morsky blog

Hrvatska nema zaštićenih brendova. Osim poslovične hrvacke šutnje, guski koje bauljaju po magli, a čini mi se da smo na dobrom putu da zaštitimo i "hrvacku glupost" ka originalni trade-mark.
Nismo propustili zaštiti samo prošek, o čemu sad turbe svi mediji, ne bi da su nam oduzeli pravo na kupovinu oružja za obranu golog života. Za pravo reći, sami smo si krivi što nismo izmislili originalno ime za svoj originalni proizvod, nego pokupili gotovo ime mrskog talijanskog okupatora. Uvik smo bili ljenčine. Teško je bilo sisti, mućnuti glavom i izmisliti lipo hrvacko ime za desertno vino, ne, lakše je uzeti gotovo, nema veze što su to dvi različite stvari, pardon, vina. Mene baš i ne brine kako se zove, bitno je da je u čaši. Prošek ili prosecco.
Ista je stvar bila s parmezanom i kranjskom kobasicom. Proizvodi se u Varaždinu ili Koprivnici ili Karlovcu, a zove se po Parmi ili Kranju. Stvarno malo blesavo.
Krađa, pa makar i imena, nikad se ne isplati. Talijani ili Slovenci dođu po svoje, kad-tad. Zalete se i po naše, jebiga, di neće po svoje.
Lako meni za to.
Ima i gorih stvari.
Pročulo se da su naši slavni pregovarači potpisali još kojekakvih nebuloza. Jebatga, dalo in da potpišu nekakve hijeroglife, nisu ljudi imali pojma što znači, ali dobroćudni i prostodušni kakvi već jesu, povirovali da je sve u dobroj vjeri.
"Samo ti kume potpiši na ovu doli crtu, štaš se mučit sad čitat ta sitna engleska slova."
Ka i kredit u švicarcima.
Potpišeš da ćeš vratit četverostruko. I ostat bez gaća. I kad banka dođe po svoje ne pali ono "nisan zna!". Tribalo je pročitat i sitna slova.
Ali jebiga, ko može uvik nosit mikroskop sa sobom.

Ko to more znat što su sve te naše mudre šiljate glavice ispotpisivale.
Ali, ka i uvik, sve se tajne jednom razotkriju.
Fejsbukom su se munjevitom brzinom proširile senzacionalne vijesti.
Dalmacija ostala u šoku!

Izgleda da ćemo s prvin jutarnjim zrakama sunca prvog srpanjskog dana otkriti da smo priko noći ostali bez samih sebe.
Mi u Zadru probudićemo se u bezimenom gradu.



Nije bilo dosta da nam je zapritila klatastrofa globalnih razmjera da će nam gradska svetinja KK Zadar ostat bez imena i nazvat se po imenu možebitnog sponzora, pa se zvat, recimo, nedajbože, Toi Toi sanitarni sustavi, nego nam sad zapivali da se sam grad više ne može zvat Zadar! Može Ardaz, ma može i Benkovac 2, može kako god, ali ne može Zadar.
Jer ime previše podsjeća na poznatu robnu marku Zara, koja je, jebiga, to ime zaštitila na trgovačkom sudu u Zaragozi ili, ko će ga znati, Alhambri.
A ta institucija, trgovački sud, nije bila poznata u vrime nastanka grada Zadra (eto, još ga par miseci možemo tako zvati) prije jedno tri iljade godina kad su po njemu šetali neki tamo primitivni Liburni.
Nikome od njih nije sinulo da bi tribalo registrirati i zaštiti ime svog rodnog naselja.
I gle sad ti problema.
A ne moš se nazvat Grad. To ime odavno je rezervirano za onaj najjužniji. Grad. Gospari bi pozvizdili da im se oduzme grad s velikin slovon.
U registru imena gradova nema više slobodnih mista. Sve razgrabljeno ka alva.
I štaš sad? Šuti i trpi bezimenost.

A nije ni Splićanima lako, bogami.
Oni će se probuditi bez banana-splita. Nema više siist na rivu, naručit kavicu i izist uz nju popularnu slasticu banana-split. Moš uzet pririzanu jabuku, krušku, četrun, moš dodat i sladoleda i šlaga, ali banane više nema. Čujem da će i majmunima u marijanskom ZOO-u minjat meni.



Ali, briiga mene šta Splićani ne smiju ist banane ili šta će moji sugrađani bauljati po svitu bez oznake geografskog porijekla i šta će jadni kad ih neko pita odakle su bespomoćno slegnuti ramenima i tiho promrljati: I'm from no-name city.
Brigame, ja nigdi ne iden pa se neću ni sramotit. Crveniću se u svoja četri zida.
Ako me neko i pita odakle san, iman ja i rezervnu zavičajnu varijantu.
Ma je klinac! Ime mog rodnog škoja iskoristili su već Amerikanci. Nema veze šta se njihov naselija jedno pet iljada godina posli mog, oni su veći, jači i njihov je duži. Otok.

Sve to mogu nekako pribolit i progucat gorku pilulu gubitka identiteta. Pogotovo uz čašicu originalnog dalmatinskog prošeka i feticu pršuta. Ilitiga prosecca i prosciuta, ko šljivi Talijane.

Drugo me muči.
Šta će Šibenčani tog blaženog prvog srpnja imati dvostruki razlog za slavlje. Em su ušli u superdržavu u kojoj teču med i mliko, em su se Zadrani i Splićani našli u problemima.
A oni se lipo u sredini smiju.
Kod njih sve originalno. Oš Šibenik, oš Drniš, oš Gaćeleze. Sve zaštićena imena, dijakritičkih znakova ka u priči. Niko in ništa ne može. Najjači su.





Nego, dragi blogeri, sritan vama USKRS, budite zdravi i veseli, za sve drugo ćemo lako.

„Kad se u noći između 30. lipnja i 1. srpnja bude slavio ulazak u Evropsku uniju (da mi je znati samo ko će slaviti osin onih bijednika od naših tzv. političara? Jer ja neću sigurno, prije će biti da ću plakati ka godina!), kad filharmoničari zagude pjesmu radosnicu, a nebo iznad Zagreba propara vatromet, jedno je sigurno: u čašama slavljenika neće se crvenjeti prošek. Baš kao što se neće crvenjeti ni hrvatski pregovarači. A morali bi. Jer su, dopustite da citiramo jednog od naših sugovornika, skinuli hlače. I u sveopćoj zvonjavi dopustili da odzvoni dalmatinskom prošeku.“….. piše Vinko Vuković u Slobodnoj Dalmaciji.
Pa kaže dalje: „Pa je li to, pitaju se vinari, da čovjek zažali što smo ikada sa Slovencima sporazum potpisali. Što smo ikad na onom slavnom referendumu „da“ zaokružili?

Kakvo je to, uostalom, opće dobro koje u sebi krije propast bezbrojnih pojedinaca?“

E pa i ja se to pitam. I pitam se kako to sad svi otkrivaju. Jedan po jedan. Poljoprivrednici, ratari, stočari, mljekari, vinogradari, maslinari, proizvođači hrane, ribari, brodari, i mnogi drugi. Iz dana u dan, svaki božji dan otkrivaju se novi detalji, da ne kažen pizdarije na koje su pristali oni koji su poslušno stavljali svoje parafe na konačnu predaju svega što je u ovoj državi preostalo od svih velikih pljački i otimačina. Svaki novi dan neka nova skupina ljudi objavi šta će sve izgubiti s danom „velikog praska“.
A prije svih njih, na svojoj koži dobrobiti pridruživanja osjetili su, za neke branitelji a za neke „ratni zločinci“ koji su robijanjem u zemlji tulipana odradili sve buduće debelo preplaćene radne sate onih „uzoritih rvata“koji će se debelim guzicama ulogoriti u foteljama svih velikoeuropskih nametničkih birokratiziranih institucija.
I brodograditelji su to naslutili već u počecima maratonskih pregovora na relaciji Zagreb- Bruxelles, ali onda su svi skočili na njih da šta bi oni tili, da ne može njih država vječito pomagati, da moraju u privatizaciju i na tzv. slobodno tržište i tako dalje. Pa smo ih razbucali, pa će sad vojska nezaposlenih biti valjda manje na teret državi i svim građanima te blesave države.
Naslušala sam se bezbrojnih „pro et contra“ rasprava, a zaključak svih je bio da ulazak u EU – nema alternative. Ma nemoj! Nema alternative!
Jedino što nema alternative je – smrt. Sve drugo ima. Tako ja svojoj dici govorin.
I zato ne razumin da ljudi mogu pušiti tu priču. Ne razumin da je iko moga zaokružiti „da“ na tom prevarantskom referendumu.
Nakon dugo, dugo vremena, došla sam na blog iz jednog razloga. Da vas nešto pitam.

Volila bi da mi se javi NETKO kome će EU učinit život boljim. Bar za milimetar.
Ako nađem samo jednog jedinog, znat ću da postoji bar jedan razlog zašto se nas ostalih 4 miljuna mora žrtvovati. Da ne kažem lipo po naši - najebati. Ma dobro, neki će reći da smo mi odavno najebali. I biće u pravu.

Naravno, ne moram naglašavati da se ne javljaju oni koji imaju ikakve veze sa svim onim troslovnim i višeslovnim tvorevinama koje se odazivaju na ime - političke stranke.

P.S. Ja 1. srpnja ne iden nigdi. Ne mrdan iz svoje pećine.