morsky blog

Evo su me iz Zagreba doveli na ljetovanje.
Misle oni bedaci da su mi napravili uslugu.
Je, kak ne. Odvelo me iz mog velegrada, iz mog nebodera, od mojih frendova i dovelo u neku otočnu Prizvizdinu Donju. pih.
Joj kak mi je dosadno!
Nemam društva! Ovdašnji domoroci me gledaju kak da sam s Marsa pala. Sumnjičavo promatraju moju njegovanu dlaku i - niš, ni da bi mi se obratili. A kad i progovore, nič ih ne razmem, ko da su iz šeste države, bokte. A nije mi trebala putovnica za doć ovamo.
Gle ovu kak me gleda. A i prešla mi je prek puta, to donosi zlu kob.



Kontejnerska mafija, otočka koza nostra prijeteći me prati pogledom i čuva te njihove drekaste kante kak blago s potonulog jedrenjaka. Ko da bi ja jela te njihove splačine pored mog viskasa, dofurali su gazde pun gepek iz Zageba, bokte. Seljačine, fuj!



A gle ove ptičurine, plove tu po luci po cijele dane, šepire se ko da su jahte, bokte.



Čula sam da su to kakti neki frajeri, ti galebi, da vrebaju ženske, turistice.
Pih. Mene ne buju impresionirali.
Hm. Možda bez suvišnog perja i reš-pečeni ne bi bili loši. Možda bi našli zajednički jezik...



Ove me muče. Tak bi se rado osladila ribekima, al nemreš ti to ulovit. Vidla sam jednu lokalku tu, ona lovi, al ja ne znam.



Još mi je i ovaj trebal! Nije mi tih glupih pesa dost doma, još i na odmoru moram stalno bit na oprezu.
Gle, ovaj si je umislil da je Mark Spitz. Haha...



Ups. Izašo je. Kidam nalijevo.



A gle ovoga, ovaj pak roni. Pasji Curavić, kakti.
Glupi pesi.
Pih.



E, a ova beštija, ova zvijer....! Umrem od straha kad ga ugledam.
Pa jebemti, jesam ja došla na odmor il u prokleti safari?
Još samo da lav izleti odnekuda...



Ma, dost mi je. Svega.
Umorna sam. I vruće mi je. I kući bi išla. Tu mi je tak bez veze.
Joj, kak su glupi ovi moji gazde. Oni tu uživaju, kažu da je najlepše u zavičaju.
Pa je. Vodite me u moj.
Nostalgija me rastura, jebote.



Sanjam povratak u moj mirni dom.
Dosta mi je sunca i mora. Vruće, mokro i slano.
Bljak.



Mijauuu!

Nema slika.
Aparat pun, ali javljan se iz javnog prostora, pa ne mogu sad petljat oko slika. Neman ni kabel. Na Drugiću ima internet, ali onaj prethistorijski. T-ht ili kako se već zove ona Mudrinićeva firma još nije čula da Hrvatska ima i otoke pa još nema adeesela.
Iman ja i onaj mobilni internet za laptop, ali je osta doma. Teško to za vuć okolo.
Pa samo vako telegramski.
Bila niki dan u Split. Ako vas zanima šta je bilo, imate kod DALmate, Čiovke, Carle Bruni i Marčeline, možda još dikod. Upoznala san neke dalmatinske blogere i baš mi je bilo lipo. Vozila se buson šest sati, ali isplatilo se. Vozila se i u taksiju, samo šta to nisan rekla blogerima, nego nako suvereno stigla u gradski kotar Gripe (jesan dobro rekla, Marine? Mislin, to bi van u normalnin gradovima bilo nešto ka Mjesna zajednica, tako nešto.) ka da san tamo svaki dan u šetnji. To niko od njih nije ni primjetija, a kamoli bija impresioniran mojin snalaženjen, valjda su svi mislili da su Gripe i ti njihovi kotari općepoznata stvar u svitu i šire. Ah, ti Spliće... misle da su centar svita...a štaš od njih, neka žive u uvjerenju, neću ih ja šekivati...
Neman sad vrimena puno pričat, pa ću zaključiti: moji blogeri koje poznan po njihovin postovima i slikama, dobili su likove i utjelovili se prid mojin očima i bilo je baš onako kako san i očekivala. Baš... dobro. Lipa večer i dragi ljudi, isti piti, zajebancija. I štaš bolje?
Osin toga, bila mi je izuzetna čast vidit moje skromne fotografske uratke u tako dobrom društvu.

Sad san ovdi na Drugiću. Na Trećiću su mi novi gosti. Opet Njemci. Čin su došli, uputila san in službenu diplomatsku notu u vidu isprike moje države. Ispričala san se šta ih je dočekala kuća za četvero, a njih došlo šest odraslih, iako ih se najavilo četri.
Mislin, moraš se ispričat. Tako nas uče naši ministri.
Ispričavaju se ka maniti, idu okolo na "oprostite nam, molimo vas!" turneju. Naši navijači dobiju po kostima ni krivi ni dužni - naši se ispričavaju, Talijani u Špirinoj gostionici završu nakon večere u moru - Bajs se ispričava, nema veze šta nema pojma šta se dogodilo. Očekujen da se ispričaju i onima što su gliseron zgazili kupača i pobigli.

Ja se ispričavan cilon svitu šta je trenutno u mojoj Dalmaciji na snazi zakon velikih brojeva.
Puno nas je, ljudi, a od masu svita mora bit svakakvih idiota. I nas, ali bogami i gostiju.
Ima ih šta mislu da su za par-sto eura kojima su platili ljetovanje kupili zemlju, more, otoke i ljude.
A naša cijena ipak nije tako niska. Još.
Nek se strpe još koju godinu.

Naprosto je nevjerojatno kako se dalmatinska čeljad ulini i uspori kad dođe lito. Kad upeče zvizdan, kad nas omami žega, kad cvrčci padaju u nesvist, samo padaju sa stabala ka kruške u jesen, kad ne moš od sparine ni pošteno odspavat svoju popodnevnu siestu... jedna rič pokriva sve naše nevolje - lito!!! Lito koje smo tako čeznutljivo čekali i priželjkivali, kad jednon dođe, brzo nan zvekne u glavu. Pa postanemo grintavi i naporni samima sebi.





Pa nan sve nešto smeta. Te vruće je za pozvizdit, te gužve su za poludit, cili svit se sjati na ovu najlipšu obalu na svitu (e, a tako svima govorimo, falimo se na sva usta, pa došli ljudi vidit to čudo), ne moš se okrenit od pustih turista, te stalno neke fešte, gužva, šušur, ajmeeeee!
Sad, ja ne znan kako drugi, ali ja se ulinila za poludit. I blog mi teško otvorit, drugo ne triban ni spominjat. Ni slovo da bi napisala. Ne da mi se, pa to ti je.
Vozeći u petoj brzini, a na ovin nesnosnim temperaturama, motor se jednostavno pregrije i - stane.
Jedini spas je odmoriti negdi u ladu i provat uvatit - malo vitra.







Evo san učinila nevjerojatan napor da ostavin trag da san još tu negdi.
Ako neko dobaulja po ovin vrućinama, ostavljan mu pozdrav.
Iden sad odmorit.....



Evo još samo jedna reklama: