E, ko je mislija da san završila sa svetin sakramentima, ljuto se privarija. Naši lipi katolički običaji meni su nepresušna inspiracija.
Iako ovaj put mislin na nešto drugo, neću dilit lekcije kleru i simpatizerima, iako mi to nije uopće mrsko.
Kad san se ja pričestila, mater je spekla meso i napravila mramorni kolač, slikalo me u onoj biloj veštici koju mi je mater sašila po časninim uputama i to je bilo sve. Zvali su babe i didove na obid. Ne sićan se da san dobila koji poklon. Zlatnu narukvicu dobila san za krizmu, od kume kod koje san bila i na ručku. I to je bilo sve po pitanju mojih sakramenata u dječjoj dobi.
Ali to je bilo onda.
U vrime mog djetinjstva, u vrime katakombi. Kad je Crkva-u-Hrvata još bila nevina.
Kad smo to radili u diskreciji. Jer, kao, nije bilo baš pametno deklarirati se ka praktični katolik.
Teška vrimena za Crkvu-u-Hrvata. Još su teža sad kad ih oživljavamo u sjećanju.
U međuvremenu smo odgledali masu američkih filmova čiji su režiseri bili Židovi. (Ima li ih koji nisu?) Pa smo vidili kako oni rade pireve u povodu obreda bar- mizvaha. To bi bilo nešto između naše pričesti i krizme. (Ali samo za mušku dicu. Ženske in se ne "barmicvaju", ali zato služe vojsku. Svaka kultura ima svoje bisere.)
U međuvremenu su se i stvari sa Crkvom-u-Hrvata malo prominile. (Da je malo-ne bi se ni znalo.) Malo nam je izgubila na nevinosti. Ma samo malo.
Pa smo rekli: Pa nisu ti Židovi valjda bolji i bogatiji i snobovskiji od nas. A ne. Mi to moramo nadmašiti. Mi moramo raditi veća i raskošnija slavlja. Moramo više pojisti. Više janjčića speći. Uostalom, janje je simbol Isusa Krista.
Naša dica moraju dobit više darova. Zlata i srebra moraju dobiti da mogu stalnu izložbu otvorit. Dobro bi bilo da in koji bogati kum pokloni skutera. Ne bi ni stan bija loš poklon. U Zagrebu. Da se snađu ako slučajno pođu na studije. Da se ne izgube u velikon svitu. Ali dobro, to ne može bilo kakav kum poklonit. Samo Godfather.
Ma, malo san se zanila. Tila san nešto sasvim drugo reć.
U nedilju je bila Prva Sveta Pričest u mom malon mistu na škoju.
Malo misto je također preuzelo nove katoličke običaje pirovanja sakramenata. A i otočke vridne majke i domaćice su se dobavile pameti pa neće više da se šporkivaju po kuhinji i nakuhavaju za te silne goste. Nego lipo povedu uzvanike u gostionu.
E tu smo. To san van tila reći.
Bilo je SEDAM prvopričesnika.
Inače, moje malo misto je jedno od većih naselja u našem arhipelagu. (Ako ne brojimo ova najbliža gradu koje ja smatram predgrađima. Oni nemaju veze s otočkim problemima, osim u nekim sitnicama.)
Dakle to moje VELIKO malo misto imalo je ove godine sedam prvopričesnika. A u samom mistu ima točno sedam ugostiteljskih objekata u kojima se može napravit pir. U okolici ih ima još nekoliko. Ne govorin o kafićima i slastičarnama, samo o gostionama i konobama.
A na cijelom otoku ima ih sigurno sedamdeset, a prvopričesnika vjerojatno između deset i petnaest.
I sad vi meni recite. Što to nije jako tužna činjenica?
Više birtija nego dice!
Više sprovoda nego krštenja.
E jadni ti smo mi i naša budućnost!
