ŠKOLA SREĆE

31 listopad 2010

Nije tajna da mi je mlađe dijete završilo osnovno obrazovanje u školi SUVAG. Koliko god se trudila ljudima objasniti što je to, tko tamo i kako radi, koliko je ljubavi u tim ljudima, uglavnom ženama, divnim i strpljivim, kako se ne treba libiti odlaska tamo, roditelji nekak - cvikaju, srame se, ne kužim. Voliš si dete pa kakvo da je. Rijetki uopće i priznaju da su išli s decom tam na neko testiranje. Iz SUVAG-a se regrutiraju i budući studenti, u velikoj manjini, ali ima ih. Uglavnom se moji dobronamjerni savjeti dojme najprije zagrepčancih, pa tek onda onih koji su za SUVAG uopće čuli; usmenom predajom - da tak velim, nisam uspjela ništa, ili bar ne znam za neki uspjeh. A tamo smo - dok smo čekale klince - mame (i rijetki očevi) jedna drugu savjetovale, tješile, učile i podržavale, a rodilo se i jedno prijateljstvo do kojeg mi je istinski stalo. I na koje sam ponosna.

Ovo kaj slijedi je pisani uradak mog sina u 7. razredu. Djeteta za koje nakon takvog, je li, poroda, nisam znala hoće li ikada progovoriti i prohodati. Kaj sam prošla to samo zvezde znaju, a ovo je njegovo viđenje, školski rad, uradak, kakogod, na koji nisam imala upliv, a kojeg mi je njegov razrednik fotokopirao i ponosan poklonio.
Samo da pojasnim: S obzirom na njegov predškolski status svi su osim jedne mlade logopedice, savjetovali da ga upišem u redovnu školu, što je neslavno završilo, a gdje sam ustala pred 30 roditelja i mimo svog običaja - izurlala se i zaprijetila tako da mi je glas pucao. Naime, drugačije nisam od razrednice na rom roditeljskom mogla doći do riječi. Tako je završilo da je suspendirana. Ne zbog mene nego sam valjda imala najjači glas od sviju koji su to isto htjeli reći, uostalom glasovali smo ponaosob, potpisima.
Kako je i to vidio junior, evo:
-------------------------------

Da me mama nije upisala u SUVAG ja bih skroz propao. Stvarno! Bio sam u jednoj redovnoj školi i ne daj Bože! Tamo su tako grubi prema djeci i uopće nemaju osjećaja. Jedna se profesorica stalno derala na mene. Ni danas još ne znam zašto. Zato sam u kuhinji tamo dok sam jeo, prolio juhu po sebi od nervoze i stresa, a možda me i samo nespretnost spopala. Događa se i to meni, ali ne stalno.
I djeca su bila divlja, nepristojna, i jako, jako zločesta. Tamo bi spadali naši đaci Ozeke i Hunić. To bi bila škola baš za njih! Bilo nas je jako puno u tom razredu, a zamislite ja sam se jedva s njima družio, a njih toliko. Od stresa i nervoze nisam smio ni govoriti, a trebao sam razvijati govor. Ukratko, ta škola mi je bila noćna mora. Ali to još nije to! Išao sam ja i u još jednu školu, popodne na cjelodnevni i na pisanje zadaće. Bilo je nešto bolje, ali sve skupa imam samo negativne uspomene. I da se želim sjetiti nečeg lijepog, nema toga.
Zato preporučam djeci koja imaju probleme bilo kakve, nek' idu u SUVAG i ne gube vrijeme i živce po drugim školama. Mojoj mami je jako žao što me nije odmah upisala ovdje. Sačuvala bi živce. Ovdje sam se oporavio i razvio u dobrog učenika.

Isad vi meni recite! Tamo niš' ne valjam, a ovdje sam dobar!? Zašto?

Zato što se u SUVAG-u zna postupati s djecom i svako dijete tu uspijeva. I zadaće nisu tako teške i velike kao u drugim školama, što je i roditeljima vrlo važno. Zato ja SUVAG zovem “škola sreće”. Tu se zbilja osjećam super!
Ovdje sam sada poznati recitator. To znači da na priredbama lijepo govorim stihove. Da sam ostao u onoj školi, ništa od mog govora ne bi bilo. Možda bih potpuno zašutio.

Volio bih da ovo moje pismo pročitaju mnogi roditelji koji imaju problema s djecom i velikim zadaćama, jer bi im moje pismo moglo pomoći i skratiti muke.

H.F., 7.b

http://www.suvag.hr/hrv/page.php?cID=novosti&eID=pjesma

Nikad ne reci nikad

Božo Konj, kad mu se rodilo prvo dete, nije još bilo pampi, peglal je detetu pelene s jedne i druge strane, slagal, cupkal, užival. Ja sam sedila sastrane i hitala komentare na njegov račun, a na vlastite se šale smijala do suza, debelo potpomognuta njegovim neoPIŠljivim grimasama i potankim objašnjenjima da se to tak mora. On je peglal detetu pelene 4 mjeseca. Kad sam ja rodila prvo, isto nije bilo pampi, bar ne tam di smo živili, i ja sam peglala pelene 14 mjeseci. Rugala se sova sje(d)nici...

Na otoku imaš 16 prvih susjeda, dole gore, levo, malo levije, prva kuća lijevo, pa ona nalivonakrivo i isto to sve pa na desno, pa na doli prema plaži stanuje pop. Koji se raspopio jer je napravil curi dete, a jel peglal pelene, ne znam.

Kak je daklem to na otoku terasasto, ajmo reći, tlo, tak je: zid koji je nama bio do ulaznih vrata, je na vrhu bio početak susjedovog vrta. Moj kretenasti stari, kad je zid krepal pod korenjem smokve i svega kaj je u tom gore vrtu raslo i kad se spizdil (zid!) u naš prolaz i vrt, uredno je platil starom Josi da ga (zid) popravi. A zid de iure a i de facto bil Josin! Pa zna se zakon o zidovima. Mislim ne zove se Zakon o zidovima, ali ima ga u nekom zakonu, ono.
Ma kaj staroga kritiziram, da mi vrate sve kaj sam posudila, eh, di bi mi bil kraj.

Na rubu tega vrtla, je bil stol od susedov, da moredu vit kako drito na naš vrtal - i pratiti, kako je selo ćakulalo: oni ludjak (moj bivši) iz Zagreba navik viče i beštima onu ženu (mene) ća je nekad bila pristojna cura, puno vesela, ma si mogal uvik pitat za dojt u društvo, i tolijonski je naučila, i lipo popevlala i taaaako... A mater joj fina žemskinja bila, šivala za malo šoldi, kadigod je znola i popravit ća i ne naplatit, pa bi joj kadigod malo zmokvi ki odnesal i tako, za falu učinit.

I tak se Josin sin Josić (Josip) oženil z Mariju (s Marijom) koja je furešta, kontoš, iz Slavonije. Pa mu je nona rekla: kroj tako finih domatjih divojak on je fureštu naša za ženit.

I Marija iz Slavonije gleda va mene ča delan ja u svon dvorišću, s popravjenim zidon koji je triba njen svekar gratis popravit, još k tomu zidor! A ja čerupam kokošicu. Kako je taj prvi piplić bil ščerupan, boje je ne znot, jerbo je bil samo za gulaš učinit, ma dobro, magari ga nismo hitili ća. A poslin san se naučila potlu i ni mi bilo muke ga učinit, od kokošinjca z nožon, do teće u pol ure na uje.

Fala, ne bi više, ali ne velim da ne bi kad bi morala, to sad velim samo zbog naslova!

Marija, furešta, domatje oženjena: /Pa s te visine, škiji na me/: Ajmeeeee, Majko Božja, ma Seko, a što to radiš????!!!!

Ja: Kaj - kaj delam, čerupam piceka.

Marija: Aaaaajme, ja sam se zaklela kad sam došla iz ravne Slavonije (ko da ja ne znam da je Slavonija ravna, jeboteled!) da neću nijedno pile ovdje ubit ni očerupat.

Ja niš. Kaj da joj velim?

Prođe vijeme, mi pičimo natrag za Zagreb, prodali i kuću i onaj zid (šteta, trebala sam napravit sad znam kaj, ali u toj pustoši i onako satrtu ni bog mi nije bil na pomoći) i nosim stvari u auto, a moja Marija čuperupačup kokoš, dobar dan – dobar dan.

A moj bivši meni: Pička ti materina, nemaš karaktera, nikad ga nisi ni imala, kaj joj nisi mogla reći – kae, Marija, kaj smo se zakleli da nebu jedna slavonka kokoš čerupala, jebotibog mater, nisi joj mogla reći – sad čerupaš (itd.....). Laješ, laješ (ne bi niko vjeroval kolko sam šutila, zato sad trlječem i ne zanima me) - jebote kaj ne znaš niš reći, bla bla... Uvijek si kurva bila i bit ćeš.

Mogla sam metnuti naslov: Kako (p)ostati kurvom jer ljudima ne spuštaš kajle zbog čerupanja kokoši. Pa objavit, pa nagrada grada Cresa za književnost, hm... Pa Rijeka, pa – ma, da bi čovek reč rekel! Same nagrade! A nagrade jednoj kurvi!
I tako sam slušala još mjesec dana. I povremeno kasnije još 10 godina. O tome, u kombinaciji sa svim ostalim prigovorima na sve kaj se događalo.

A mislim, ako je i zaboravila nije blesava, vidla je da sam ju vidla, vidla je sebe da čupa kokoši perje, vidla je sve, a vidla je i da bi joj bilo bolje da je ostala u Slavoniji i čupala kokoši nego došla u Lošinj i čupala kokoši za koje se zaklela... i tako.

Evo onima koji me uporno i uporno učiju da trebam pisati kratke priče.
Kaj smo ono rekli za Anu Karenjinu? Eh, ta sigurno nije nikad kokoš očerupala. Ali se nije ni zaklela da nebu.

Pleonazmi

20 listopad 2010

Između inoga, došlo ovih dana nešto na emajl, puno pametnih savjeta kak treba živjeti. Brkaju se vremena (glagolska) ima nešto tipfelera, nema veze; nešto se ponavlja, manjak i višak interpunkcija pa nešto oksimoroni (za neupućene: Kad ti neko veli – dobro jutro, a ono ponedjeljak ujutro).
Na kraju piše, malo bum skratila, ono, savjeti svjecki:
Traži znanje, više čitaj, sjedi na verandi i divi se pogledu....
Provedi više vemena sa svojom obitelji i prijateljima...
Jedi svoju omiljenu hranu i posjećuj mjesta koja voliš...
Nešto piše i ono manje gledaj TV... i to...
Pa ono razbili smo atome (ono sad ko je dobil Noblprajs), ali ne i vlastite predrasude.
Pa dalje:
Život je niz trenutaka (E OVO NEMREŠ VEROVAT, mi smo učili o minutama i satima, a ono - trenuTci);
Služi se kristalnim čašama,
Ne štedi najbolji parfem; kupi si nešto što jako želiš...
Izbaci iz svog rječnika /op. blogerice: za one koji znaju razliku rječnik i riječnik, dooooobaaaar!/ “jednog dana”...
Napišimo danas pismo koje netko čeka... (ko još pisma piše kad postoji emajl???)
Recimo obitelji i prijateljima koliko ih volimo.
Svaki dan, svaki sat /evo opet postavka o vremenskim zonama!/ je poseban i nikad ne znaš je li ti i posljednji.

Ovo zadnje bolje zvuči kao: Živi svaki dan ko da ti je posljednji, jednog dana ćeš biti u pravu.

Strašno sam si fensi i u stilu ovog emajla ili kaj već je:
Sve kaj imam od obitelji, sama sam si rodila. Ostalo poumiralo ili je nedostupno, daleko. A ovo doma nemrem zaobići, fort pitaju kaj ima za jesti i tražiju lovu. Dakle decu viđam navečer, uglavnom me zbudi njihova svađa, čuje se do Karlovca. A prek dana naslućujem da je neko bil doma po manjku hrane i hrpi veša u kupijoni, svaki fura svoj film, nadam se da dišu punim plućima.
Nemam love da si išta novog kupim (nosim sve seknd hend i seknd fut). Moji prijatelji znaju da ih volim, pa jebate, nisu gluhi!
Jedem normalno samo hranu koju volim jer volim jesti sve, a kupim ono za kaj imam lovu. Sekiram se svaki dan ko da mi je zadnji.
Čitam knjigu da bog sačuva (batler je ubojica, za one koji su načitani), a tu knjigu čitam zato jer je u trafiki koštala 20 kn. A knjiga lagana i fizički, taaaaman za do posla i natrag. Pa nebum valjda Anu Karenjinu furala. A računica je ova: ako svaki radni dan kupim 24sata, ne stignem to i tak pročitati, a to je u mjesecu cca 20 radnih dana puta 24sata sve skupa 480 sati ili kuna, jelte, a puno mi je to.

TV gledam tak malo da me sram, ali zato ljubim srcem svim: ljubim Cezara di cainiii, Cezar od cuckih (u 6 ujutro, Nešnl džiogrefik), ali kad je stari krepal (TV, ne stari rimski Cezar, on je krepal ima par godina), ipak sam kupila novi. Idem na posel svaki dan ko da mi je zadnji jer ne znam jel bum sutra živa do posla i jel bu plaća.
A kad dođe plaća, fakat joj se iskreno veselim! Kaj se tiče budućnosti, nema brige, u ovoj državi...
Koje crne kristalne čaše!? Već davno su se razbile, sad i sok (litra 8 kn, sirup) pijemo iz lončeka di smo držali penkale dok smo ih imali, pa ak ne pomirišiš prije nek potegneš, može se dogoditi da srkneš deterdžent iz čaše koja se razmače od fleka, a u najjeftinijem deterdžentu. /Svi njuškamo, ko da nam je zadnje, a kad promislim meni je zadnje i prošlo/. Ja imam parfem kaj mi dete dofuralo iz Turske i koristim ga i ko dezodoran i ko šnjof (dezodoran bu neko šenkal za neku prigodu, ak ne, bum rekla prijateljima kad mi je rođendan, jer oni živiju ko i ja). I bazdim tak fino celi dan da mi je sve neugodnjak, ali imam konačno parfem i tu jedino dišem na pol pluća jer sam do sad koristila samo kolonjske vode kaj shlapiju s tebe to tramvajske stanice.
S atomima se ne bavim (nemoj da mi neko ne zna za kaj su oni čobani dobili Noblprajs iz kemije i fizike) pogotovo ne atomima u obliku prašine, skromna sam.
Svaki dan se valjam na Sanjine provale, bile one tužne ili vesele, jer ih već i slabo razlikujem, i Sanji vreme ide. I ne brinem jel bu se nasrdila, jebe mi se! A na verandi nemrem sediti, nemam verandu. Pa onda sedim na Trgu bana Jelačića kod nekog stupa i jedem sa Sanjom pica-kat ko da mi je kakav? - ZAAADNJI!!!(ona prožidre pomfrit, neki okrugli s očajno masnim sosom). A ujutro popušim bar 5 cigareta isto tak punim plućima da je ludnica, tim više kaj je pušenje zabranjeno - i popijem dve kave od Fatime (kavomat u firmi). Jednom tjedno škrtarenje (ko kupi jeftinije, al kava kaj košta košta) s Bibom po Getrou pretvorim u veličanstveni izlazak.

I kaj mi onda trebaju savjeti okićeni cvećem i malom decom, božem'prosti i ova moja velika deca mi idu na pluća!

P.S. Od Bibe, ničim izazvane (klinac, izazval ju je naslov!) sam dobila knjigu – Savjetnik za loše majke. Odlična je! A Biba veli da ju podseća na mene. Onda sam knjigu posudila Sanji. Sanja veli da ju stil (ne sadržaj, ko Bibu) podseća na moj jer nemre pohvatati ni glavu ni rep, ali da je duhovito. Sva sam si fensi. Kak? Punim plućima, ko da su mi zadnja.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.