ništa.
Na kraju sam je tješila. Ona je jedina koja je NEŠTO napravila. Cijenim to.
U ovom mulju i močvari ja se radujem cviću. I onom najmanjem i najneuglednijem.

Ići ću ženu upoznati. Proćakulati. Popit kavu s njom.

A što s mojom frustracijom?
Možda bi ipak bilo najbolje poslat tatu u školu - pa kud puklo da puklo?

A je deralo...
A ja u suknji... Laganoj proljetnoj, širokoj, prozračnoj... Ako čujete kakve priče o sablažnjivim prizorima na mostu, zanemarite. Srećom da je to bilo nedjeljom u dva kad sav pošten svit ruča i gleda Stankovića i gosta...

Kad puše jako jugo, najveći mi je gušt bit na rivi. Nezaboravan je to prizor, neuhvatljiv foto-aparatom.









Ali jugo nije razlog da se ne popije nedjeljni makjato. U zavjetrini.
A jedriličari guštaju...



A orgulje sviraju... Južnjačka utjeha....

Toliko san riči bacila uprazno, o školi i školovanju, i slabostima sustava iz moje perspektive, koja ne mora uopće bit ispravna, da ću sada mučat... cilih... ne znan, oće li to bit mireno u satima ili danima.
O spomenutoj temi mogu pričat koliko oću, ali poanta je kratka. U školstvu nema kvalitetne supervizije rada i njima niko ništa izvana ne more. A iznutra dobro čuvaju jedan drugom guzice.
Ne želin da moja dica budu žrtve tih slabosti sustava, ne želin ni petice ni četvorke ako će uz njih ići uputnica za psihijatra ili, ne daj Bože štogod gore. Ne želin "tako dobre ocjene za upis na bilo koji fakultet u Hrvatskoj" (kaže meni ravnatelj) kad uz njih dobivamo gratis gastritis i čir na želucu.
Svoju dicu učin da se ne može do kruha bez motike. I ne dan da ih se zato kažnjava i nameće suprotno. Oću nagradu a ne kaznu za uloženi trud.
Točka.

Sad iden mučat.

Slikovni govor.

Malo grada



"Stup sramote"



Sveta Stoše



Odlazak u ribolov





Malo cvića



Kolači za prijateljevu Pričest



Fešta u gradu - Jazine u povijest, otvara se novi "hram košarke" (i rukometa)

Pun mi je kufer ovih frustriranih nastavnika i profesora i ravnatelja i ministara i pomoćnika ministara i psihologa i pedagoga i defektologa (kojih nema kad ih tribaš). I teta u vrtiću i svih živih mi je pun muški spolni organ.
Pas in mater.
Dan in dite pametno i vridno, koje uči po cile dane, ide na natjecanja, trudi se i puno više nego mi je drago, i vrate mi ju isfrustiranu i tužnu i razočaranu i rasplakanu.

Mislin da ću skinit rukavice.
Već san ih jedanput skinila i mogu van reći da je urodilo plodon.
Samo me strah što joj se ćaća sprema OBUĆI rukavice. Boksačke.

Prvo iden zvat ravnatelja...
Čini mi se da će biti apdejta.

Evo ga. Sori, ljudi. Unaprid upozoravan da ne morate čitati baline jedne ljute matere. Prilično san zapilala.

Ovo mi je drugi put da san popizdila, ono defešta popizdila. Kad san prvi put napravila barufu u školi, nastavnica iz zemljopisa koja mi je maltretirala dite, završila je na dugon bolovanju. Došla je zamjena. Normalna.
O mojoj intervenciji nastala je urbana legenda. Pričala dica: «Niko joj ništa nije moga dok nije došla jedna mama... a ona pobigla na bolovanje.»
Budući da san mala i slaba, mišića ni neman, ne iden na fitnes niti dižen utege, to ću raditi kad se drugi put rodin, davno san skužila da mi je jedino oružje jezik. Još san malo taj jezik školovala pa je posta pismen i naučija sastaviti nekoliko smislenih rečenica. A ponekad je to dovoljno. Samo ponekad. Najčešće ničemu ne služi, osin za po kući, u areni s domaćin lavovima, jadnin mužen i jadnom dicom.
Čekala san je na baketinu dvi-tri godine. Dok je nisan uvatila u takvoj gluposti i nekompetenciji da se nije mogla obranit. Podilit dici jedinice za točne zadaće samo zato jer su napravili zadaću iz lekcije za koju je ona tvrdila da je nisu obradili, a jesu, samo je ona zaboravila, e tu je niko nije moga škapulat od mog napada. Apsurdno, ali to joj je bija najmanji gaf, ali na njenu nesriću jedini konkretan. Ovo ostalo su bili ispadi ludila, vriđanja i razna divljanja. Sve san to svaćala ka stilske vježbe za život u ovoj ludoj državi – ustanovi, i trpila san.
Ali kad san pošla u školu, onda je vidila da ima posla s luđom od sebe pa mi je zalupila vrata pred noson, meni i razredniku.
Ravnatelj, pedagog, razrednik, oni su tamo bili samo za ukras. Ne možemo mi s njom na kraj, znate. A mala je super u svemu, pustite zemljopis, istrpite još jednu godinu.... blabla.
E pa neću samo trpit. Od svakoga.
Epilog moje priče rekla san na početku. Kad san napisala pismo u kome san rekla da ne buden li zadovoljna reakcijom, još gore pismo ide u Ministarstvo.
Prazne prijetnje, znamo svi. Ali jedanput je upalilo.

Sad se situacija ponovila.
Teče treća godina da se patimo s matematikom. S predmetom radi koga se upisala upravo u tu gimnaziju. S predmetom koji joj ide i trudi se i uči ga s guštom. I više nego triba. Ja bi volila da ona stavi prst u uvo i boli je briga, ali kad nije takva, ne mogu tu ništa.


AUTOCENZURIRANO

Tu je bila geneza cilog slučaja i prepričan razgovor ugodni s ravnateljem. Nema šanse da neko domaći ne skuži o komu i čemu se radi.


Da vas dalje ne davin, ipak sam stala na balun.
Dogovorila san sastanak s pedagogicom.

Nije da posli x godina životnog iskustva virujen u sustav, ali ipak ću mu dati još jednu šansu.
Sad moran ić doma ubijedit još nekoga ko još manje viruje.

(Ovaj post ću naravno pobrisati jer će se printati po školi. Da ne uđen opet u urbanu legendu. A lako za mene, da mi ne bi dite trpilo. Još joj je godinu dana gulit klupe.)
Nisan pobrisala, samo skratila.

Eto. Ako ima nekoga ko još nije svatio moju situaciju, moju prezaposlenost, preangažiranost i frustriranost, današnja slika dokazuje crno na bijelo (u boji) da govorim istinu. Ima da se najtvrđa srca otope i zaplaču nad mojom sudbinom.
Kad vide kojoj sam metodu morala primijeniti da smanjim napetost. Stres.
Iako sam kronično bez love i u dugovima, a svi znamo na zdravlju ne triba štedit, jer zavraga će ti šoldi kad prošvikaš, pošla sam na prokušanu terapiju - kupovanje cipela.
Pa sad vi recite da nisam došla do granice izdržljivosti.



Ima li još slijepih? Gluhih na tuđe nevolje? Nevjernih Toma?

(E, da se ne zaboravim pofalit, ostale su mi još mrvice samokontrole. Uspila sam se othrvati porivu da zgrabim još jedne šlape. Već su mi bile u ruci kad se javio neki glasić u glavi...)

E, danas mi je bija dan! Dan u kojem sam bila hobotnica. Oktopus. U isto vrime na osan telefona, one okršaje uživo niti da ne spominjen.

Na poslu neopisiva ludnica. Kad bi van rekla razlog, skužili bi di radin, a lako za vas, skužija bi kogod ko ne triba, zato mi samo virujte na rič, da je bilo veselo.
Firma je ličila, vizuelno, a naročito auditivno, na jednu plažu jednog povijesnoznačajnog kasnoproljetnog dana, točnije 6. lipnja 1944. Plažu koja se zove Omaha i koja je bila početna točka operacije Overlord, a spomenuti je dan poznatiji po nazivu - Dan D.
Ili, jednostavnije rečeno, moje okruženje ličilo je na Ustanovu. Ako ova rič u vama ne izaziva nikakve asocijacije, samo se sitite kultnog filma "Let iznad kukavičjeg gnijezda", i sve će vam biti jasno. Sivi dom iz kojeg se čuju suludi krikovi i jezivi smijeh. Otprilike tako.

Pokušavala san se praviti da ja nisan odavde. Ko ja? Ne znan ja ništa, nisan ja njihova, slučajno san svratila... Ma ne poznam te, čoviče, ko si ti, prvi put te vidin...

Imala san ja drugoga posla.
Osin šta san priko žice dogovarala preglede kod likara, bolnice i operacije...
Pregovarala san i s majstorima.
Iz plafona u kupatilu curi već nekoliko dana.
Tribalo je nać susjede koji trenutno ne žive u tom stanu, poslati kod njih vodoinstalatere, ali ne one od firme koja se brine za zgradu u čiji fond za popravke ja uredno uplaćujem, jer moji dragi susjedi ne uplaćuju već desetak godina. Pa da će oni dovest svog majstora. Koji će reći da je on to sve pogleda i da je sve u redu. Ko što je reka prije par godina kad je bilo slično.

Ovdi više nisan imala snage niti pisati.....



Kvar je (navodno) otklonjen.
Ne kapa više s plafona.
Kupatilo liči u smetlište. Oljuštena i popadala boja s plafona. Ogromna žuta fleka na plafonu i zidu. Smrdi. Po vlazi.
Kupaonski elementi istrulili. A ne znan kako ćemo ih minjat kad je na njih silikonom zalipljena mramorna ploha duga dva metra u koju je zavidan lavandin.
A šta ću van pričat...
Divote života u zgradi...

Ajmo na lipše teme.
A koje, ništa mi lipo ne pada na pamet.

A ništa, evo slike.
Nedilja u gradu.











Di su Saša i Tonka? Jesu li još zaljubljeni? Ili su se razišli?

Obadvi! Obadvi su pale!
I pojedene.
Šparić i glavoč.Prvi pravi samostalni ulov. Amaterski pokušaji i mamina pomoć se ne broje. Ulov je službeni, u sklopu obuke u ribičkoj školi.
(Slika nije autentična. To je samo vježba. Ribe su ulovljene štapom na zadarskoj rivi.)

Jesu li se probudili pradidovi geni? Ribarski?
Oće li dite počet hranit mater, ćaću i sestru? Sestru ne triba, zna ona i sama ulovit. I ona je prošla školu.
I bolje bi in bilo, jer po svemu sudeći, mater i ćaća, s dvi plaće, teško će više moć primirisat na ribarnicu... a i u mesnicu.
Da ih upišen i u Lovačko društvo?

... da je demagoški potez sindikata koji je najavio pokretanje potpisivanja peticije za ukidanje saborskih mirovina.
Jer da je zanemariv broj tih mirovina. 399. Pa bi se vraćanjem njihovih mirovina u normalne okvire ostale mirovine povećale za 2-3 kune.
Ona bi da njihove mirovine ostanu devet iljada kuna, a da se njenoj materi popne na osam iljada.
Pa upravo se o tome i radi, draga Anita. Da je tvojoj (i mojoj, kad već dilimo, daćemo i mojoj valjda) materi mirovina osan iljada, briga bi nas bilo da oni banditi imaju i šesnaest. I onda oni ne bi ni bili banditi koji se misle samo za svoje guzice. To bi značilo da im i naše guzice nešto znače. Da njihove pozadine u saborskin foteljama nekog vraga poduzimaju, da se ipak mrdaju.
Ali to će biti na svetog Nikada.
Ja baš mislin da je Malenica koristila demagogiju i "ne-zamirit-se" metodu u sinoćnjem elaboriranju svoje blogerske teme. Znate, ja znan i ovakvih i onakvih saborskih zastupnika... neki su stvarno zaslužili...blabla...
Blablabla! Što si ćorava?! Što ne vidiš u čemu je problem? Što ne vidiš pod kojin UVJETIMA oni idu u mirovinu, ako ćemo i zanemarit iznos koji dobiju? Što ne vidiš da nisu ZARADILI ni lipe od tih silnih kuna? Odu u penziju dvadeset godina prije nas šljakera i muzu državu još pedeset, a pošteni penzići štedljivo umru nakon nekoliko miseci primanja crkavice.
Pa iz avijona se vide razlozi zbog kojih tražimo ukidanje te sprdačine!

I što? Svi su drugi munjeni, samo smo mi vrli Hrvati, tj. naši predstavnici koji sebi i svojima namištaju sve što stignu, samo su oni pametni?
Slovenci su uštedili puno ukidanjem saborskih mirovina svojim zastupnicima? Koliko ih oni imaju? Petnaest?
Ali šta ćemo se mi za glupin Slovencima povest? Mi moramo baš obrnuto od njih napravit! Pa to su nam trenutno ljuti neprijatelji. Mi tribamo, baš za inat, svojin sabornicima dat po sto iljada kuna mjesečno! Nek se oni jadni Slovenci i ostali Europljani požderu od jada. Nek budu ljubomorni. Luzeri.

Svojedobno san čula jednu sličnu izjavu, sličan stav. Kad su na Pagu montirali vjetroelektranu i ukrotili buru, koja inače onako bez veze puše po cijelu zimu i samo zatvara mostove, kad su je upregnuli da usput stvara i struju i kad je pokusni rad pokazao da može proizvesti 15 miljuna kilovatsati i pokriti potrebe gotovo čitavog otoka (ovo govorim napamet, okvirno i ilustrativno), HEP-ova reakcija je bila otprilike ovakva: to je zanemariva količina, veliki su troškovi ubacivanja u sustav, preskupa investicija, neisplativo, i slično.
I ko je tu lud?

Pa je li se neko od njih sjetio da možda nije važna samo količina dobivene struje nego i način njenog dobivanja, ekološki prihvatljiv i čist, iz obnovljivog i neiscrpivog izvora?
Je li nekome palo na pamet psihološka važnost tog projekta, njegov utjecaj na našu svijest? Na saznanje da možemo ponekad, samo nekad, malo prestati zlorabiti prirodu i biti joj prijatelj, partner? Pa makar nas to nešto i koštalo.

Ista stvar ponavlja se i sada. Zar se ne podrazumijeva psihološka važnost oduzimanja privilegija onima koji ih nisu opravdali ni zaslužili?
Ne znam. Meni sve bistro. Kristalno.

Druga stvar mi je blesava. Da takve stvari moramo tražit na ulicama.
Ali eto. Srednjoškolci nas podsjetiše.
Ulica je zakon.

Još mi jedna stvar pada napamet. Ako je (malen) broj povlaštenih saborskih i dužnosničkih mirovina nekakav argument da prestanemo lajat i širit demagogiju i da ih ostavimo da uživaju u svom malom uređenom vrtu usred naše đungle, onda zašto neki drugi mali brojevi ne podliježu istoj logici?
Koliko u Hrvatskoj ima djece teških invalida s posebnim potrebama, čiji roditelji se ne mogu nikako izboriti da im osiguraju dostojan život? Koliko ima bolesnika od rijetkih bolesti čiji lijekovi koštaju masu, a ne može ih se uvrstiti u listu besplatnih lijekova? Koliko ima slijepih kojima su potrebni dresirani psi? Koliko tih pasa treba školovati? Mogla bi ja nabrajati još dugo, dugo ovako.
Sve su to male brojke.
Pa ipak niko nigdi ne može nać te, za jednu državu, male novce.
Ali puno malih brojeva zbroje se u jedan veliki, kažu oni. Matematika je to. Zajebana znanost. Neumoljiva.
Nema se.

Ali za njihove plaće i mirovine se ima. Ako ih uzmemo, s tim nećemo moći ništa.
A da probamo opet koristiti matematiku, samo operaciju obrnutu od zbrajanja?
Možda bi bar mogli kupit nekoliko bočica nekog lijeka koji nekom ditetu znači život. Goli život.
A ne raskošan dužnosnički.

Znam, znam, zapilala sam s demagogijom...

E, ko je mislija da san završila sa svetin sakramentima, ljuto se privarija. Naši lipi katolički običaji meni su nepresušna inspiracija.
Iako ovaj put mislin na nešto drugo, neću dilit lekcije kleru i simpatizerima, iako mi to nije uopće mrsko.

Kad san se ja pričestila, mater je spekla meso i napravila mramorni kolač, slikalo me u onoj biloj veštici koju mi je mater sašila po časninim uputama i to je bilo sve. Zvali su babe i didove na obid. Ne sićan se da san dobila koji poklon. Zlatnu narukvicu dobila san za krizmu, od kume kod koje san bila i na ručku. I to je bilo sve po pitanju mojih sakramenata u dječjoj dobi.
Ali to je bilo onda.
U vrime mog djetinjstva, u vrime katakombi. Kad je Crkva-u-Hrvata još bila nevina.
Kad smo to radili u diskreciji. Jer, kao, nije bilo baš pametno deklarirati se ka praktični katolik.
Teška vrimena za Crkvu-u-Hrvata. Još su teža sad kad ih oživljavamo u sjećanju.

U međuvremenu smo odgledali masu američkih filmova čiji su režiseri bili Židovi. (Ima li ih koji nisu?) Pa smo vidili kako oni rade pireve u povodu obreda bar- mizvaha. To bi bilo nešto između naše pričesti i krizme. (Ali samo za mušku dicu. Ženske in se ne "barmicvaju", ali zato služe vojsku. Svaka kultura ima svoje bisere.)
U međuvremenu su se i stvari sa Crkvom-u-Hrvata malo prominile. (Da je malo-ne bi se ni znalo.) Malo nam je izgubila na nevinosti. Ma samo malo.

Pa smo rekli: Pa nisu ti Židovi valjda bolji i bogatiji i snobovskiji od nas. A ne. Mi to moramo nadmašiti. Mi moramo raditi veća i raskošnija slavlja. Moramo više pojisti. Više janjčića speći. Uostalom, janje je simbol Isusa Krista.
Naša dica moraju dobit više darova. Zlata i srebra moraju dobiti da mogu stalnu izložbu otvorit. Dobro bi bilo da in koji bogati kum pokloni skutera. Ne bi ni stan bija loš poklon. U Zagrebu. Da se snađu ako slučajno pođu na studije. Da se ne izgube u velikon svitu. Ali dobro, to ne može bilo kakav kum poklonit. Samo Godfather.

Ma, malo san se zanila. Tila san nešto sasvim drugo reć.

U nedilju je bila Prva Sveta Pričest u mom malon mistu na škoju.
Malo misto je također preuzelo nove katoličke običaje pirovanja sakramenata. A i otočke vridne majke i domaćice su se dobavile pameti pa neće više da se šporkivaju po kuhinji i nakuhavaju za te silne goste. Nego lipo povedu uzvanike u gostionu.
E tu smo. To san van tila reći.
Bilo je SEDAM prvopričesnika.
Inače, moje malo misto je jedno od većih naselja u našem arhipelagu. (Ako ne brojimo ova najbliža gradu koje ja smatram predgrađima. Oni nemaju veze s otočkim problemima, osim u nekim sitnicama.)
Dakle to moje VELIKO malo misto imalo je ove godine sedam prvopričesnika. A u samom mistu ima točno sedam ugostiteljskih objekata u kojima se može napravit pir. U okolici ih ima još nekoliko. Ne govorin o kafićima i slastičarnama, samo o gostionama i konobama.
A na cijelom otoku ima ih sigurno sedamdeset, a prvopričesnika vjerojatno između deset i petnaest.

I sad vi meni recite. Što to nije jako tužna činjenica?
Više birtija nego dice!
Više sprovoda nego krštenja.
E jadni ti smo mi i naša budućnost!

Dosadilo mi je ovo diktatorsko ime! Arroyo! Ko je vidija nazvat se ka neka tamo korumpirana premijerka!? Toga u našoj lipoj Hrvackoj nema. A ja san ipak hrvatica, ma koliko se pravila englez.
Dakle, vraćan se na svoj lipi hrvacki nick.

A vratija mi se i adsl, pa ima šanse da nešto danas i napišen.

Helouuu! Jel me netko tražio?
Evo me. Došla.
Dok me nije bilo na radnom mistu, tj. jučer, ka već po običaju, nasta je pičvajz na mom računalu. Razinstaliralo mi bežičnu adsl vezu, trenutno sam na dial-up-u, ako se ko još uopće sića tog prepotopnog izuma. Klasika.
To je već postao stalni običaj.
Sad ću ja to popravit. Iden po kacavidu i francuski ključ...



Neko je produžio vikend prije, neko posli. Ka ja. Na ponediljak. Cila država spajala prvi maj sa vikendom, most je bija petak, koji san ja uredno odradila. Pa sam uzela ponediljak. Bilo nekog posla. Eto.
Ipak san ja jedna pristojna Dalmatinka. Narušen mi je ugled radom u praznički petak. I to do pet.
Pa san ga tribala popravljat. Ugled, mislin. Neradom. Ili barem radom za vlastiti račun.

Može li ijedno dalmatinsko okupljanje proć bez ove pisme?



Pitaju me zašto pjevam o tom moru, buri, jugu
Govore mi kako sanjam obećanu zemlju drugu
Govore mi da se trgnem dok je vrijeme, dok se može
K'o da mogu isprat kiše onu davnu sol sa kože

Vidim jata onih istih ptica, istu zvijezdu previsoku
Opet živi stotinama lica, Dalmacija u mom oku
Znam da nije bila samo moja, možda sam u snu duboku,
Ali živi stotinama boja, Dalmacija u mom oku

Govore mi čemu priče, ljudi drugi život žive
Odvezane sve su barke i brodovi s tvoje rive,
Ali negdje zvona zvone i skidaju ljudi kape
Dok dječji plač se čuje sastaju se nove klape.


Naravno da ne može.
Mišo, fala ti!

A pogotovo ako se fešta odvija u ovim krajevima:





U ovon mistu dobro pivaju bebe čin se rode, a ovaj dio istog mista zove se "Bralići". Onda možete mislit.

Mislin da i ovaj laje bolje od gradskih pasa.



Sliku od onog jadnika na ražnju, jednoga od vojske stradale u pokolju o' prvoga maja dviiljadeosme, neću stavljati.
Jedni bi se zgražali, drugi bi ogladnili.
Umisto ražnja, evo jedan cvit uslikan blizu njega.



I šta da van kažen više? Da van opisujen kako mi se bilo teško jutros dignit i doć radit?
Poštediću vas živopisnog opisa.
A sad iden šljakati. Danas posla ko u priči, a ja malo mamurna...
Neću stići niti poviriti na blog.

Da nam živi, živi rad!