Vreme događajčića - prije nekih užasno puno godina, mjesto zbivanja poctanarski stan na Jordanovcu, prijatelj i žena kaj su imali iznajmljenu jednu sobu od tri, su nekam morali izaći a ja sam trebala samo biti tu ak se beba zbudi da ju valjda polijem s mrzlom vodom, ja sam rodila prvo dete 10 godina kasnije i nisam ju znala ni presvući! Preživela je i završila faks i dakako radi van Hrvacke, al to kaj pričam je bilo za vreme Jugoslavije, dok su nama stranci dolazili studirat i dost ih je i ostalo. Dobro. U istom stanu je živjela grupa Arapa jasno svi su studirali medicinu.
Meni se Arapi nisu dopadali jer su me pocečali na cigane, a ciganima su me strašili starci otkad sam se rodila, valjda još u Petrovoj bolnici. Crnac je crnac, al ovo zgleda ko zmazano, a cigu da zvadiš iz varikine bu tamni opće mi to nije sjelo do starosti (mada sam sad koka u najboljim godinama, dakako).
I veli Božo Konj, Seka kaj buš tu sedela s uspavanim detetom, nemaš kaj za čitat, nemaš TV, odi dečkima oni buju sretni ko bebe kaj si im došla, idem ja pitat. Reko ne zanima me. Veli on odi velim ti, ja ti garantiram, buš ko kraljica. Nemoj zajebavat Božo, crnci su crnci al ovi nisu ni beli ni crni, odi vrit, i bla bla i odem ja na kraju jer je Božo ipak konjusina uporna. I bih dočekana ko kraljica. Meeeeni neugodnjak. Ovaj jedan, sad kak se zval, e, da Džemaaal, odma mi poklonil ploču Ne klepeći nanulama jer sam rekla da - kad smo već na linji muslimani bosna emirati nešto, al ja neću uzeti, mislim sirotinja studentska on bu meni ploču. On se uvredil, navalil. Ja neću, meni ga žal, zamalo zaratilo Juga-Arapski Emirati. A on iz Emirata pa ziher sirotinja, kaj ja znam kaj su Emirati, e, ono negdi 70-e. Pa tu kod prijatelja dok se ne snađe, brzo je taj i kupil stan valjda, ma nebitno. Uglavnom: sve ne znaju kaj bi pa me gledaju ja reko ovi buju me silovali Božo mamu ti jebem ak preživim ti buš mrtav. I tak ja vidim oni gledaju samo u oči, nude tam nekaj (ja neću jebote, sigurno otrovano, ja mislim već na Domovinski rat kad su nam decu trovali Finci s onim kolačićima) budimo realni život nije cveće! I kavicu su mi valjda skuhali, ne sećam se više znam da sam ploču na kraju MORALA UZETI, nisu oni bili studenti ko Božo i ja, kaj je njima jedan LP, posle Božo priča - ti si jedina ženska kaj je ušla u tu sobu otkad oni tu žive.
UH!
I sad se sećam od svega sa simpatijom, čovek je rekel da bu il već je, studiral medicinu, sećam se - one arapske oči ko Omar Šarif, a trepavice božesačuvaj, kad zatrepće, propuh napravi. I ja velim kak ima velke trepavice, mislim fakat napadno!!! A on veli hvala kupio sam ih - negdi. Ja reko kak si kupil trepavice. I tu se maltene posvadimo sve na nivou, uglavnom ja o trepavicama on o trapericama. Da sam bila malo opuštenija smijala bi se ko danas, oni su samo ukočeno sedili i gledali u mene ko u boginju, ko ne zgleda lepo s 22 godine, 23, a koja sloboda kretanja, ja jedna oni 4 i ja sam gost a neću poklon, mislim nečuveno! Kod njih nezamislivo pa još - tada, davno.
Beba se naravno nije zbudila a ovi su došli u roku zbiljam pristojno hitno.
Jučer na terapiji (koju sama plaćam pa sam u teškoj depri) sedi jedan sijedi čovek guste te bijele kose, al obrve i oči tamne, pretamne za naše podneblje, ja stigla proučit da se ne farba, tak sediš u tom prostoru. A kak su prostori mali mi tam troje, postane ti neugodno i počneš laprdat. Počela žena na ležaju prek puta: Da je vlaga u zraku i da se teško diše. Ja se čudim (nikad čula kao, ma nek ljudi pričaju, sretni su) i bla bla, gledam ja ovoga priča negdi je delal pa je 50 u zraku al je zrak suhi, i lakše je disat neg sad - a bilo je baš ono šuga. Reko dobro sad gospon bili ste u Emiratima, Italiji, Siriji, Kuvajtu, ne znam di, a otkud ste vi. Da je Sirijac. A reko niste me prevarili, jedan padež niste utaknuli a i držanje vam je (da ne duljim, od Turaka na dalje - ko da imaju štil od metle na leđima, a ne kičmu!!!) kaj ste studirali tu - procjenjujem, negdi '72. u Zagrebu? Veli on kaj i tak mi o tome, da je bilo vremena bi mi i Titeka spomenuli, tolko smo - ko vjeruje u to ko ne, ta gospođa na struji, on na laseru, na meni magnet djelovali da je došel i Josip terapeut s najljepšim muškim očima ikad viđenim i pričal s nama, inače klještima pukaš reči iz njega, ljubi ga teta, zamalo bi mi mogel biti unuk. I počeli strojevi pištat i zvonit da smo gotovi, veli gospon iz Sirije znate kaj, kad ste rekli da nisam utaknuo padež: Sjećate se, nije bilo sve spakirano, kupovalo se na vagu i to. Dobro. I veli - Hrvatski je težak (slažem se, dobro) ali kad smo ga tek učili hrvatski, kad smo došli studirat u Jugu, onda je svaki novi kaj je došel na faks, živili smo tam u domu na Savi, moral ići u dućan. - Dooooobro???? - A veli znate zakaj (žena mu Zagorka) jer smo mu rekli da kupi 2 kile jabuka, ali on bi to redovito izgovarao: Dobar dan, molim vas dvije kile jebote.
hahahhaha reko jel dobil, veli uglavnom kaj su ga malo pogledali i pitali otkud je i kak mu ide hrvacki, hahahahah
Kod nas se navodno u Prehrani novije krade rakija (prije su krali vina) (rakija od litre ne one mala) i kad tata vloviju onda viče: zovite psihijatraaaa, zovite psihijatraaa - oću reć koja smo mi jebena država više niko ni policiju ne zove.
Da dve kile jabuka (ne biti prosti!!!!!!!!!!!)
Oznake: strani jezici
