Kad sam kumu Willyju, flemiš-spiking-čarmeru /vid kavr/, objasnila na engleskom - da japanski – kuma – znači medved, bil je oduševljen. Zakaj: Jer odonda svoju zakonitu, a moju kumu Claudine zove Kuma - the Bear. (Molim, ne beer).

Ne sjećam se - al je mama pričala da mi je malog plišanog medu kupil tata na povratku s nekog puta, za moj 2. rođendan. Mali medek, ko recimo flaša pive od pol litre jelte kad smo kod pive, medeka i to. Valjda su oni veći bili skupi pa je stari odabral ovu varijantu. Ko se seća takvih medvedića: oni kratkodlaki, blagožuti, plišani il kakvi, kaj su mogli okretati ruke i noge i bulju skroz na skroz, 720 stupnjeva, što se onda smatralo punim krugom. Jer bi se posle toga medina glava vraćala u prvobitni položaj. A konac kojim je glava bila spojena za trup je očito bil kvalitetan konac, a posle mi je i zabranjeno da se s medom igram ko da je ringišpil jer da ga to boli. (Isuse!)
Oko vrata crvena kožnata kragna na driker! Posle 40 godina su mu stopala od vune pojeli moljci tak da je slama virila van. Stara se srdila kaj kumu tj. medvedića nisam htela hitit ali je ipak zakrpala dlanove i tabane. Tak da dok se nije zbiljam počel raspadati, bil je u regalu, a s 54 godine je bil i red da se upokoji. Poljubila sam ga u nos, žalosno pogledala i hitila. Bolje ja njega nego on mene.

Kad sam zaradila pol prve plaće (jer u onoj šugavoj Jugi kad sam u petak rekla da tražim posel, u ponedjeljak sam počela raditi, gnjusno, kaj ne?), dakle od pol meseca plaće polmjesečne (kako mi se obogatil riječnik neviđeno!), reko idem ja to proslavit. A ne da nigdi nikog nije bilo nego baš: Nigdi nikog, ni medveda u gradu, pustoš, išla sam cufus od Krijesnica do Zvečke di sam uz jedan poprilično pijan par, znali smo se ot kud neg iz Zvečke, popila kavu. Kakva medveđa proslava.

Srpanj mesec, svi na moru. Odvratna Juga, SVI na moru, išlo se stopom, s vrećama za spavanje, spavalo se di se stiglo, nikakav medved te ni hapsil. Božu Konja zvanog Božo Suncokret spaval on na klupi, konjina, a ono vjutro, nježno budi cajkan, slušaj, momak, tu je promenada, sad će mi smjena pa da nemaš problema. A i onog velikog medu svog prijatelja, hrče jako, probudi ga, žao mi ga je budit kako spava, ajd polako, ajd neka vas djeco, ajte.




A ovak su naši vršnjaci s juga i neki europljani ko pod normalno, pajkili u Zagrebu. Ko medveđe bebe, si videl, cobra? Kuiš, ne klupa, hotel, prvi kat lijevo pa naokruglo.


Od prve plaće sam si kupila Kiklopa, posudila jednom medvedu koji mi knjigu nikad ni vratil, i veeeelikog medveda. Al to više nije bila ta kvaliteta međeda, e, da. Isto onak glava ruke i noge se okrećeju do breskraja, al nije to više bil taj pliš, ofucal se za dve godine, nije već onda bilo trajnih izrada, onog prvog medu su valjda izradili u nekoj manufakturi.

Taj medo ostal u Zagrebu, a kćer se rodila 10 godina nakon njegove nabavke. I furam ja na Lošinj medu iz Zagreba. Busom. Dolazi kondukter, nisam se još raskomotila, medo mi u krilu, a kartodrapec energičan i ozbiljan, pita: Molim lijepo, ima li ovaj momak kartu?! Kak me pital, skor sam ju doplatila, kartu, medved je bil bespolni, valjda uštrojen, hm?!..

Od istog kuma Willija i kume the bear je junior dobil medu na poklon, uz ostale pizdarije koje dobiš kad rodiš onak grdo dete koje sam rodila, isti ćaća! Isuse kaj je to dete bilo jadno grdo, nisam ga dva mjeseca htela slikati. Siromak zgledal je ko E.T. Smeđi, ostal je bez kisika, ma koma, ružan ko pas.
A medo od kumova je bil smeđi, taj pak ni s respiratorom nije prodisal; mucasti, mislim u međuvremenu mu je kljuka otpala, ali ima oko, obadva dapače i mašlek oko šije.

Junior je dugo njegoval tzv. fenomen bacanja. Ne spada tu al ko ne zna: sva deca dobiju pol kifle i žvaču kiflu. Junior uzme pol kifle, hiti ju na zemlju i onda gleda iz kolica da di je pol kifle i kak se ponaša na tlu hrvackom.
Tek kad je prohodal, e braco, ma sve kaj je mogel dohvatiti je pobacal kroz prozor. Tak je daklem i taj medo bil defenestriran. Pa potom rekviriran, sestra popizdila jer je fort morala s vrećicom ići po sve kaj je on pobacal kroz prozor, otela medu.

Zato je medo sa sestrom proputoval Italiju, Njemačku, Tursku, bil je u Dugoj Uvali na karate pripremama (ne znam zakaj al bil je i tam), jadan kada sam nekidan vidla sliku kak je bil lepi kad je došel, sad ga ni vešmašina ne oporavi. Al nesmem baciti, opasno je. Po mene, ne po njega.

Skužila sam da Nidžo s porte, živi u istom naselju ko i ja ali nije mi prectavljalo neki problem, nije on plavi policajac, nego onaj drugi. A fin Nidžo, nemre se reći, uvijek pozdravi, kak ste, drago mi je da ste dobro, ajd, fino, doviđenja.

Ulazim jedan dan u svetu zgradu koja me hrani (po zaradi koju ostvarim u tom dijelu tog ministarstva a u toj zgradi, ja bi morala imat bar 40 kila manje, al nema veze, bit će 2012., sigurno) kad me Nidžo zove sastrane, uz ispriku, i jedva se suzdržava od smeha i pita: Gospođo, vidio sam ja vas jučer idete vi iz dućana, a što ste tako žurili, a nemojte se ljutiti skoro sam crko od smijeha, ono kaj ste nosili onog medu a gadno žut, a još malo pa veliko ko vi (što znači prilično preogromno).

Ajme, Nidžo, majkumu, kaj ste me vidli, ajme a jesam jurila, znate kak sam jurila... I molila boga da me niko ne vidi.

Ha, ha, ha, ha, jašta ste jurili, zato vas i pitam, jel to živa zvijer pa ste tako žurili???

Naime:
Sin je malo zrasel i htel je natrag svog medu. Kćer se u međuvremenu skompala s tim medom iz Belgije, i ne da, dala mu sve medvjediće - privjeske za ključeve, i koalu, ma sve, pun krevet nekih medveda, crni, pa bijeli, pa mislim i jedan panda, i medo obučen ko deda mraz, ne, on oće ovoga. U Unionu, tu blizu naše kuće, dobili nekog žutog medu iz Kine, tak žutu boju niko živ još nije videl. Maslačak i limun da se udružiju, posramili bi se. Čim sam ušla u dućan, još s vrata vičem: Isuse, kaj je ovo kričavo, ovo je moje. I platim pristojno medu. Još skuplje jer ima na leđima neka škatulja za baterije i onda ti iritantni kineski zbor ženskih glasova u punom mutiranju, otpjeva pjesmu koja počinje od c-dura naviše pune tri oktave, a završava ko da bacaš tanjur keljcušpajza s 5 kata, na beton). Budući da ne znam note, mislim da je opis čist zadovoljavajući.

I ne samo to, medi oči blinkaju, a crvene su, i cela kombinacija je za poludit, potrošili smo 4 male baterije pobožno gledajući kaj medo izvodi: pjeva i blinka.

Junior bil premali za otić po nove baterije, odo' ja, i dok sam se vratila, a trebalo je sve skup pet minuta maksimalno, on ga je već rasparal po šavovima i izvukel sjedište baterija, ščupal obadva oka jer su svetlila i rekel da pojma nema kaj je to bilo, da se to samo. Takav medved. Samoubojstvo napravil. Medo je još dva dana bil kod nas doma, tolko je trajalo žalovanje, i tak, i kaj bum, hitila sam ga.

Rekla sam deci da su obadva medvedi ko i ćaća im i da ja više niš ne kupujem, nek si nađu nekog bliskog koga buju nazivali medvedom. Al ne mene, ja se osjećam ko crna ovca točka novi red

Zadnje u vezi medveda je bilo da sam skupljala po 5 kn i skupila 200 kn i onda platila kaznu za švercanje u tramvaju broj 6. Nekom kontroloru, medvedusini jednoj, već opisani slučaj.

Bivši je dužan za alimentaciju već prek 100.000 kn, al nema, zaštićen zakonom ko lički medved i tak niš od medveda u mom životu. A ni horoskopski medved ne postoji, dakle, šta je bilo od medveda, bilo je, točka