Budala je lik iz knjige Družba Pere Kvržice.
Budala je inače turcizam a hrvacki bi bilo bedak ili tak nekaj (dođeš i nekom veliš: Ti si – tak nekaj).
Dakle palo mi na glavu, što bi rekla jedna budala iz moje cijenjene firme:

Za vrijeme one grozne Juge kad si opičil prek Mosta mladosti doma pehaka u 2 u noći jer ste se sposvađali negdi u centru. Pa te prvi, sasvim nepoznati šofer, pokupil u auto i otfural do doma; kad je plaća bila i 13-a i tad mi se jedino 13-ica sviđala; sad pitanje oćemo dobiti ovu za decembarski prosinac, ocaparenu, dobro, da ne cvilim, u to strašno vrijeme kad je kava u bircu koštala 1,20 nekih novčanih jedinica. Alzo daklem kraće, uans apon a tajm:

U ONOOOOOOOJ ZVEČKI, JELTE, pijemo kavu moja bivša (naravno da bivša) prijateljica i ja. Imale niski tlak, bile žene svog vremena. Ona sad ima šećer, ja tlak nebu pod oblacima, kralješnice ima u malim količinama, ono, opet suvremene babe, jedino kaj nemamo nikakav kontakt. To mi je baš žao, nemrem reći, osjećam se ko budala. Ja ju upoznala s njenim mužem, bila kuma na vjenčanju, al niš, nogom sam dobila u gujscu i korak napred.
U to vrijeme je bilo posvud po hrvackoj dost šljakera bosančerosa koji su po svoj prilici i dobro zarađivali u domovini Jugi pa tak odradili i vratili se ubosnu (jebo zemlju koja bosne nema). Suhi neki žgoljo, pukljavi, krivonos od neke makljaže, oblečen onak ko šljaker, a kak bi, gleda tu moju nosatu prijateljicu i kao hofira on njoj. Teško njemu parirati, al njoj još teže. Na svaku njegovu ona vrati i doda, ta nije šljivila niš i nikog. Opsuje on, makne se, i priđe nekom njemu nepoznatom tipu, grmalju, koji pije nekaj i priča s nekim naslonjen na šank. Lik ojači, recimo dizač utega (mislim, to je bilo vreme kad nije bilo napuhavanja i bildanja i to). I veli suhi: E, budalo, plati mi kafu. Ovaj skupio obrve, izbuljil oči, gleda u čudu u ovog, niš mu nije jasno, gleda, veli konobarici – dajte ovom jednu kavu. Hvala ti, e vala budale, veli suhi, uzme kavu i vrati se k nama.

U birtiji spika, urnebes, više ne čuješ ni vlastite misli, kad on mene gleda malo duže i urlikne, tak da ne bi bilo da neko ne čuje: E, budalo, jebote, tebi da čovjek da dvije ovce da čuvaš, jebešmisve, jedna bi ti pobjegla.
Bivšoj prijateljici je od smeha kava izašla na nos. Nos bio poveći, morali smo kupiti novu kavu, niš nije ostalo. Od kave, ne od nosa!

Inače čuvala sam koze jedno 20 godina kasnije i nisu mi pobegle, to podmitljivo, prave hrvacke koze, a koze nisu budale, čovjek budala bi se prevario.

Oznake: Turcizmi