Veli ćerce, sad se zove Selma, da neće putovati na fakultet preko praznika, da ne želi biti u Zagrebu za vreme Božića, da neće gledati kič po gradu, da neće gledati ponudu koju ne može okrhnuti kupovinom jer – para yok, veli odo' ja na istok, nema razbijenih flaša ni pijane rulje ni lažnih političkih obećanja......

Ide Selma za Istanbul. Kupile smo curama poklone, nekaj je Sanjaizsvihpostova učestvovala sa svojim uradcima (ubila bum ju ak skoro ne otvori blog), nemrem reći. Onda smo dodali bajaderu jelte, nek' vidiju da i rwati znaju slatko napravit. Dete popizdilo veli njima kupuješ bajaderu, a ja te moram žicati, reko aj ti nemoj dimit maxu pa si kupi bajaderu. Doduše u Krašu navalili da kupimo Grehote, reko kaj ste vi pri sebi, morala bi natrag plivati do rwacke. Pa zakaj, da je to fino. Reko fino je, al ima alkohola. Pa se žena čudi. Jedna mi pak na Dolcu htela uvaliti kupinovo vino, veli pa kaj ak je alkohol, od voća je.
Haloooo???
Kak se malo češće ide u Tursku, reko ja više ne plaćam avion, ono kaj me tvoj bivši otac ni opljačkal ti buš me. Je, sad je uspjela naći posel (kak je to zanimljivo, kad ju ja nagovaram, ma-ne šta-ni!) prek SC-a, zaradila siću, organizirala sve i veli, čuj kad već nemrem avionom, idem vlakom ili busom do Beograda, a dalje ću vozom, preko Sofije (ja se bezbožnica križam levom rukom, zazivam Allaha, reko dobro da nedeš prek Sjeverne Koreje!)

E sad: Moj štovani brat, malo obiteljskog trača, se oženio u Boru, u Srbiji, davne 1969. godine. Za Juge, ko se sjeća, ko ne. Firma Jugomontaža, jer je to tada još postojalo, ga poslala na teren. Prešel je celu bivšu Jugu osim Slovenije, i zapel u Boru. Dobro. Onda su se supruga i on još doškolovali za VSS i tak i naručili bebu koja je stigla 1980. Srce tetkino. Zadnji put sam ju vidla kad je imala 4,5 godine.

Onda sam se nažalost ja udala, pa se rodila sestra od tetke mojoj nećakinji, pa se zaratilo, pa se rodio brat od tetke. To bi po meni bio njen tata a moj brat, al ako ona hoće da je moj sin njoj tj. mojoj nećakinji brat od tetke, nek joj bude.
Uglavnom Srce tetkino i moji monstrumi se do sada nisu upoznali.

Di smo stali?
E i veli ćerce idem ja preko Beograda a ne prek Sarajeva, da upoznam to tvoje prvo dijete.
E i tako ona veli, ja sam javila sestrični i ona bu me dočekala u Beogradu kaj misliš kaj je to za ozbiljno rekla da mogu prespavati kod nje jer vlak, ona veli voz, to je vjerojatno isto, ide ujutro. Ne, reko zajebava te, ono, da vidi kak ti živac šljaka.

Jedini problem je kak buju se prepoznale, reko Večernjak u junačku desnicu, u zapučak nalijeee-vo, karanfil, pa - crveni.
Da koja glupa fora. Reko fora ko i pitanje, jadne nemate internet i sto slika na FB-u!
E, i otpratim ja ćerce na kolodvooor. Sva živčana, tak sam bila živčana da sam zaboravila jesti, majketi. A dva popodne.
Kupujem pljuge i dajem ženi u Tisku karticu tekućicu. Žena zuji, veli nemre, no reko kaj ste sitničavi. Kupujem kruh u Prehrani, guram 10 kuna ženi u ruke, veli ona - suseda, kaj vam je, pa znate da se na blagajni plaća, reko nemojte mi niš govoriti, ja sam danas otkačendos, bum vam sutra pričala (ekipa u Prehrani je nenadjebiva).

Kaj sam pričala?
E, i tako. Dođemo mi fino na peron 201. Tamo crveni autobus. Pitam ja šofera – molim fino jel ovo crveni autobus sive boje pa za Beograd. Ili sivi autobus crvene boje, šta je ovo? Lik mlad, tridesetak godina, misli vidi matoru, a ova mlađa šuti. Mlađa onda uvaljuje sporcku torbu punu bajadera i Sanjinih uradaka onom rezervnom šoferu i pita jel se bagaža plaća. A mene sram jebote! Ne, on bu tebi platil kaj imaš putnu torbu! Taj pomoćni šofer navikel na svašta, nije ju ni pogledal, veli plaća se, znate, jer idemo preko granice (a inače se ne plaća?). I ljepi kofersku etiketu na kartu, mala niš ne razme, ne zna moderno dete putovati preko granice autobusom. Dete zna kaj je avion, koji mrtvi autobus!

U međuvremenu ja velim šoferu, ali točno ovak:
Slušaj feršo, nemoj se bre zajebaješ, lepo da voziš i fino da mi dovezeš dete do Beograd, da mi paziš na dete ako joj bude muka, razumeš?

Feršo gleda, ništa.

Dođe ćerce i ja velim:
Vidite, to je moja curica, čujte kaj bute mi pazili na dete, joj kaj sam žifčana, znate ide si sestričnu upoznati prvi put, u Beograd, kaj to ni žalosno, tek sad.

Tek brate feršo otvorio usta al ni glasa pustil.

Vidim nekaj tu ne štima! E, reko nebuš ti meni šutil, crkla ja tu na mjestu, pa mu velim drito:
Mladi gospon, recite mi - kaj sam ja prva živčana mama kaj dete šalje na put, a glečte zbiljam si ide sestričnu upoznat??!!!!

A feršo veli:
Aaaaaaa nii-niiiiste.
I pak začkomi.

Vidim ja niš od toga, sad baš navalim:
Čujte, a v kolko ćuki bute u Beogradu?

A on meni, paz' sad:
Ako će bidne sve u redu, lepo čista cesta i tako, put traje oko 5 i po časova.

Uuuu, jeeeeeeboteeeeeeee, reko - usrala sam motku! Ja misla to neki naš zagorec, a ono njihov šofer daj gas ubi sve nas. A kaj sad, ni mi prvi put, kaj sad da radim.
Posle se maknem i vidim niška registracija, a na busu piše e k c u p e c (u sa crtom, ko 505 s crtom) mamu ti božju, aha, ekcupec, ko eci-peci-pec, no dobro, joj, ak neko može zlaprdati onda to mogu samo ja. Odma sam zvala Sanju da ona zove mene da joj se požalim, reko Sanja gle kaj mi se događa, pa kaj je to baš moral biti srpski auto crvene boje a sivi, pa ja sam se htela šaliti a feršo fakat njihov, mislil je valjda da provociram, pa nisam ni mislila – Ajdeeee, veli ona, Seka ! - dobro koje je to boje autobus bil, boktenemarad.

Reko Sančo, ja ne znam al meni je to sve bućkuriš ja više nemam za to žifce. Sančo, već je puno sati ja još nisam jela. Ni pila. Celi dan sam na jednoj pljugi, kaj je to ljucki? Živim ko svinja.

I tak.
Još sam prije puta rekla kćeri: Selma, nicht naginjati se durch dem Fenster, jebote, kad uđeš tamo u voz u Beogradu, aufpasen na bagažu i ne šljokati brlju, ne pušiti travu i ne pikati se u vlaku, si čula, a sendvič si kupi u nekoj Dioni tam, nemoj mi tam u vlaku kaj ja znam i to.

Ima dalje. Ćerce se oduševila sestričnom, veli konačno neko normalan u familiji, duhovita, zgodna, jednostavna. Reko od bivšeg oca vanilija ko i on, sve ludo, a moje poumiralo a ovo malo kaj imamo i tak ne poznaš. Normalno da je normalna kad je moja. Još i vujčeka si ne poznaš, buš, nije mu još ni 80. E i sad ona fino putuje i stiže sms, tj. dva, kolko li:

-E, stara, krenuli smo iz Beograda, tu sedi jedan Zemunac, odma je reko da nema da me neko tu nešto pita i gnjavi, čuj to je neki mafiozo, pazi na mene, nije normalan. Jedino: osim riječi kurac i pička tu i tam nekaj razmem, sličan jezik hrvackom, nemreš povezat kad stalno psuje. Onda došel Turčin i veli - gospodo, tu se ne puši, kazna je 50€. Zemunac ne zna turski pa sam morala prevesti, a on je ovak njemu rekel:
Idi bre srči pesak, 'ko će mi pišeš kaznu pičku ću ti razbit, majku li ti jebem!
Nisam prevela doslovce, ali Turčin više nije dolazil. Sad sam malo prihenkala (normalno da je sa sestričnom celu noć ružila po Beogradu, op. mame blogerice) došo neki stjuart Turčin, nudi mi turšiju, a ja bi spavala. Zemunac digo frku da kaj me budi, oće da ga bije! Mama, oš mi reći a zakaj sam ja opće do sad putovala avionom. Dolazimo u Stambol negdi noćas oko podne pa bum ti se javila. Pusa.-

Stiglo mi dete u 7 ujutro, valjda je to razlika u vremenu - u Stambol na Bosporu, ide s mafijašem na kahve, nisu se dugo vidli, red je.
Da jesam ja normalna kaj je morala zeti sa sobom najdeblju jaknu, da je tam 17 stupnjeva (sad bum ja to provjerila).
Otpišem: Valjda ja znam kad je tebi zima, a jaknu – na pazar pa prodaj!
Po broju moba vidim da se prebacila na Turkče mrežu, znači troši se manje. Ajd dobro, odo ja popit sama kavu u kuhinju, kad je njoj bolja kava u Istanbulu nego doma, a kaj moš.

E, da, usput preporučam mlađima od 60 godina da opće nemaju decu. Posle toga možeju, al pod uslovom da imaju kakvu baku za pripomoć oko istih.