Stiglo jučer od Sandre:

Ž: Ljubavi, popravi mi pipu u kupaoni, curi kao luda
(On dolazi i gleda pipu)
M: Daj mi kliješta
(Žena odlazi i kopa po alatu)
Ž: Jel' ova?
M: Ma ne ta, papagajke daj!!
Ž: Ova?
M: Može i ta
M: Daj mi cigarete
Ž: Stižu
M: E daj, odvrni osigurač, ne volim da ima struje u kupaoni dok radim
(Žena uzima stolac, na nju stavlja šamlicu i penje se da odvrne osigurač)
M: Dodaj mi kudjelju!!
(žena opet kopa po alatu)
M: To je malo
(žena opet kopa po alatu)
Ž: Jel' ovo dovoljno?
M: Biće valjda, nađi mi i gumice
Ž: Kakve gumice?
M: Jel' moram ja sve sam, majku mu! One s rupom
Ž: aha, ok
(žena opet kopa po alatu)
Ž: Ove?
M: Aaaa jbt, zar ne vidiš da su te neke dronjave, nađi nove
(žena opet kopa po alatu)
Ž: Ove?
M: Moći će valjda
Voda prska po cijeloj kupaoni
M: Ma ti nisi normalna isključi ventil za vodu
Ž: Pa gdje je ventil?
M: U podrumu, baš nemaš pojma
(žena trči u podrum, vraća se zadihana)
Ž: Čime da zatvorim??
M: Pa klještima!
(žena trči u podrum, vraća se zadihana)
Ž: Sad ok?
M: Biće valjda
Krc,škrip,cangr,greb,šljap
M: Evo gotovo, ovo i dijete može popraviti!

Žena ulazi u kupaonu skuplja vodu s poda, briše masne fleke s pločica, odčepljuje umivaonik koji je začepila kudjelja, briše pepeo sa veš mašine, i tugaljivo gleda izgoretinu na istoj jer je i tu stajala cigareta

M: E, moramo kupiti novi umivaonik, ispala su mi klješta pa je pukao
Ž: Ok, ljubavi
M: E, budi dobra, skuhaj mi kavu, crk'o sam, samo ne zaboravi da odvrneš ventil u podrumu i vrati osigurač a i pokupi onu tvoju šminku sve je popadalo i rasulo se po podu, što će ti tolika šminka!!

Prvi muškarac kog sam upoznala: Moj ćaća naravno, e ko da sad vidim svog starog, stal na stolac koji mu je stara donesla, jasno, i onda dodaj ovo dodaj ono, ko u gornjem vicu, ak je to vic. Onda je stara počela sama ić u visine pa se zajebavala - stavila i popela se - stolac na stolac i balansirala - pa opala i slomila rebra. Kad su joj zacijelila nakon par mjeseci, a ona kupila onu malu kućnu lojtru i popravila kvar. Tata je dotle trljal bradu i razmišljal kak bi se to promenila žarulja ili zašrafil ormarić na visini a da se ne mora tjelesno napregnuti. Ja bi svima muškima dala da rode bar jedno dete, da vide kaj je fizički napor! I da, mada mu je stoput rekla, kad je nju vidil u akciji, pital je: A zašto to nisi meni ostavila!? Oboje su pokojni, ona bi još i sad čekala.

Moj bivši ni ovolko, boktenemarad! Kad je taj moral promenit žarulju! - (ili jer mene nije bilo doma, ili jer nije bilo žarulje, pa sam ju ja išla kupiti; ili se dete dotle penjalo po zidu od stropa prema podu! ili se pokušavalo hititi kroz prozor za igračkom koju je prethodno hitil, sve je bilo kontraproduktivno) - drama i nervoza po kući. E bivši nakon uručene mu žarulje, a nakon nekoliko nervoznih pokušaja i masu psovki, nikad nije vratil sjenilo na lampu. To je već bilo ono, ubitačan napor. U ostale popravke se tolko nije pačal da su na kraju došli iz Elektre - valjda je kod nas izbacivalo za pol naselja, a da vide kaj je to kod nas. I veli mu tad taj jedan od Elektre - gospon, znate, stan se mora održavati; pogledal je okolo i sve mu je bilo jasno. Pregorene lampe visile ko grane žalosne vrbe, voda je curila čulo se do Samobora, plaćala sam penale za tu vodu 6 mjeseci kad je konačno otišel.

Sin ni ne pita, a napravi kolko je raspoložen. Onda kakav već je, kad pokvari na smrt to kaj je htel popraviti, ono, za bacit, čuva pod krevetom. Kao možda se samo popravi dok on spava: Stari radio, toster, loše zalepljeni tanjur, stare baterije, dalje nisam vidla bez lampe. A kad je nekaj totalno vriti, on skuži da nekaj treba pomaknut za cm ili zvleči i to se onda popravi, do njegovog načina razmišljanja ni vrsni psihijatri nisu prodrijeli. To kaj mu se lap opičio o patos i sad može samo kartati pasijans, a to mu nije zanimljivo, nema veze. Popravil je pipu u kupaoni koja doduše ni nije bila pokvarena neg sam ja živčanila, al popravil je usisač koji sam već htela hititi.

Neki se čudiju povremeno kak - to nešto - već nije napravljeno, ipak sam ja žena-zmaj, sama digla djecu. Ko da kuhanje, urlanje na decu i pranje veša ima veze sa kućnim popravcima. Onda ja pozovem majstora Borisa i on popravi sve pizdarije po kući, koje bih mogla i ja sama, al po onom kaj sam vidla od malena nadalje, nisam ni sama motivirana. A on najviše voli popravljati nekaj kaj niko osim njega ni ne bi popravil. Inače nastupa kćer koja od bijesa napravi sav muški posel nevezano za struju, to ne doživaljava, pa je ona majstor u kući, ali samo i isključivo kad je srdita i treba izbaciti negativnu energiju.

TO se zove majstor u kući. Tak.

Oznake: uglavnom struja

Nazove me pred par meseci prijatelj Božo Konj i veli da izvolim preći na jeftiniju struju, jer inače nebum nikad zašparala da mu vratim 1.000 € kaj mi je posudil, veli: nazoveš ih, oni hitro i zelo lepo ampak zelo hitro sve napraviju. Slovenci, jel.

Budući da sam, sebivjerna, propustila onomad poslati ojb HEP-u, propustila sam i sad i stvar se malo na moj užas dodatno prolongirala, al uglavnom sve je išlo neviđenom vrtoglavom brzinom, nenormalno za hrvacke pojmove.

Pa se ja zahvalim firmi GEN-I, jer su poslovični i hitri nemoguće.

Pa se oni meni zahvaliju.

Pa se opet ja njima zahvalim.

I to je bil okidač:
Zovu: Gospođo kaj bi vi došli u hotel Hilton na jednu prezentaciju i rekli par riječi. Reko kak ne bi, al kaj Hilton, to nije malo daleko? Mislim u Ameriku, hm, jesam na godišnjem al nemam kinte.
(Kad seljo Zagrepčanec samo putuje na posel, s posla doma i tak, nema pojma kaj se događa u gradu, al znam di je patlidžan jeftiniji, krumpir...)... Koji crni Hilton, koji bakrači!
Veli žena iz GEN-I-ja, jel, pa nije to vam je tam kod Radničke.
Koja Radnička, odem ja doduše tam na njen nagovor, al da koja Radnička, koji bakrači - tam su nekad bile tvornice, to sad ne sliči ni na što. Nešto nabacano, zbrčkano. Prenovo. Prebakračovito!
I nađem hotel; hotel ko hotel, niš naročito, čekam, niko niš, kad - zvoni mob: Da jel bum došla, pita cura, reko nebum došla nego odlazim jer čekam već 10 minuta!

A kak sam se oblekla za tam!? Ne da nemam kaj za obleči, za ovakve prilike nego su mi i traperice otkazale, došla sam tam kaj halek, prevelka košulja od Veti, tri vrste gumba na šulji, zgužvane hlače (lan!) s placa od tete Milke, siva potkošulja za koju neodgovorno tvrdim da je ljetna garderoba. A na nogama razgažene sandale od Frau Stockhammer iz Njemačke. Torba isprana, platnena, kupljena prije 5 godina. Jedva su me pustili u hotel, odmah se našlo troje uniformiranih s namještenim smiješkom – izvooolite?? Osim toga niš nije baš friško oprano, ja sam planirala na plac a ne u Hilton, al kaj kad se plan promenil, a jedino u ovo stanem, mislim - katastrofa.
U ovo se upušta stvarno samo neko kom je već puno stvari ravno do Kosova.

Jooooj, dajte dođite na drugi kat. Dakle na drugom katu su me ispitali, ispreslikali, ispremiještali, nameštali, pripremili da glumim gljivu, potrošača, račun, drvo, nogu, majku, oca, stolac, štangu, staklo, jastuk, sliku, zubara, ormar i zid; nek pišem, nek crtam, uštekaj-ištekaj struju.
Svi imaju moj broj mobitela nek se javim kad bum za kavu, sad ne znam koji je čiji broj jer nisam stigla spremit kak treba u Nokiju 3310 iz 2001. Sve to još, nego sad treba doći pred 100 ljudi sa 200 kamera i nekaj pametnog reći. Prije mene je došla vrlo energična gospođa Sanja iz Plive i rekla 3 normalne rečenice. Onda sam ja to sve razvodnila, nju je odma hapal RTL jer je sabranija, ja sam tam nekaj strljekala i to. Tam sa kraja sale, malo ulevo, je histerično mahal neki lik jer sam vjerojatno trebala govorit u kameru, a ja to nisam, prošlo mi kroz glavu - je kakdane, i ovak mi je koncentracija nigdi. Nije prirodno pričati pred 100 ljudi s 200 kamera i njih 10 bez. Budite sretni kaj sam opće došla. I tak mi niko nije prije rekel kam trebam gledati.

Onda smo mi za Novu tražili tehničara da gasi struju, mislim to kak se pali i gasi struja u takvom jednom hotelunišnaročito, to je strašno. Gosti najvjerojatnije ni ne pale svetlo.

Već je bilo blizu 1, nisam doručkovala i gladna sam kaj cucak, a istini za volju i poprilično živčana. Ne srdita neg ti živci delaju, ni to lako, glumit gljivu, potrošača, račun, drvo, nogu, i tak sve to, ukupč-iskopč...

Veli jedan fini gospon Robert od ekipe iz Slovenije – čujte sad idemo na ručak. Meni čudno, tak svi oko njega – pa da, ručak, taman je vreme.

Ma koji ručak, koji bakrači, zbrišem ja doma.

Neš ti bežanja, taman ja (seljača, lepo čovek zove na ručak) na tramvajskoj stanici, zvoni mobitel a da nisam ni završila misao u glavi, ajde kae ručak, kaj ste pobegli.

Reko niš od ručka ja imam dogovor. E mobitel mi se zažaril od sramote kak sam lagala. Normalno da su kužili al niko ne trza, i oni sretni kaj je službeni dio gotov.

Smestimo se u japanski restoran, neš ti, ja bi konačno zapalila cigaretu, a nesmeš pušit. Fini gospon Robert izađe s menom, dok sam ja tražila upaljač on je već posudil sa susjednog stola. Dajte, smirite se kaj vam je, pa mi smo normalni ljudi, pa kaj vam ni lepo s nama. Reko je a vi ste jako fini. Celo popodne ga je to silno zabavljalo stalno je govoril kolegama i jednoj slatkoj kolegici Magdi – čujte kolege, ja sam jedan jako fini čovek.

Na ulazu u japanski restač velim ja – konjichiva. Ober veli – dobar dan. Velim ja – konjichiva. I tak dok čovek ni popustil. Gost je uvijek u pravu i konjichiva!

Kaj bute jeli, mislim si da ne bi piceka, to znam i sama napravit, sushi prosim lepo. Dolazi klopa veli ober – izvolite (na japanskom) neš majci, ja njemu zahvalim na japanskom (Domo arigato gosaimashita). Tu se već malo otkravil jer sam očito naručila najskuplju klopu, a ne da je bilo fino, mrak (HEP). Velim ja gosponu Robertu čujte ovo zgleda kaj kolači. Pa je to odma poslikal i poslal mi doma na komp. Pa sam svima poslala, mada niko ne mari, ma zaaavidno to, to ti je. Onda smo to šnjofali, jel sigurno riba, pa još tam nekei zgleda kaj maslina a ono zeleni hren, mašala. I nekaj slatko kaj nije tijesto al je ludnica, ko raskuhani komad slatkog drveta, sve mislim možda to pande klopaju, ona trska, šta li. Raduje se moja duša slavenska. Nakon te količine nemreš dihati, e al kaj slatkoga sad – ipak sam još pojela nekaj jer je ober došel sav prpošan do mene – vidi on, ova nabija račun (ipak, zašparala sam im jer nisam pila vino, samo vodu bez loptica) i reko ono slatko s džumbirom.

E kak je to bilo dobro.

Ti ljudi ko da nisu imali radni dan. U međuvremenu je svakom triput zvonil telefon, sklopili od tri poziva dva posla, nevjerojatno.

Taman se opustiš, najel si se i napil vode, kad ono – razlaz. Svi se poznati užasavaju kaj sam se upustila u avanturu, reko kae, dobila sam usb, kišobran, penkalu i flomaster. U vrećici. Je al kak nisi imala tremu, kaj nisam imala tremu, mrzim gužvu i u tramvaju, a kamoli ovakve interacionalne.

I tak, ona mala rukica s punačkim prstekima kaj je na Novom dnevniku danas napravila uklj-isklj crni šteker, to je moja ruka, sva sam si fensi i kozmo i šik.

P.S. Ne gurajte prste ni metalne špange u utičnice, ak je 30% jeftinija, još uvijek je struja!

Oznake: struja