morsky blog

Jedanput san imala neku reklamaciju za poštu. Hrvatsku poštu. Nešto su me zajebali za neki račun, čini mi se da se radilo o nekom telefonskom imeniku (ako se ko još sića što je to), bila san sto posto u pravu i ljuta ka ris. Idealna kombinacija za uložit žalbu. Derat se malo. I posli reći: huh, baš san se lipo izvikala, sad mi lakše. Ne triban se doma ić izderat na muža i na dici ličit frustracije.
I tako ja nazoven službu reklamacije, vatra sijeva iz mene, kaže ženska: da, izvolite, ja krenem s prvom riči i u isti tren skužim ko je s druge strane žice. Jedna moja poznanica, izuzetno draga, pristojna i mila osoba. U momentu san pozvizdila. Kako su mi usta začepili! Na koga da vičen?
Stvar je završila tako da san ja odslušala žalopojke te žene koju su po kazni stavili da se javlja na reklamacije. Većinu pozivatelja činili su bijesni roditelji tinejđera koji su zvali seksi-telefone u Dominikanskoj republici i Zanzibaru i starcima priređivali srčane udare od astronomskih telefonskih računa.
Možete zamisliti kako je ženskoj bilo.

Slična stvar dogodila mi se i sada.
Razgovarala sam s pedagogicom u vezi profesora matematike o kome sam pisala neki dan.
Ženu ne poznam, ali smo popričale ka da se znamo sto godina. Mala je kod nje bila jučer. Osjetila sam da joj je koristilo, i da je žena na nju terapeutski djelovala, što je i bio cilj.
Rekla je sve isto što i ti, mama. I beštima ka ti. I rekla je da iman dobru mamu.
Bemti, mala.

Mislim, žena je ok. Predložila je i neka rješenja.
Ali ja ipak nisam postigla svoj cilj. Jer sam na kraju JA NJU slušala. Ja nju razumijela. Ja nju uvažavala. Ja njoj predlagala. Ja nju smirivala.
Ona žali što nema više ovakvih roditelja.
Njoj nije jasno da se i drugi ne žale. A bogami, ni meni. Već dobrih desetak godina slušam po gradu grintanje na tog tipa.
Ona zna da je on ...neću ponavljati.
Ona čak sumnja u njegovu stručnost, što meni nije padalo na pamet.
Ona zna da bi ga mi, roditelji, najrađe puknuli šakom.
Ona kuži da su dica nježne biljke.
Da s njima triba pažljivo.
Zbunjeni su sami od sebe i oluja u svojim nutrinama, ne tribamo ih još više zbunjivati i munjesati.
Jer kad je kasno - kasno je. Za pitanja i odgovore.

Sve ona zna, ali napraviti ne može ništa.
Na kraju sam je tješila. Ona je jedina koja je NEŠTO napravila. Cijenim to.
U ovom mulju i močvari ja se radujem cviću. I onom najmanjem i najneuglednijem.

Ići ću ženu upoznati. Proćakulati. Popit kavu s njom.

A što s mojom frustracijom?
Možda bi ipak bilo najbolje poslat tatu u školu - pa kud puklo da puklo?