Krava 2

Ima jedna pjesmica o jednoj drugoj kravi. To je sestra od one prve krave.
Iz pretprošlog posta.

Melodija je od onog prastarog evergrina, Prodavačica ljubičica. To većina zna:

Bila jednom jedna krava,
više žuta nego plava,
imala je jednog vola
s kojime je vukla kola
(la la la la la la laaaa).

Jednog dana reče volu:
Neću da me gledaš goluuu,
a vol jadan šta će – šta će?!
Pa joj kupi najlon gaće,
la la la la la la laaaa.

Budući da joj je suradnik bio vol, nisu imali djece i živjeli su vrlo sretno, zadovoljno i solidnog društveno-eknomskog standarda (bili su zaposleni i imali su redovnu klopu i stan) skupa dok nisu krepali.




Krava 3

Otišli purgeri okušati život na otoku.
Kupili smo kravu, mladu, junicu.
Jedan dan se junica nekaj na mene nasrdila i nabila me na ogradu. Bivši stoji 30-ak metara dalje i urla od smeha. Sreća da sam tad bila nešto mlađa i 40-ak kila lakša, tak da su joj se rogovi zabili u drvenu ogradu a ja stojim ko budaletina Bursać i vičem, stari gle kaj mi radi, zabila me u ogradu.
Ovaj se i dalje smije. Vikne – šupi ju.
Aj ti šupi za vuho junicu od 450 kila, a stojiš joj između rogova. Danas bi mi izbila jetricu i žuć, kravsku joj mamu...!
Užasnuta stojim, jel to opće nekom zamislivo, krava me gura glavom u ogradu, levo od mene desni rog desno levi, a ona gura, nek se ograda zruši bu me pregazila ko brzi vlak Zagreb-Pušča Bistra. Kopa nogom, misli da smo u Španjolskoj. Opće mi ni bilo smešno! Pokušavam primit rogove i maknut ju. Je moš mislit. Bivši gore stoji kod štale i gleda, ma ni ne gleda!
Onda si mislim, pa majketi, ovak mogu smrt dočekati, onaj kreten gore kod štale ni da bi; pričam - draga kravica ajde da se fino maknemo nisam ti ja tak zanimljiva, a ne pašemo si ni po horoskopu, Blizance ne voli ni Željka Fattorini (Bik), aj se makni.
Krava ništa.
Pa ju šupim tak da je misla da ju mazim.
E onda sam totalno popizdila i zviznula ju – reko kaj bude, bude, opsovala sam tak da su šišarke popadale s okolnih borova i boktenemarad, krava se makne. Mirno odšetala kravetina ko da niš nije bilo. Još danas mi nije jasno kaj je zapravo htela.



Posle je dobila dečka.

Mislili smo – bit će podmlatka. Ali, ne da ovaj nije bil zainteresiran, bili su mladi, treba to razmet, Nego kako nas na otoku nikad nisu volili i glede toga - došli i oće imat krave na otoku (mada su nekad imali i navodno sad opet) alzo - vraća se jedan dan bivši doma i veli – Seka, neko je otfural krave.
Reko daj ne pričaj gluposti, ni krava sklopiva pa ju metneš u torbu i odneseš.

Stvarno, nema kravih, kad ti velim.

Danima ih je tražio po otoku.

Prijavili smo policiji, kaj bu policija tražila krave, o čem se tu radi.

Smršavio bivši, trebalo je preći otok, ni kozje staze nije bilo.

Danima tako. Krivo ti je. A znaš da neće otići samo tako, bile su mažene i pažene (ja sam posle incidenta sve to hranjenje i napajanje gledala sa sigurne udaljenosti).

Prošlo dva tjedna.

To jutro veli bivši, danas ih idem tražit zadnji put. Ja si mislim svoje, baš buš danas našel, ono, ko zna kolko je narezaka od njih napravljeno (bil je i kod poznatih mesara i uopće, znalo se, zna se sve i u Zagrebu, kaj ne bi na selu.)
Ne znam, veli on, nekak osjećam da ću ih danas naći. I ode. I nema ga satima, reko il su urođenici ubili, il ga krave nabile il – ma nemaš više mašte, ende.

Dolazi doma zmazan, podrapan, zgreban, krvav, e, ko da je stigo iz Afganistana, toči vodu u one velke karnistre, ne znam kolko je to, 25-30 litara, lagala bih, stavlja u Jugić, veli bum ti pričal, i vrati se nakon sat vremena, jedva živ i smožden, debelo uzrujan.

I priča, tj. urla, taj nikad nije normalno govoril: Prešel sam otok, skroz na drugu stranu, prema Krivici (ne ulazim u etimologiju riječi, na tom otoku je sve moguće, uključujući samo ime otoka) uglavnom, tamo sve neka uvala do uvale, sve nešto uvala do uvale). Zovem ih (maleeeee, ne znam zakaj male, nisu bile male). I čujem, kao činilo mi se, da mi se javljaju. Zovem dalje i orijentiram se, opal sam stoput. Bile su stjerane u neku zograju (lokalni izraz za privatni dio – komad zemlje ograđen suhozidom, tj. morcirom kako to tamo kažu). Veli neko ih je tamo steral i digo zid tak da nikako nisu mogle preći preko. Ni krava - koza! Seka, veli moj inače hladan muž, poludel sam kad sam ih videl. Pojele su travu s korenjem, zemlju, e, prekopale zemlju. S borova su pojele koru, ma kolko su mogle. Kad su me vidle, poludile i one i ja. Ne da ih pola nema, nema ih nego kosti presvučene kožom, doslovce!

Ko lud sam razvaljival rukama kamenje, odvojio nokte od mesa, bacal to kamenje, rušio jebenu ogradu, a veli one k meni, više nisam znal jel me oće ubit il se vesele kaj sam došel. Trčal sam ko na koridi, one za mnom, samo su tu i tamo stale da žvaknu travu i bež za menom. To je značilo trčat uzbrdo pod 45 stupnjeva nagiba, i onda se stuštit nizbrdo do tog dijela di ih je držao. Sreća da je to kasno proljeće bilo dosta kišno, vjerojatno bi krepale od žeđi.

Reko ja – idem ih vidit, Isuse blagi, ako nas ko mrzi (a mrzili su nas) šta mu je zver kriva. Veli bivši – to je neko pametan napravil, nije ih ubil, to bi već bila druga priča, a sad ti dokaži da ih je tjeral preko cijelog otoka do bogu iza nogu.
Tako ih je zatvorio u štalu i dao sijena za jesti tolko da se ne pretovare, onda je otišel po tu vodu i to isto nije dal da se preloču.

Ne, nedeš ih vidit, to je prestrašno.
Na čas sam posmislila da ih opče nije našel kad mi ne dopušta da ih vidim.

Rupe su im između rebrih, veli, izgledaju tak zmrcvareno da sam ja skoro puko napol. Nemreš si zamislit da se dve krave oće mazit s tobom, samo kaj nisu progovorile.

Danima ih je obilazio nekoliko puta dnevno, kak je uvijek bil živčan, i noću se dizao, pazio da se ne pretovare, noćima nisam spavala, a bez njega se nisam usudila ni otići da ih vidim. Plakala sam kad me on nije vidio, em mi žao stoke, em si mislim – e ljudi, ljudi, slijepa zloćo....

Kad ih je ponovno uhranio, stavio je lokot na štalu, ako bude neko provalio, to je opet još neka druga, treća, koja li priča.





Nije bila ovakva štala, ali je trebala biti. A kad smo se vratili u Zagreb, i tak su ju rastavili na proste faktore i hvala bogu, pitam se u kaj su otišle moje dve plaće koje sam dala za materijal. Sad to zgleda ko sitnica, al onda kad nisam imala za deterdžent - nije bilo pampersica, a dete je bilo beba. Istini za volju, ovakvu je trebalo znati složiti. I dok je bilo takvih štala, nije se ni kralo ni mučilo stoku, bilo je neke vrijednosti

Toliko toga smo proživjeli strašnoga – mada ovo vjerojatno ne izgleda tak strašno nekome ko nije držao stokicu. Ne znam fakat kaj je posle bilo, puno toga sam izbrisala iz glave, živjela sam jedan život koji se zvao robija a ne život i sad misliti na to, bilo bi prestrašno. Ni djeci nisam pričala, jednom sam počela al sam sve ublažila kad sam vidla da bu tu preveč tuge - i više nisam spominjala. Baku sam pokopala na tom otoku, tamo smo se, oboje zagrepčanci, i vjenčali, tamo sam rodila, nek im bar na papirima ostane neki trag, ako je to nešto, išta.

U Zagrebu na onom kanalu Odra-Save, prema Lučkom je držal ovce kad smo se vratili u Zagreb. Nije taj mogel bez stoke. I tamo su mu provalili. Sve janjce su pokrali, ovce rastjerali pa je Nero (hrvacki ovčar) imal posla par dana, a nakon kaj je i njega jedva našel... Ali veli bivši - ono čega se sjećam s užasom je bila ovca, prepitoma i za ovcu, koju je zval Melanka, po mojoj mami. Ne kaj mi je mama bila ovca, dapače bila je Škorpija. Ali je imala mama divne smeđe tužne oči, a veli nije u redu, al kak znamo da svako od nas sliči nekoj zveri, eto ovčica ga je podsećala na moju mamu, koja se na to nije ni ljutila, još se kesila na to. Kak je bivši bil ogroman, ona je njega zvala Bubica.
E i tak: Ta se ovca stalno se gurala k tebi kad bi se sve druge maknule, dala se maziti, a veli onaj pogled... I tako to jutro, veli on – dođem, a moja ovčica leži mrtva, sa sjekirom posred lubanje. Iz nje visi napola oteljeno janje, valjda je išla za ljudima da joj pomognu da se ojanji, kako je to ranije bivalo, pa im je smetala.
I tu je došla policija. Jedan mladi murjak je povraćal kad je to vidio, priča bivši, a ja tu više nemam teksta, pa tako kad mi neki post nije duhovit, da se zna da ni moj život nije samo smijeh, nastranu još i taj grozan brak.
Eto kolko se sjećam ima u jaslicama za Božić neka kravica, pa ovce i to.
Lepo zamišljeno, ali u zbilji?

A u zbilji: Homo homini lupus est.