|
petak, 26.08.2011.
test
Ma samo da vidim hoće li ovo izići na naslovnici....
Još mi ovo sve novo. Izgleda super, ali slabo se snalazim.
Post je dolje.
|
- 15:28 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
srijeda, 24.08.2011.
zašto mrzin bogatune i njihova "plovila"?
Zato što bogatuni, pogotovo ovi novoga kova, ovi šta su se nafilali u desetak godina na raznorazne, najčešće, ajmoreć, malo čudne, a i zericu sumnjive načine, zato što su tako nemaštoviti i neoriginalni u trošenju te svoje lovušine, da ja unaprid znan kako će to i di završiti. I ko će platiti ceh.
Moja bidna noga.
Najprije će kupiti pet do šest kuća, vikendica, stanova, dača, penthausa, planinarskih domova i botaničkih vrtova po cilon svitu. Ne baš po cilon, još nisan čula da je koji od njih kupija baš lipu vilu na visoravni Kandahar u Afganistanu, ali ono, strateški se rasporede od Malibua do Toskane, od Miamija do Petrograda, ili tako nešto, ne znam koja su mondena mjesta u Rusiji. Naravno, sve su te kuće komplet opremljene pomno odabranim ručno izrađenim namještajem, kaučima od kože kitovog spolnog organa, podovima od kamena izvađenog iz astečkih hramova i himalajskih kamenoloma, vrhunskom i veličanstvenom stolarijom i turbo-kvalitetnim klima-uređajima, bang-end-olufsen audio-opremom i najvećim kućnim kinima na svitu i okolici, konferencijskim dvoranama, atletskim stadionima, olimpijskim bazenima, finskim saunama i kućnim teretanama. O umjetninama neću ni govoriti. Koji Monet u predvorju, Picasso u kuhinji, mali, ali birani Rubens u spavaćoj sobi, i komad Giottove freske prenesene iz bazilike u Assisiju, i još neke sitnice, nije vrijedno spomena.
Znan da san pretjerala, ali služi samo za ilustraciju.
I onda moraju stalno putovati od jednog do drugog stana, provjeravati alarmne sustave i kontrolirati lopovsku bagru od posluge, ispizde ih avioni kad ne bude mista u biznis-klasi pa se moraju gurati sa stokom u ekonomskoj, pa lipo sebi kupe avijon. Pa lete ko muhe s kraja na kraj svita.
Pa im to dosadi. Gledati stalno u oblake, to je stvarno dosadno za popizdit.
Pa sidnu i misle čime bi mogli ispuniti svoje dane i potrošiti još malo lovušine.
Pa se dosite. Eureka! Jahta! I to ne bilo kakva, nego mega-jahta.
Kreće se u kupovinu jahte. I to ne bilo kakve jahte.
Naravno, nije to tek tako, odeš u dućan i kupiš. Ne moš to tako, tribaju se bidni dobro oznojit za nać pravu stvar.
Najprije se raspitaš kakvu je jahtu kupija Abramovič ili onaj mladi Kinez bogat ka Krez. Pa kupiš veću, luksuzniju, dužu, jaču, bržu.
Pa je opremiš s iston onakvon opremom kakvu imaš doma. I boljom. Isto kauči od kita, tamburini od udava, špine od zlata i kvake od platine, isto par starteški raspoređenih uradaka renesansnih i baroknih majstora, i baš se fino uklopi ono platno od Renoira koje nije moglo stati u zahod penthausa na Manhattanu. Količine tikovine, trešnjinog, ružinog i drugih egzotičnih drvenih obloga za koje mi sirotani nismo nikad ni čuli, kararskog mramora, brazilskih granita, mesinga, prokroma, i ostalih materijala potrošenog na opremanje luksuznih jahti, mogle bi pokriti cilu Sloveniju i pola Austrije.
O navigacijskoj opremi i makinama takvih brodusina neću govoriti, jer se u to ne razumin, ali slutim da im utrobe skrivaju motore slične spejs-šatlovima. Sa sličnim apetitima za gorivom.
A šta ćemo govorit, nema šta nema unutra.
Ali ipak, ključne su riči "moja jahta mora bit brža, viša, jača." Od prethodnog kupca u istoj butigi o mega-jahti.
Ako ste mislili da se izreka: CITIUS, ALTIUS, FORTIUS odnosi na sport i na olimpijske uspjehe, grdno ste se prevarili. Ne, to je moto suvremenih naručitelja luksuznih plovila.
Da me ne svatite krivo, ja obožavan brodove. Umalo san se rodila na leutu kojin je ćaća mater vozija u grad, pa me za tri dana istin tin brodon vozija doma, i gotovo cili moj život odvija se na brodovima. Brodon iden u zavičaj, brod "parkiran" isprid svoje kuće, brodon iden u berbu maslina, brod je moje osnovno prevozno sredstvo.
Nema mi većeg gušta nego vidit na moru lipi brod. Bija on gajeta, ribarski brod, jedrilica, kaić, leut, pol oriha, putnički brod, neki lipi retro-gliser, ma i oni ruzinavi za prevoz tereta mogu biti lipi i imat dušu koja se stapa s moren.
Brodovi s dušom praznik su lipote za moje oči.
Ali ne govorin ja sada o brodima koji znače život, rad, ljubav i sport, ne govorin o ljudima od mora i zaljubljenicima koji na njima plove jer, naravno, ploviti se mora.
Govorin o zvirima od jahti i bogatunima koji više ne znaju s kojin bi se statusnim simbolima razmetali. Govorin o zvirima s motorima o miljun konja koji troše galone i galone goriva i jure brzinon svitlosti i ostavljaju iza sebe tsunami-valove.
Dobro, ne moraju svi biti u kategoriji gore opisanih jahti Abramovičevog formata, ima i manjih, i puno manje luksuznih, ali koje funkcioniraju po istom principu bahate sile. I proizvode jednake valove od kojih strepe jedriličari, kaići i kupači na plažama.
Eto, sad san došla do poante i do odgovora na pitanje iz naslova.
ZATO ih mrzin, radi tih valova ih mrzin.
Jebemese šta su bogati i što imaju sve što novac može kupit. Za to me boli briga.
Ali me zbog njih boli noga. I neman jednu šlapu.
Kad je prozujila jedna od tih zviri kroz kanal, bacilo me iz mora, zviznila san civanicon u stinu, ponilo mi ribe koje san čistila, odnilo šlapu na susjedni škoj. Dok san ja gledala što me snašlo, njega više nije bilo. Bit će da je s onin pustin konjima u stroju već doša do Žirja.
Ne želin nikome zlo, ali takvima žarko želin jednu lipu siku da se naprde na nju svom svojom snagom i brzinom.
Ma za koju božjumater ti likovi uopće dolaze kod nas? Vidit hrvatsko more i primorje? Moš si mislit šta oni vide iz onih svojih jurilica! Ovaj iz moje priče će reć da je bija na Kornatima. Bolje bi ih vidija na televiziji.
To je više postalo neizdrživo. Ne samo da je naše more postalo prometno ka auto-cesta, nego po toj auto-cesti voze samo šleperi i cisterne s bizarno friziranim motorima da postižu brzinu bolida.
(Ovo sam pisala prije kojih mjesec dana, noga je davno zarasla i možda je malo neukusno spominjati tu malu nezgodu sada, nakon najnovijih tragičnih pomorskih nesreća, ove svima dobro poznate, medijski eksponirane, ali i jedne potpuno iste u Kornatima, samo, pukom srećom bez smrtnih posljedica i s manje poznatim protagonistom. Ali može poslužiti kao mala ilustracija.
Ali nije trebalo biti veliki prorok za predvidjeti takve događaje. Zakon velikih brojeva je neumoljiv.)
I nagradno pitanje za kraj.
Bi li vrsni pomorac i zapovjednik razarača, gospodin T.H. i svi ostali "moreplovci" njegovog kalibra i psihološkog profila, uspili isključiti famoznog AUTO-PILOTA da se ispred njih nađe ovako nešto?
A, šta mislite? Bi li uložili nadljudske napore da spase živote putnika koji su im se slučajno našli na ruti?
|
- 15:05 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
ponedjeljak, 22.08.2011.
vratija se šime
Nešto ću i napisat. Kasnije... Pomalo, kad dođen sebi, ne smin naglo počinjat, da me ne kolpa.
Vrućina, krvni tlak, nepovoljna biometeorološka prognoza.... znate već.
Iden prvo bacit nešto u kljun, popit radler, možda mi dođe malo force....
A eto. Malo se oduljilo to moje "ljetovanje".
Ali ustvari, plan je bila drugačiji. Kad sam zadnji put bila na blogu, najavila san kratki godišnji. I stvarno je bija kratak, desetak dana u šeston misecu. I posli san bila tjedan u sedmom. I to je sve.
Nego san bila odlučila ignorirati lito. Ka onaj lik iz, čini mi se, Grishamove knjige, i naravno posljedično i filma, kome su dozvizdila ona pizđenja oko Božića i priprema i ukrašavanja i svih ostalih obaveza koje su ljudi sami sebi nametnuli i proglasili nužnošću, pa je odlučio da te godine Božića jednostavno - nema.
Tako san i ja proglasila moratorij na lito i to slavno "ljetovanje", koje ja, by the way, nisan ni imala u svom rječniku ni u načinu života. Koje ljetovanje, pa još na moru! Pa ja živin na moru i kad je lito i kad je zima. Niti ne proljećujen ni ne jesenujen nigdi drugo. Jednostavno živin, a godišnja doba se izmjenjuju, ka šta je i normalno uvik bilo. Barem do sada.
Da, sitila san se. Knjiga se zove "Kako preskočiti Božić". U mojoj varijanti to bi bilo: "Kako preskočiti ljetovanje".
Ove godine ignoriran lito u smislu ljetovanja i klasičnih ljetnih tema.
A bogami je i lito ove godine odlučilo ignorirati mene. Umisto da dane provodin na plaži, a noći na "eventima", mene dopalo radit, a u slobodno vrime sam se motala po bolnici. Od dvoje dice, dvoje su mi završili u bolnici na jednom besplatnom noćenju. Mulac je pa na glavu i zaradija potres ono malo mozga u glavi, zadržalo ga na promatranju, a studentica - naučenjak s gastritisom je toliko povraćala od nekog trovanja ili viroze, da su i nju zadržali na stanu i hrani, onoj iz infuzije.
Srića da ih neman više, (iako mi je ustvari ža ka pasu da ih neman bar četvoro), imali bi besplatno ljetovanje na račun ministarstva zdravstva, na skrbi ljubaznih ljudi u bijelom, u trajanju dva miseca.
Enivej, bez obzira na to, uzela san godišnji u firmi blog.hr. Sve san teme već obradila proteklih ljeta. Oš turiste, oš plaže, kupanje, vrućine, gužve, sve je to već prežvakano. Sve san rekla, a ja stojin iza svojih riči. Mogu se samo ponavljati u varijacijama, što i radin cilo vrime.
Odluka je pala da se vratin kad se ovi koji su na pravom "ljetovanju" lipo vrate otkuda su i došli, i kad se svi pomalo vratimo u normalu.
Prelomni trenutak uvik je bila Vela Gospa. Lipo proslavimo praznik, uživamo u gužvi i šušuru, i par dana posli, često i sutradan, lipo prasne jedna lipa litnja nevera, obučemo se u duge rukave i bičvice na sandale, ogledamo se oko sebe, kad ono - nigdi nikoga od furešta. Ka da ih je pošpricalo raidom.
I onda za nas počne ljetovanje!
Tako je to bilo u dobra stara vrimena.
A sad se sve okrenilo.
Evo kraja osmog miseca, a nesnosne vrućine, a ni gužve i štrapacivanje ne posustaju.
I eto, ja tila priskočit lito i litnje teme, a one me dočekale iza kantuna.
|
- 15:00 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|