Nazove me pred par meseci prijatelj Božo Konj i veli da izvolim preći na jeftiniju struju, jer inače nebum nikad zašparala da mu vratim 1.000 € kaj mi je posudil, veli: nazoveš ih, oni hitro i zelo lepo ampak zelo hitro sve napraviju. Slovenci, jel.

Budući da sam, sebivjerna, propustila onomad poslati ojb HEP-u, propustila sam i sad i stvar se malo na moj užas dodatno prolongirala, al uglavnom sve je išlo neviđenom vrtoglavom brzinom, nenormalno za hrvacke pojmove.

Pa se ja zahvalim firmi GEN-I, jer su poslovični i hitri nemoguće.

Pa se oni meni zahvaliju.

Pa se opet ja njima zahvalim.

I to je bil okidač:
Zovu: Gospođo kaj bi vi došli u hotel Hilton na jednu prezentaciju i rekli par riječi. Reko kak ne bi, al kaj Hilton, to nije malo daleko? Mislim u Ameriku, hm, jesam na godišnjem al nemam kinte.
(Kad seljo Zagrepčanec samo putuje na posel, s posla doma i tak, nema pojma kaj se događa u gradu, al znam di je patlidžan jeftiniji, krumpir...)... Koji crni Hilton, koji bakrači!
Veli žena iz GEN-I-ja, jel, pa nije to vam je tam kod Radničke.
Koja Radnička, odem ja doduše tam na njen nagovor, al da koja Radnička, koji bakrači - tam su nekad bile tvornice, to sad ne sliči ni na što. Nešto nabacano, zbrčkano. Prenovo. Prebakračovito!
I nađem hotel; hotel ko hotel, niš naročito, čekam, niko niš, kad - zvoni mob: Da jel bum došla, pita cura, reko nebum došla nego odlazim jer čekam već 10 minuta!

A kak sam se oblekla za tam!? Ne da nemam kaj za obleči, za ovakve prilike nego su mi i traperice otkazale, došla sam tam kaj halek, prevelka košulja od Veti, tri vrste gumba na šulji, zgužvane hlače (lan!) s placa od tete Milke, siva potkošulja za koju neodgovorno tvrdim da je ljetna garderoba. A na nogama razgažene sandale od Frau Stockhammer iz Njemačke. Torba isprana, platnena, kupljena prije 5 godina. Jedva su me pustili u hotel, odmah se našlo troje uniformiranih s namještenim smiješkom – izvooolite?? Osim toga niš nije baš friško oprano, ja sam planirala na plac a ne u Hilton, al kaj kad se plan promenil, a jedino u ovo stanem, mislim - katastrofa.
U ovo se upušta stvarno samo neko kom je već puno stvari ravno do Kosova.

Jooooj, dajte dođite na drugi kat. Dakle na drugom katu su me ispitali, ispreslikali, ispremiještali, nameštali, pripremili da glumim gljivu, potrošača, račun, drvo, nogu, majku, oca, stolac, štangu, staklo, jastuk, sliku, zubara, ormar i zid; nek pišem, nek crtam, uštekaj-ištekaj struju.
Svi imaju moj broj mobitela nek se javim kad bum za kavu, sad ne znam koji je čiji broj jer nisam stigla spremit kak treba u Nokiju 3310 iz 2001. Sve to još, nego sad treba doći pred 100 ljudi sa 200 kamera i nekaj pametnog reći. Prije mene je došla vrlo energična gospođa Sanja iz Plive i rekla 3 normalne rečenice. Onda sam ja to sve razvodnila, nju je odma hapal RTL jer je sabranija, ja sam tam nekaj strljekala i to. Tam sa kraja sale, malo ulevo, je histerično mahal neki lik jer sam vjerojatno trebala govorit u kameru, a ja to nisam, prošlo mi kroz glavu - je kakdane, i ovak mi je koncentracija nigdi. Nije prirodno pričati pred 100 ljudi s 200 kamera i njih 10 bez. Budite sretni kaj sam opće došla. I tak mi niko nije prije rekel kam trebam gledati.

Onda smo mi za Novu tražili tehničara da gasi struju, mislim to kak se pali i gasi struja u takvom jednom hotelunišnaročito, to je strašno. Gosti najvjerojatnije ni ne pale svetlo.

Već je bilo blizu 1, nisam doručkovala i gladna sam kaj cucak, a istini za volju i poprilično živčana. Ne srdita neg ti živci delaju, ni to lako, glumit gljivu, potrošača, račun, drvo, nogu, i tak sve to, ukupč-iskopč...

Veli jedan fini gospon Robert od ekipe iz Slovenije – čujte sad idemo na ručak. Meni čudno, tak svi oko njega – pa da, ručak, taman je vreme.

Ma koji ručak, koji bakrači, zbrišem ja doma.

Neš ti bežanja, taman ja (seljača, lepo čovek zove na ručak) na tramvajskoj stanici, zvoni mobitel a da nisam ni završila misao u glavi, ajde kae ručak, kaj ste pobegli.

Reko niš od ručka ja imam dogovor. E mobitel mi se zažaril od sramote kak sam lagala. Normalno da su kužili al niko ne trza, i oni sretni kaj je službeni dio gotov.

Smestimo se u japanski restoran, neš ti, ja bi konačno zapalila cigaretu, a nesmeš pušit. Fini gospon Robert izađe s menom, dok sam ja tražila upaljač on je već posudil sa susjednog stola. Dajte, smirite se kaj vam je, pa mi smo normalni ljudi, pa kaj vam ni lepo s nama. Reko je a vi ste jako fini. Celo popodne ga je to silno zabavljalo stalno je govoril kolegama i jednoj slatkoj kolegici Magdi – čujte kolege, ja sam jedan jako fini čovek.

Na ulazu u japanski restač velim ja – konjichiva. Ober veli – dobar dan. Velim ja – konjichiva. I tak dok čovek ni popustil. Gost je uvijek u pravu i konjichiva!

Kaj bute jeli, mislim si da ne bi piceka, to znam i sama napravit, sushi prosim lepo. Dolazi klopa veli ober – izvolite (na japanskom) neš majci, ja njemu zahvalim na japanskom (Domo arigato gosaimashita). Tu se već malo otkravil jer sam očito naručila najskuplju klopu, a ne da je bilo fino, mrak (HEP). Velim ja gosponu Robertu čujte ovo zgleda kaj kolači. Pa je to odma poslikal i poslal mi doma na komp. Pa sam svima poslala, mada niko ne mari, ma zaaavidno to, to ti je. Onda smo to šnjofali, jel sigurno riba, pa još tam nekei zgleda kaj maslina a ono zeleni hren, mašala. I nekaj slatko kaj nije tijesto al je ludnica, ko raskuhani komad slatkog drveta, sve mislim možda to pande klopaju, ona trska, šta li. Raduje se moja duša slavenska. Nakon te količine nemreš dihati, e al kaj slatkoga sad – ipak sam još pojela nekaj jer je ober došel sav prpošan do mene – vidi on, ova nabija račun (ipak, zašparala sam im jer nisam pila vino, samo vodu bez loptica) i reko ono slatko s džumbirom.

E kak je to bilo dobro.

Ti ljudi ko da nisu imali radni dan. U međuvremenu je svakom triput zvonil telefon, sklopili od tri poziva dva posla, nevjerojatno.

Taman se opustiš, najel si se i napil vode, kad ono – razlaz. Svi se poznati užasavaju kaj sam se upustila u avanturu, reko kae, dobila sam usb, kišobran, penkalu i flomaster. U vrećici. Je al kak nisi imala tremu, kaj nisam imala tremu, mrzim gužvu i u tramvaju, a kamoli ovakve interacionalne.

I tak, ona mala rukica s punačkim prstekima kaj je na Novom dnevniku danas napravila uklj-isklj crni šteker, to je moja ruka, sva sam si fensi i kozmo i šik.

P.S. Ne gurajte prste ni metalne špange u utičnice, ak je 30% jeftinija, još uvijek je struja!

Oznake: struja