morsky blog

Dostojno smo se pozdravili prošli vikend. Ja i lito. Jedno dugo plivanje i - gotovo za ovu sezonu.



Jedna osušena morska zvizda za odnit u Zagreb...



Fala ti, more. šta si mi najilo dicu! Sad su spremni za zimovanje.



Život ide dalje, i sutra na mom blogu počinje jesen...
Ali danas je još ljeto... teško ga je pustiti da ode...

Zadnjih nekoliko sati provela san prid zrcalom u pomnom proučavanju svog lika i djela. Ni to višesatno samoudivljenje nije mi bilo dosta, pa san se došla hvalisati i on-line. Pokušavala sam ugledati iza svog milog i umiljatog lica onu zvijer, beštiju koja je zadnje vrime zavladala mojin moždinama, uzela me pod svoje i upregnula sve moje nejake intelektualne sposobnosti, regrutirala me u sveti rat protiv nadmoćnog neprijatelja - birokracije, da ne kažen kakvu odvratniju rič, a postoje neke, iako ih je malo.
Prvi, onaj ovlašni, površni pogled u ogledalo odrazio je nešto ovako (ma dobro, nemojte bit bukve, to je metafora, a iman i viška slika iz Botaničkog, kamo sam se bila išla smirivati nakon Druge rujanske izgubljene bitke za pravo na dom u studentskom domu, o čemu će bit riči u daljnjem tekstu. Pogled na prirodu jedini me može umirit u nekin prigodama. Elem, tu sad dajem poredbu svog odraza s ovin lipin lopočem, što je svakako bolje od, recimo, narcisa):



A tek drugi, pozorniji i dublji pogled, onakav ko kad buljite u one šarene slike i nakon dugog pogleda u prazno, ukaže vam se 3D slika, e takav skenirajući pogled, pokazuje ovako nešto:



Treći pogled bija je najbolji. Ružno pače pretvorilo se u labuda. Luzer je posta dobitnik. Don Kihot je zaustavija vjetrenaču.
Mala dalmošica gubitnica spizdila je moćnu i uhodanu mašineriju znanu pod šifron - sc.zg.
I sad se naslađuje.

Naravno, moj slučaj neravnopravne borbe Davida i Golijata može bit metafora za sve naše hrvacke bitke, mislin na hod takozvanog "malog" građanina kroz bespuća naše zbiljnosti, ratove kakve smo svi mi iljadu puta kretali vodit, pa smo odustajali već nakon prve izgubljene bitke. Ja prva. Krenen ka prvoborac na barikade i paf! - zveknen glavon u tvrdo, iskoči čvrga, zažubori herojska krv u žilama i krenen lagano u rikverc. Ma ne moš ti protiv mašinerije! Moš se satrat, moš se spizdit, moš glavon u zid, al zid ostaje. Zid nereda, korupcije, kriminala, nemorala, nepravde, sulude birokracije i svih ostalih sranja koja sačinjavaju našu sumornu stvarnost.
Moš samo slegnit ramenima, odmahnit rukon i zasramit se samog sebe. I potražit vezu za rišit svoj problem.
I svugdi je isto. Jel tražiš posal, jel tražiš školu, vrtić, studentski dom, penziju, bolnicu, pravdu bilo koje vrste, svi mi na kraju krenemo prečicom i jednostavno - nađemo vezu. Rodicu od poznanika od divera od prijateljice od sestre od portira u gradskon poglavarstvu je korisnije poznavat nego diplomirat s odličnin na Sorboni.
Znan jednoga koji je dobija rješenje za penziju, onu po osnovi ćuka u glavi koji je ka osta iz rata, famoznog peteespeja, i sa svin rješenjen i zakonon i formularima, moš te ti slikat štaš vidit prvu mirovinu prije nego odeš Bogu na istinu. Koga još nisu zavrtili po labirintu hodnika i kancelarija mirovinskog taj ne zna šta je suluda birokracija. Ali onda se sitija jednog poznatog lika koji radi na kraju jednog od tih hodnika, je li palo kakvo lagano mito i korupcija, nisan vidila pa ne mogu tvrdit, ali stvari su se pomakle i krenule u, ajmo reć povoljnom smjeru, s nadom u bolje sutra.
Tako stvari stoje, budimo realni.



Kad je postalo izvjesno da iman ćer koja nema volju zaposlit se posli mature i otkačit mi se s grbače, nego se mustra odlučila dalje školovat, jer je zaključila da je to lakše nego radit u tvornici ribe, to nije bilo dosta, nego nije mogla nać štogod u bogatoj ponudi domaćeg sveučilišta i lipo živit po principu "mater skuva, ja poiden", ne, oće ona u svit, u Zagreb oće, e kad je dakle postalo očito da će nas nemilo musti još pet-šest-sedam godina, postavilo se sudbinsko pitanje: ki će to platiti?
Nju naravno te sitnice oko financija ne brinu.
Ona ka da je rasla u svili i kadifi. Samo šta nije nazvala hotel Panoramu i rezervirala apartman za sljedećih dugih deset semestara. Kažem ja njoj, mala, ne zajebavaj, ajde u studentski dom, bemti sunce, pet godina ti je tamo visiti, gledaj kako su teška vimena, triba se spremit za sve scenarije, triba razradit rezervne varijante, plan A, B, C i D.
Pristala je na rezervnu varijantu - plan C. Studentski dom. Ka, ajmo poslat molbu, ionako ga nećemo dobit. Zna dite da joj je mater naivka i da se dom dili nekin dugin metodama nego san ja to zamislila. Po bodovima, ocjenama i zakonu, haha, mački o rep.
Još dok san ja entuzijastički kupila dokumentaciju, mala je našla stan.



Još je jedan razlog, osin bodulske škrtosti, radi kojeg smo odlučili dati molbu za dom. Ćaća od male je, da prostite, hrvacki branitelj, jedan iz one vojske prezrenih budaletina koja je manitala u zoni "dodira" s okupatorom, dok je druga vojska haračila po neokupiranim dijelovima lipe naše i sustavno radila na tome da se oni prvi iz vatrenog obruča vrate na "spaljenu zemlju" oslobođenu svih dobara. Jedino stečeno pravo iz tog razdoblja koje je ostalo tin luzerima koji još nisu kapitalizirali sudjelovanje u tom davnom događaju, o kojemu in sad dica uče iz udžbenika iz povijesti na cile dvi stranice, je pravo na studentski dom. Naravno, ne automatsko pravo nego dvisto bodova od traženih četri iljade.
Nije nešto, al eto.
Nije nešto ali je relikvia relikviarum ideala naše mladosti.
Dakle, dobivanje doma više nije imalo puno veze s malom, ali je s nekin principima. A od principa se najteže odstupa.
Nisan ni slutila u kakvon osinjen gnizdu iden tirat pravicu i inzistirat na ostacima ponosa izgubljene generacije.



Papiri su skupljeni, napisana molba, dokumenti u prilogu taksativno nabrojeni, poslano preporučeno hrvackon poštom u natječajnom roku.
Rezultati izašli na internetu, ali ne u obliku nekakve liste, nego svaki kandidat može svojom šifrom uć samo u stranicu sa svojim bodovima. Nemaš pojma kako su drugi prošli i na koji način.
Nismo dobili dom, nema dovoljno bodova.
Potvrda o statusu hrvatskog branitelja nije bodovana.
Nismo to baš tragično primili misleći da ima puno boljih.
Ali meni vrag nije da mira, morala sam pročačkati.



Ono što je uslijedilo nakon prvog okretanja telefona službe za smještaj Studentskog centra Zagreb, to bi stvarno bila tortura malobrojnog veleštovanog čitateljstva, zato sam pobrisala prvi pokušaj opisivanja istog nevjerojatnog slijeda događaja.
Razgovor s gluhonijemin ili posjet slikarske izložbe sa slijepcem i dočaravanje boja čoviku koji se rodio bez vida, to je mačji kašalj za pokušaj uspostavljanja komunikacije na temelju tekovina civiliziranog društva i demokratskih prava i običaja ka šta su, naprimjer, transparentne bodovne liste i kriteriji po kojima su sačinjene i pravo na uvid u postupak.
Budući da ta štovana institucija nema pravnu službu, morate se objašnjavati sa svima u nizu, počevši od portira do pomoćnika ravnatelja. Dalje je nemoguće stići jer van ljubazna tajnica objasni da je ravnatelj na sastanku. Sastanak traje cili njegov radni vik. To se zove - "sa sastanka u mirovinu", valjda.



Nisu oni znali koga su zakinuli. I kome pričaju priče.
A ja nisan znala da san takva tvrdoglava tovarica.
Ukratko.
Najprije smo se naganjali na telefon. Da bi me se rišili, rekli mi, a je, aj dobro, naša je "nenamjerna" greška da nismo ubrojili tu glupu braniteljsku potvrdu, aj dobro pošaljite žalbu, ali i kad je nakon žalbe zaprimimo nećete imati dovoljno bodova. Fali deset koje ne morete dobiti da se postavite na trepavice.
E tu me krenilo. Ka prvo - žalbu ne šaljen, jer nije moja greška nego vaša, nego mi izvolite ispraviti bodove i stavilti ih na internet.
Život dan, bodove ne dan, majku van.



Bodove stavili nisu.
Ma, pusti, glupa dalmošica, nek se ona pjeni, bodovi idu onoj maloj od onog tipa koji radi s onin na katastru, a koji je brat od strica u trećen kolinu od onoga iz poganevlake koji je opet...
E, ali dalmošica je uštedila od tri-četri plaće za kartu do metropole. Uzela dan godišnjeg koji je osta od izležavanja po plažama. Evo nje sa svih svojih stošezdesetcenti i šezdesetak kila žive vage, oboružane poganon bodulskon jezičinom, na šalteru od poslovnice u savskoj. Dobar dan, ja evo došla.
Tamo se malo računalo bodove i došlo se do nekog čudnovatog broja koji znači upad u dom.
Pa se prigledavalo dokumente uzduž i popriko i - eureka! Ova potvrda (braniteljska) van, draga moja gospođo, ne valja!
Da bi neki tamo službenik moga osporiti valjanost dokumenta kojem na vrhu stoji - Republika Hrvatska itd, ima protokol, urudžbeni broj i sve što ide s tim, e, to mi u najluđoj mašti ne bi palo napamet.
Zavežljaj na rame i put svoje prizvizdine di ni državni uredi ne funkcioniraju.



Nakon što san prva u hrvackoj povijesti dobila dokument preuređen na traženi način (usput su u uredu za obranu pali u nesvijest jer ih to niko nikada nije tražio, nakon iljada i iljada izdanih istovjetnih papira) i nakon što san ga poslala zajedno sa žalbom na netransparentni i neregularni postupak i na postupanje službenika (na dvi stranice gusto printanog teksta), još sam malo telefonirala. Rezultati žalbenog postupka kasnili su jedno tjedan dana. Ma vragu i priša.
Kad su napokon objavljeni, mojem oduševljenju i nevjerici nije bilo kraja. Broj bodova bija je ovaj put točan, a u najdonjoj rubrici pisalo je: nema prava na dom. !!!!???
Izgubila san cili radni dan na telefonu.
Kad sam im objavila da mi je dosta i da se namjeravam obratiti višoj instanci, za 15 minuta zadnja rubrika je prominjena. IMA pravo na dom.
Da mi je bilo bit muha na zidu i slušati međuuredske telefone. Daj onoj dalmatinskoj kuji krevet, jebote, ispizdila me više! Nešto mi govori da je to bilo nekako tako. Ili slično
Nakon toga opet sam nazvala gospodina pomoćnika da mu se zahvalim. Bija je ganut. U trenutku kad je htio spustit slušalicu, ljubazno i pristojno sam zatražila objašnjenje zašto san ja morala misec i po dana ratovati za nešto šta mi pripada. I dobit dom par dana prije početka nastave i nakon šta san se već snašla za stan. I gubit puste radne sate na telefonu, jes da san dalmatinka, al i ja moran raditi.
Neću van sad pričati detaljno. Imate maštu.
Objašnjenje nisan dobila, ali mi je pod nos stavija dragocjeno vrime koje mu ja oduzimam. On je naime u Zagrebu, oni su svi strašno zaposleni, a mi bi samo dangubili i krali bogu dane na telefonu.
Onda san još malo razrađivala temu radnog vrimena u metropoli u usporedbi s mojin u provinciji.
I tako to.
Na kraju me kurtoazno pozva na kavu. Da me više otkači.
Bolje mu je da je više nikad ne popije nego da popije tu jednu sa mnom.


Eto.
Sad iman misto u domu. Krvavo zarađeno, figurativno rečeno. Koje niko neće.
Ima li zainteresiranih?

Mislim da ću opet nazvati gospodina... Možda da se s njin minjan. Ja njemu vratin krevet, on gazdarici uplatu svakog prvog u misecu. I da ne zaboravi režije.
Pa ljudi smo, šta se ne bi dogovorili.

(Jesan ja negdi u tekstu napisala rič "ukratko"? Ma, samo san se šalila.)

Aj dobro, rekla san da ću se javiti sutra i lagala san. Ae, tribalo se odmorit od nadljudskih napora uključivanja silnog broja od dvoje dice u mrižu školskog sustava. Da ih ima više, već bi ja bila lipo obučena u onu košuljicu sa specijalnim rukavima što se vežu ne leđima.... Ili bi otvorila agenciju za pomoć pri lutanju bespućima školstva i mlatila nemile pare.... Pokrili smo sve segmente, poupisivali se po raznin obrazovnim institucijama, ušli u sve pore Ministarstva obrazovanja, niskog i visokog, uskog i širokog, a ako brojimo i vjeronauk možemo u našu mrižu uključit i crkvu-u-Hrvata.
I sad, kako je jedan davno reka kad su ga pitali imali šta seksa, da baš i nema ali da ga baš i nije briga jer šta manje radiš da te je to sve manje i volja raditi, tako se meni dogodilo s blogom. Šta san više bila angažirana po pitanju školovanja, to san više gomilala zaostale poslove, pa kad je molalo s jedne strane, stislo je s druge, pa san odrađivala zaostatke, jer vrag uvik dođe po svoje, pa san imala sve manje vrimena za pisat o brojnim temama s kojima san se u to isto vrime bavila, pa san sve manje dolazila, pa.... sad mi je malo tlaka se ponovo uključit, ali mi je nekako ža sve ovo ostavit ... Ukratko, ka neki novi početak.
I tako, evo mene na poslu prekovremeno. Neplaćeno naravno, ne plaćaju mi se ni sati ulupani u rad, a kamoli u blog, ali ja san tako dobra da svaki misec svojoj dragoj zemlji darujen pedesetak sati rada, tek tako, ničim izazvana, ka doprinos izlasku iz sveopće gospodarske i moralne krize. Pa kad izađemoiz te jebene recesije da mi ne bi neko reka da je Dalmacija izašla zahvaljujući radu nekih drugih dijelova lijepe naše domovine, mile kuda nam je ravna, mile kuda nam je slavna. S naglaskom na slavna....
I sad stojin pomalo zbunjena pred bilin papiron i pitan se... o čemu bi sad ja to pisala? Sve što mi pada na pamet čini mi se ka davež štovanog čitateljstva, ali ne mogu si pomoći, meni se jedna tema u zadnje vrime nameće ka tema svih tema, a to je - škola i školovanje.
Unaprijed se ispričavan, ali virujte mi da su druge teme koje iman na lageru za obradu još gore i bolje bi bilo da nikad i ne dođu na red.



O prijemnin ispitima, o nelogičnostima i nebulozama, o problemima svakojakin koji nastaju odlaskom na studij u drugi grad, a najviše o frustracijama koje su proizašle iz polaganja i neuspjeha na prvom roku na jednom od, po mojoj procjeni, najtežih prijemnih, ilitiga po novom, klasifikacijskih ispita u Hrvatskoj, o svemu tome pisala san još u sedmon misecu, ali ne želeći davati ocjene i procjene onako "na vruće", nisam objavila taj post.
Iako je na kraju savladana i ta prepreka, gorko iskustvo je ostalo.
U postu sam bila opisala neka pravila i kriterije koji postoje samo na ton fakultetu, a koji nisu baš "dobronamjerni" prema pristupnicima koji su već u startu svedeni na neveliki broj jer su upozoreni "usmenom predajom" da je prijemni nenormalno težak.
Samo ću reć da se post zva "Oj Penkalo Slavoljube, iman za te riči grube (iako nisi kriv)". Možda na prvi pogled malo čudan naslov, ali u postu san objasnila zašto me asociralo na tog našeg izumitelja. Nakon što je dotični faks objavio stroge propozicije i pravila ponašanja pri pisanju prijemnog ispita, koje su isključivale upotrebu bilo kojeg pomoćnog sredstva ka šta je dobar kalkulator, tablice s formulama i periodičkim sustavom (dozvoljeni na svim drugim faksevima) i nakon što je toj dici pri ulasku oduzeta sva imovina uključujući i sve vrste pisaljki, pa i HB olovke, tako da je taj ulazak pomalo ličija na ulaz u logor (da ne kažen još onu rič koja može stat ispred, a ipak je malo prestašna za usporedbu) i nakon što san "troškove razredbenog postupka" platila 300,00 kuna, vrhunac ironije u toj predstavi predstavljala je činjenica da je penkala koju su dali kandidatima, a platili je maksimalno 2,00 kune (sačuvana za uspomenu, ža mi je da je nisan uslikala), e ta jebena penkala polovici kandidata - NIJE PISALA.
A ne piše van olovka? Pa ništa, donićemo nove, nije bed. Za to vrime gledajte malo u test.
Sad, štaš gledat u integrale i slične zavrzlame, ne znan koja korist od toga.
Ali istina, donili su nove. Za dvadeset minuta.
Koje nisu nadoknadili. Minute, mislin.
A nisu nadoknadili ni bodove koje bi dica dobila za tih nekoliko zadataka za koje su ostali kraći koji bi ih odveli preko magične crte za upis koja se neprikosnoveno i neumoljivo zaustavila ispod sedmog budućeg studenta.



Preskočiću razgovore ugodne koje san vodila u referadi.



Sad stvarno moran trčat doma, jer će nevera udrit svaki čas.
Nastavak slijedi.
Sad kad san se ponovo upalila, neću se lako ugasit.
Tek san obradila jedan faks. A di je još drugi, pa opet ovaj prvi - drugi put, pa faksevi od dice od prijateljica i znanaca, a di je još priča o studentskom domu (e to tribate čut!), o stanu, gazdarici, cimerici, a di je još osnovna škola, udžbenici, pa glazbena, pa.... ma samo se zezan, ajde, nisan baš takva ćimavica.
Ispričavam se za tip-felere, neman sad vrimena ispravljati, evo, kiša počela....

Neman više pojma kad je to bilo, ali zarekla san se.
Je li to bilo kad se rodila, je li to bilo kad san svatila da je dite bistro, je li kad je počela natprosječno dobro crtati s dvi-tri godine, je li bilo kad je krenila u školu i kad ju je krenula škola... ne znan kad, ali rekla san: ako dite bude bistro, pametno i vridno, okrenuću svit naopako ako bude tribalo, ali ona će se školovati koliko i šta bude tila. Ako bude tila bit umjetnica (što mi je bila potajna želja) financirat ću je do penzije (moje). Ako triba - gladovaću, ali ona će se školovati.
Jesan, tako san rekla. Možda nisan naglas, ali jesan u sebi.
I - sad je došlo. Ispunilo se. Došlo po svoje.
Mala je bila pametna i vridna i.... a, jebiga, rekla san šta će bit. Obećala.
E pa sad filipinka lipo gladuj.
Neće ti ni škoditi.

E, ali s drugin diteton san opreznija. Ne razbacujen se zavjetima i obećanjima.
Bit će šta bude.
Njegovi planovi za budućnost ionako za sada ne obuhvaćaju obrazovanje. A s ovkavin školstvon, nisan ni ja daleko od tog njegovog stava da je škola nepotrebna gnjavaža.

Eto tako.
Došli smo do željenog indeksa.
I to do jednog od malobrojnih te vrste.
Mislin, nije da je to prvi. Školska godina još nije ni počela, a mi smo ih već dva prominili. Nije ni onaj prvi bija loš, ali ovaj je tila.
A mala je sva na mater. Kad nešto zapila....

Ali do uspjeha nismo došli baš najjednostavnijim putem. Od točke A do točke B može se doći najkraćim putem - ravnom crtom ili malo dužom, zavojitom, obuhvativši pritom puno drugih točaka, npr. X, Y ili Z. Od Zadra do Zagreba možete stić najkraćin putem, preko Velebita i Like i stić za tri sata, ali možete ić malo dužin pravcem, npr. preko Sarajeva.
E, pa mene uvik dopadne neko Sarajevo. Ne kažen da na kraju ne dođen do cilja, najčešće dođen, ali preko Sarajeva. Neki put i priko Podgorice. Ali dođen.
Kad je Bog dilija životnu snalažljivost, ja san bila negdi u zadnjin redovima. Kad je dilija rodijake, kumove i druge vrste korisnih veza, ni tu me nije dopalo baš nešto. Nije me baš stavija ni u neku utjecajnu obitelj, pa ni to nije pomoglo.
Još kad se tomu doda da mi je da tvrdoglavu, upornu i neumornu cjeloživotnu naivnost i virovanje da se u životu može uspit samo poštenin radom, pa me onda posla da se rodin i živin u Hrvackoj, možete mislit koji san ja životni loto osvojila.
Ali me zato nije štedija kad je dilija pegulu. A ne. Dopala me, bogami, dobra količina. Ne mogu se požalit.
Ma ne, nemojte mislit da se žalin. Samo govorin činjenice. Već san se ja navikla. I znan da nas je bilo puno u zadnjin redovima.

Danas san se vozila buson iz Zagreba i radila neku inventuru u glavi. Skoro sve značanije situacije kojih sam se mogla sititi u svon životu odvijale su se na upravo opisan način. Sve šta je moglo biti jednostavno - iskompliciralo se. Sve što je tribalo bit lako, ispalo je prilično teško. Sve šta je moglo poć naopako -pošlo je.
Ja sam hodajući primjer Murphyjevog zakona.
Čak i ta vožnja tijekom koje sam tako rezignirano razmišljala o svojin nebrojenim pegulama, tribala je bit jučer a ne danas. Tribala san u Zagrebu ostat jedan dan, ali ne, ostala san dva.



Ovo je samo uvod u ono šta san tila pisati, ustvari.
Ali previše san umorna, nastaviću sutra.....

Imam problema s internetom.
Ali nije samo to.
Nema me. Ni kod sebe ni kod vas.
Ni u susjedstvu.
Nije mi nešto ni do čega.
Doći ću kad prevladam neke tuge u sebi, kad premostim rijeku od misli do riječi, kad mi se vrati moć govora, tj. pisanja. Dobro, piskaranja.
Do čitanja, dragi moji.