Božo Konj, kad mu se rodilo prvo dete, nije još bilo pampi, peglal je detetu pelene s jedne i druge strane, slagal, cupkal, užival. Ja sam sedila sastrane i hitala komentare na njegov račun, a na vlastite se šale smijala do suza, debelo potpomognuta njegovim neoPIŠljivim grimasama i potankim objašnjenjima da se to tak mora. On je peglal detetu pelene 4 mjeseca. Kad sam ja rodila prvo, isto nije bilo pampi, bar ne tam di smo živili, i ja sam peglala pelene 14 mjeseci. Rugala se sova sje(d)nici...
Na otoku imaš 16 prvih susjeda, dole gore, levo, malo levije, prva kuća lijevo, pa ona nalivonakrivo i isto to sve pa na desno, pa na doli prema plaži stanuje pop. Koji se raspopio jer je napravil curi dete, a jel peglal pelene, ne znam.
Kak je daklem to na otoku terasasto, ajmo reći, tlo, tak je: zid koji je nama bio do ulaznih vrata, je na vrhu bio početak susjedovog vrta. Moj kretenasti stari, kad je zid krepal pod korenjem smokve i svega kaj je u tom gore vrtu raslo i kad se spizdil (zid!) u naš prolaz i vrt, uredno je platil starom Josi da ga (zid) popravi. A zid de iure a i de facto bil Josin! Pa zna se zakon o zidovima. Mislim ne zove se Zakon o zidovima, ali ima ga u nekom zakonu, ono.
Ma kaj staroga kritiziram, da mi vrate sve kaj sam posudila, eh, di bi mi bil kraj.
Na rubu tega vrtla, je bil stol od susedov, da moredu vit kako drito na naš vrtal - i pratiti, kako je selo ćakulalo: oni ludjak (moj bivši) iz Zagreba navik viče i beštima onu ženu (mene) ća je nekad bila pristojna cura, puno vesela, ma si mogal uvik pitat za dojt u društvo, i tolijonski je naučila, i lipo popevlala i taaaako... A mater joj fina žemskinja bila, šivala za malo šoldi, kadigod je znola i popravit ća i ne naplatit, pa bi joj kadigod malo zmokvi ki odnesal i tako, za falu učinit.
I tak se Josin sin Josić (Josip) oženil z Mariju (s Marijom) koja je furešta, kontoš, iz Slavonije. Pa mu je nona rekla: kroj tako finih domatjih divojak on je fureštu naša za ženit.
I Marija iz Slavonije gleda va mene ča delan ja u svon dvorišću, s popravjenim zidon koji je triba njen svekar gratis popravit, još k tomu zidor! A ja čerupam kokošicu. Kako je taj prvi piplić bil ščerupan, boje je ne znot, jerbo je bil samo za gulaš učinit, ma dobro, magari ga nismo hitili ća. A poslin san se naučila potlu i ni mi bilo muke ga učinit, od kokošinjca z nožon, do teće u pol ure na uje.
Fala, ne bi više, ali ne velim da ne bi kad bi morala, to sad velim samo zbog naslova!
Marija, furešta, domatje oženjena: /Pa s te visine, škiji na me/: Ajmeeeee, Majko Božja, ma Seko, a što to radiš????!!!!
Ja: Kaj - kaj delam, čerupam piceka.
Marija: Aaaaajme, ja sam se zaklela kad sam došla iz ravne Slavonije (ko da ja ne znam da je Slavonija ravna, jeboteled!) da neću nijedno pile ovdje ubit ni očerupat.
Ja niš. Kaj da joj velim?
Prođe vijeme, mi pičimo natrag za Zagreb, prodali i kuću i onaj zid (šteta, trebala sam napravit sad znam kaj, ali u toj pustoši i onako satrtu ni bog mi nije bil na pomoći) i nosim stvari u auto, a moja Marija čuperupačup kokoš, dobar dan – dobar dan.
A moj bivši meni: Pička ti materina, nemaš karaktera, nikad ga nisi ni imala, kaj joj nisi mogla reći – kae, Marija, kaj smo se zakleli da nebu jedna slavonka kokoš čerupala, jebotibog mater, nisi joj mogla reći – sad čerupaš (itd.....). Laješ, laješ (ne bi niko vjeroval kolko sam šutila, zato sad trlječem i ne zanima me) - jebote kaj ne znaš niš reći, bla bla... Uvijek si kurva bila i bit ćeš.
Mogla sam metnuti naslov: Kako (p)ostati kurvom jer ljudima ne spuštaš kajle zbog čerupanja kokoši. Pa objavit, pa nagrada grada Cresa za književnost, hm... Pa Rijeka, pa – ma, da bi čovek reč rekel! Same nagrade! A nagrade jednoj kurvi!
I tako sam slušala još mjesec dana. I povremeno kasnije još 10 godina. O tome, u kombinaciji sa svim ostalim prigovorima na sve kaj se događalo.
A mislim, ako je i zaboravila nije blesava, vidla je da sam ju vidla, vidla je sebe da čupa kokoši perje, vidla je sve, a vidla je i da bi joj bilo bolje da je ostala u Slavoniji i čupala kokoši nego došla u Lošinj i čupala kokoši za koje se zaklela... i tako.
Evo onima koji me uporno i uporno učiju da trebam pisati kratke priče.
Kaj smo ono rekli za Anu Karenjinu? Eh, ta sigurno nije nikad kokoš očerupala. Ali se nije ni zaklela da nebu.
Post je objavljen 31.10.2010. u 20:31 sati.