Cijenim sve vjere na svijetu, vjernicima želim sretan Božić. Zaposlenima dobar tek i dobar odmor, baš fino pali datumi. A celom svetu na veselje, mir i – sve.

Usput mi se dopada Marksova misao o vjeri, viš kakva fina narav, sve mi se dopada.

Inače se novije fura – ja sam agnostik, da ne bi rekli – ja sam ateist, ili nedajbog (taj isti bog) – reći: ja ne vjerujem u boga. Katastrofa. Kad dođu ovi dani (jer su oni drugi davno prošli) izbjegavam sve kontakte s poznatima, a prijatelji su mi tak zatucani ateisti da se slobodno obratim ak kaj trebam, jer su još gori bezbožnici neg ja. If ever possible.

Stjecajem okolnosti Božidar danas ima imendan, ničim izazvan. Pa se skupi bliža rodbina starci, brat s familijom i ono komatozno – 4 komada dece sa svojom decom pa se premeće brašno po žvalama, da umreš od brašna. 20 ljudi u 50 kvadrata. Po zakonu spojenih posuda, ne ZPP-u.
Od njih bi mogli živeti kompletna Klara i Mlinar. Tam se jedu kolači sasvim brašnasti i sasvim pošećereni, najjača hrana su topli sendviči sa sirom i norim gljivama, niko ne jede meso. Ma ni gosti: ka-tas-t /ne, nije katastar, katastrofa je/. Danas bum sa sobom zela malo salame i malo gaude i pojačala si obrok i čim pojedem gibam, od silne dernjave ne čuješ kaj misliš (naravno da TV radi do daske tak da se svi nadvikuju, deca fort nekaj očeju, a Božidar samo hoda od jednog do drugog i pita – trebaš kaj? Si dobro? Čaša prazna, kaj buš si popila? Opet sokec? Koji? Si gladna? Oš ovog onog bla bla bla).

Usput je mom bratu rođendan, i taj se moral rodit za Božić, knap nakon 2. sveckog rata tak da to onomad nije bilo nekaj značajno kaj se rodil za Božić. Osim kaj se ne zove Božidar, kaj je sasvim solidno ime, on je rođen 25. 12. i to je to. Kak je neko rođen 8. 12., tak je on 25. prosinca i to nije niš naročito. Bilo tada.

Al kad sam prije 4 godine (čovek živi u zemlji di taj Božić ne prectavlja niš) otišla u općinu Medveščak da mu nabavim rodni list i domovnicu, žena na šalteru sve ok, ali uzvikne najedamput (batesova skor sam opala na rit) – Pa vaš brat je rođen na Božić. Reko je, a jel to neki problem? - Ali on je rođen na Božić!!!??? - Rekoh ovak: gospođo, svake godine imaš izbor od 365 dana da se rodiš, vite on je zajebani Jarac i to dupli, i rodil se na Božić. Prasac, znate kakvi su Jarci.

Onda skužim da je i Isus po nekim autorima rođen isto na Božić i da je Jarac. A setim se i nekih koji slepo vjeruju u te zvezde (ja vjerujem otvorenim očima i osim staračke dalekovidnosti, čist dobro vidim); alzo hteli su preseliti – kao nek Božić ostane, ali Isus je Blizanac. Ne bih sad to analizirala da ne zadirem u tuđe osjećaje, ali bolje nek on ostane gdi je i nek je Isus rođen za Božić, a žena u Općini se smirila jedino su joj oči ostale fajn raširene i sva je bila neka zbunjola, možda je misla da se advent ostvaril. Kaj bi tek misla da se onaj suhi (takvog ga naime pamtim, brata) od 190 cm pojavil i lepo zamolil svoju domovnicu, ahahahahahahahah, baš dobro, viš.

Ajd pa fino sretan Božiiiić, svakome.

S krova stare zgrade u samom centru Zagreba, vise prijeteće sige.

Poznam gospođu koja je takvu jednu dočekala glavom i bila dvije godine na bolovanju. Pošto ju poznam od perioda nakon sigiranja, nemrem reći jesu li posljedice vidljive, mentalne, ne one okomvideće.

Služba za održavanje glava državnih službenika cijelima, saznajem iz pouzdanih izvora, je zvala ovih dana vatrogasce da sige zapale. Ne, ne, pardon, da ih skinu. Makneju. E al vatrogasci su razmažena čeljad i veliju – nek se maknu dužnosnički auteki (to su takvi auteki da ne postojiju još ni igračke za decu koje se zovu po tom autu). Ajd sad ti misli: Maknuti aute, zabraniti parkiranje od – do (nemrem procijeniti al cela akcija ne bi sigurno trajala duže od ćuke vremena). Što je jelte 60 minuta po srednjoevropskom vremenu. Ma jeftiniji je jedan život. Može se fino dalje čekat da neko gekne od sige. Uvijek postoji mogućnost preživljavanja, evo gospođa s početka posta - ko primjer.

Alzo to s gastrovascima i micanjem autih: Jeeeee, face non grate bi trebale doći ćuku vremena kasnije na posel, a dotle bi se u zao čas tam parkiral, po odlasku vatrogascih, možebitno neki službenik s pet puta manjom plaćom, sa starim jugićem. Katastrofa, keine? Tak bolje da državnog službenika ubije jedna pozamašna strela božja u vidu sigetine (ne mešati Siget s centrom grada, fala) nego maknuti aute na niti ćuku vremena. Državni službenici su niskobudžetna lakozamjenjiva roba, a osim toga, otvorilo bi se novo radno mesto na koje bi došel neko ko nema pojma o poslu al ima žnoru u grackoj upravi. Pa ga zaposliju u državnoj.

Dakle, željno čekamo proljeće (kad ono zima počinje, ah, da sa Cmakom Cveta, 21. o.m.). S iste zgrade doduše otpada i krov, ali ako rikneš ispred zgrade, dakle ne drito na poslu, država ti ne plaća niš, navodno nasljednicima (u prvom koljenu, tj. deci) uvali po 3.200 kuncih. I to do izmjene Zakona o radu, a posle uopće nebu. Tak da je jedina mogućnost da sad nabrzaka vloviš padajuću sigu, nabiješ si ju u bulju na samom radnom mjestu i ak si dobar s kolegicama u sobi, dogovoriš da po tvom rikavanju promptno pozoveju odgovornog da konstatira da si umro na poslu pa ti platiju pogreb.

Razmišljam si da prestanem plaćati posmrtno, hm.

Majketi, padne kiša u Zagrebu pa sve krepa, al sad je opal sneg. Zamisli, od pradavne 1955. (ovo pradavne me osobno vređa) nije palo pol metra. Mislim ma nemoj. Sećam se da smo se bacakali po malo dubljem snegu 60-ih.
Tih 60-ih kad su ljudi još čistili sneg, to je bila stvar časti i ugleda. Svi zagorci (koje su zagrepčanci poštivali ko svoje) su zabundani i sa štrikanim kapama na glavi, molim fino i s dugim gaćama domaće izrade, izašli i čistili. Pa dok se nisu našli s aktivistima iz suprotnog smjera, a onda su si malo otišli na špricer da se zgrijeju (šatra ni im već bilo toplo). Svi su bili lepo zabundani osim urakijanog Ferdinog tate razdrgdljenih muških prsa (vintjakne) – nek se vidi ko je muško i kom je toplo na minus 22. Alzo to je bil društveni događaj. I to ne samo pred vratima di dolazi otirač za noge (glupo: za šuze valjda, noge su obično obuvene) nego ulicu, pa pičiiii.... Sad zagrepčanci (koji to nisu, neg se tak zoveju) iz prezira prema nadošlim stranim nacijama poput zagorcih, dalmoša, hercegofcih, međimurcih, bosancih /rwatzkih bosancih/ i inih, frčeju nosom i strogo – evo moj sused s prvog ulaza, čistiju samo pred svojim vratima. Ne ono – PRVO očisti pred svojim vratima, on čisti SAMO pred svojim vratima - do trećine zgrade (imamo tri ulaza) i nema dalje.

Pičim ja u subotu u dućan po kokakolu, slavili smo doma jedan rođendan, deca i ja, i sve bi dobro prošlo, al kad me videl bez kape, rukavica (posle sam podigla nogavicu i pokazala golu nogu – glečte sused, to je generacija, nema se ni čarapa – koga, čega, je, dobro, čarapa, hm, genitiv). Tolko se zbunil, ne zbog moje osobito lepe desne noge, nego manjka čarapa, da je zaboravil prigovorit kaj sad hodam baš po onom kaj je taj čas očistil. Što je inače (prigovaranje) lepi običaj u našem susectvu.

Ponedeljak nije bil niš lošiji. Svi su kasnili (osim mene koja sam to zdušno želila, ali zbog čiste savjesti krenula sam na vreme i još sam se ocklizala do Dolca). Oni koji redovno kasne pol ćuke, su javili svima da buju zakasnili tak da nismo znali bi li se kesili ili plakali. Al kaj buš plakal, suze se smrzneju, i ovak ti zima za njušku. Moja luda Sanja je našla 574 razloga da izađe baš taj dan u poštu, u banku, u šoping s detetom, po neke dokumente, po pitajbogakaj, na kraju smo posle posla išle kupiti plave mašleke u Miler. To kad luđake bog čuva:

Igrom sudbine ujutro sam morala biti na Županijskom sudu. U, ne - na. Vidim supač, očišćeno pred sudom, čudim se nema nikog da prolazi. Naravno, na uglu Zrinjca i AmBruševe stoji natpis – pazi, padaju sige s krova.

Pa fala vam ko konju! Kad ste već čistili, mogli ste rasteretiti sudačke aute i bacit sneg uz zgradu, a ne ga onde očistit tak da eventualni krele koji prolazi dobi i šiljak u bulju. Sigurna sam da je onaj natpis – pazi padaju sige – pravnički opravdan i da te koja ubije niko ne bi odgovaral jer bože moj, znaš čitat, lepo piše kod AmBruševe. Lepo dakle hodaj po Zrinjcu kog ralica nije posetila od prošlogodišnjeg snega i slomi nogu, ak si frajer, i kičmu, naravno onaj ko ju ima.

Na Filozofiji i dalje filozofiraju. Studenti, i oni koji plaćaju i oni koji ne plaćaju (a plaćaju zapravo i oni koji ne plaćaju, znam iz nulte ruke) dođu na faks, tam ni vrapcih ni onih kaj flaše skupljaju. Nema žive duše ni mrtve flaše. Parking zgleda ovak: Davor iz referade, jedini kaj valja u administraciji, upalil 4 žmige i razgrće sneg da može parkat, kad je već došel s makinom. Ralice ne znaju vozit onuda. Posle su sve čistačice op, ajmo koke, lopate v rukice i vudri po snegu, nemre se reći, i domar ž njimi. U onom paralelopipedu (knjižnici koja prokišnjava tak da leva po knjigama dok glupi studenti uče – čemu, i tak nebuju posel dobili) alzo ovaj put nije bilo grijanja. Doduše nije bilo ni struje, pa su glupi studenti mogli otići doma kroz zapuhe il nabacani sneg. Čemu su se strojari vizavi dobro debelo kezili, ugrijani. Došli svi autekima. Na očišćeno parkiralište. Čudni ti strojari, ko da buju se imali di zaposlit, aaaa -je!

Ovi novi tramvaji koji nam drapaju 2€ po vožnji – da bi na zvezdici pisalo – izgradnju ovog tramvaja omogućili su građani grada Zagreba - al ne piše da za nagradu JOŠ doplaćujemo 15 kn, su zapravo ljetni tramvaji. Počnu se kvariti u kasnu jesen, bez obzira na vreme, obzirom na kalendar. Sad kad je stvarno došla zima, i još ne kalendarska, ne zanima to trambaj, e svaki drugi rikava. I busevi. To sve od plastike. Pa normalno da rikava, koji stroj je od plasitke napravljen, gledam nekidan piči 14 u kvaru, a ono visi mu komad karoserije, jebo oca! (vidan utjecaj naših bosančerosa. Ajme, jednog sam slušala o kvantnoj fizici jučer kroz celu Savsku, klinca nisam razmela, osim kaj je tolko urlal da je na kraju i sam skužil i za oktavu se stišal, ne što je Savska predugačka i ima 574 semfača nego svi umorni šutimo a on nama predavanje i kak je bil u Južnoj Koreji. I to me zabole, da je meni samo do Novog Zagreba).

Došel junior s prakse da bokmaterilopati da celi dan ispred radione sneg čisti da jebo i sneg i zimu i da kad bu to ljeto (celo ljeto je tak psoval da kad bu zima).

Neki kreten je počistil ispred našeg haustora one četri štenge. Tak da to donekle. Ni posolil ni popapril. Nogostup je opasan po život, a tam di furaju auti je led opasan po život. Ak neka budala i oće zakočit da te ne zgazi, jer tam je jedino moguće micat korpus prema ZET-ovoj stanici, nemre, klizi. S obzirom na moj obujam jako uspore kad me vide jer ostavim udubinu na haubi.

Sve pet. Budući da je ovo šugavi prvi sneg kaj je ikad pal u Zagrebu, bumo se već nagodinu snašli.