Osvanem na poslu u pol 8, mimo svih pravila. Totalna neelegancija. Ilegancija!!! Neš ti vraga, evo i Sanje u trifrtalj 8, sa smiješkom, sa ogromnim očima (to i inače nosi) i kavom i kosom kud je ima preveč, a ono sve lepršavom. Prpošnom, kak bi ona rekla.

Ona: Dooobro juutroooo??!?!?

Ja: Dobro jutro koka.

Ja: Ajme, Sanja, ti si danas najlepša metla u gradu.

Sanja: Hvala draga, hvala, oš čut kak to ide?

Ja: Ajde.

Zapalimo cigar duvana s najvećim guštom, prva jutarnja, a nesme se pušit jelte.

Ona: Gle, prvo sam kad sam došla s posla, išla depilirat noge.

Ja: A zakaj?

Ona: Pa svi depiliraju, pa moram i ja.

Ja: Pa jebogabog (to je njena psovka, al ja brzo učim) ti ko moj pubertetlija, i tebi bum poslala Božinog sina da ti veli da se to ne radi.

Ona: Ma, slušaj: Namažem noge alzo s vrelim voskom i setim mu se mame. Peče, jebogabog. Onda tražim trake. Ono, da izvlečem van. Klinac, nema traka! U međuvremenu je došel Lido (cucak bokser) i zalepil se prvo s repom a onda s njuškom za moju nogu i onda sam ga odljepljivala, kreten, i to je trajalo vječno, sad nema dlaka, da ti ne pričam, sad je još i ružan (kome je bokser i inače lepi???) Op. autora: izuzetno dragi cucak ali potpuni, ali kompletni idiot.

Onda odem i uzmem one trake koje već imaju vosak. (Meni u glavi – Isuse, kak joj je koža ostala na nogama...?) I dobim krvne podljeve od drapanja dlaka i kože, jebatebog, skor sam bez kože ostala. Vidim ne bu išlo, zovem Dragicu (Dragica je medicinska sestra). Veli zemi ulje i vatu i skini ostatke voska. Je, al ni bilo ni vate. Ni ulja. Oš popipat, Seka, još mi je vosak na nogama, jebogabog.

Ja: Neću, vjerujem ti, a dalje? (ko zna mislim si ak je i međunožje depilirala, ko zna kaj bum sve trebala pipat!)

Ona: Onda sam ju (Dragicu) pitala kak da skinem vosak s pesa. A ona pita kaj sam i pesa depilirala, nek ga tak i ostavim, dapače nek ga celoga voskiram, bar nebu više puštal dlake po kući. (Pes je ostal parcijalno voštani).

Ja: Čuj, konstatiram da si se ti zapravo spremala za Mme Tisot's mjuzeum. (Ona to prečuje.)

Ona: Veli, čuj, onda sam išla prati glavu.

/Op. aut.: Jednom je moja pokojna stara provalila svom bratu i šogi u Kentu (G.B.) da ide glavu oprat, a što je zvučalo – to voš maj hed, pa su popadali, jer oni jelte, englezi, peru kosu a ne glavu./ Misla sam, kad je već za Muzej voštanih figura, možda i glava, hm, tam svašta ima, i Tito s “Borbom” na ćirilici u desnoj ruci ak se dobro sećam.

Ona: Daaaakle, oprala KOSU i sad to treba raščešljati. Ali nema (tog nečeg, za raščešljavanje, ja ne znam kaj to je). /Op. a.: U bivšim životima je jamačno bar triput bila sijamska mačka, jer TU KOSU je nemoguće počešljati bez regeneratora il čega, omekšivača, kaj ja znam. Vuzle dela ta kosa. Sama od sebe i ničim izazvana. Ja svoju zurku formiram maminim krojačkim škarama. Kaj od kose ujutro posle spavanja strši, ja odrežem./

Ja: Pa kaj si napravila?

Ona: Gle Seka, ti si glupa.

Ja: Jesam./ona je Lavica, u podznaku Škorpija i nulta krvna grupa, rođena u godini Tigra, ne pada mi na jebenu pamet s njom se nositi!/

Ona: A čuj, onda sam zela omekšivač za veš, onaj kaj sam i tebi donesla, njemački, razmeš, i onda sam si to stavila na glavu i počešljala.

Ja: S vilama il grabljama? Aha, češalj, aaaaa, zato tak danas aleluja ta kosa, fenomenalno. Ja sam misla da si si konačno čuču oprala pa da to miriši.

Ona: Seka, jebotebog!

Onda smo uz pomoć suvremene tehnologije nagovorile njenu i moju kćer, koje se inače do danas nisu poznavale, da odu skup na faks (FF) da upišu njenu na isti. Moja aždaja bu doduše samo ko moralna potpora, ali za TAJ faks, to je neophodno. U međuvremenu Sanja došla doma i sve sjebala, skinula noge, mislim vosak, oprala ponovno kosu (koji nepotrebni izdaci!) i počešljala ju uz pomoć, češlja jasno, i te neke kemikalije.

Maloprije me zvala da čuje kak su cure s faksom, ali u cilju štednje (zvala je s moba) nisam pitala jel cucak preživel.Ma preživel je, kaj ne bi. Muško!

P.S. Dala sam joj da ovo pročita i rekla je da mogu hitit na blog, al da dodam da je ona plavuša. Ne znam kaj joj je to trebalo, ali to je finta u koju se ja ne bih pouzdala. Majku mu, a fakat je plava!

Nije baš vijest dana, ali kladim se da se jučer navečer pričalo o meni. Tamo negdje. Ne znam gdi al znam kako – “.....neka baba i neki mladi komad, ne, ne poznam ju, je, viš, još ima poštenih....”.

O poštenju bi se dalo pričati. O nepoštenju bi se moglo pisati do vječnosti, i posle toga isto tak.

Izmami me učmalu i nikakvu moja Diplomacija (to je novo ime moje jedine prijateljice) jučer na kavu i brzinsko kupovanje za potrebe kuhinjskih korisnika. Kak zna sve birtije u okolici, otfura me – tamo negdje - i parkira. Mi prema birtiji, prelazimo cestu, u suprotnom smjeru ide lik, nisam ga zagledala, ni komada s njim, kak su kasnije brzo fizički djelovali mogu imati od 25 do 45. Ceste prazne, predvečer, polumrak, oblačno, tišina. Lik nešto priča komadu i slaže kartice ili to nešto, po lisnici, kad nekaj zvizne na pod. Kak je nekidan jedan stari mudonja hitil papir u pošti, bijesan kaj je gužva, to sam si misla, evo još jedan seljober, nekaj je hitil, zgledalo je s te daljine ko reklama za put na recimo - Monokini. Pa je. Velim frendici gle nekaj se opičilo o patos. Aha, veli ona nezainteresirano, dobro. Njoj uvijek sve dobro. Dooobro, alzo: Lik nije reagiral, al meni čudno da ja s 20-ak metara hvatam taj zvuk, a on ni ne provjeri je li s tim papirima još nekaj ispalo, nekaj od vrijednosti, podatak, broj nečijeg moba, niš. Neš ti vraga, puhne vjetar i taj se snop naglo pretvori u lovu od po dve glave, obavezno moram naglasiti da je ober bila stotka. I kao svjestan dobro odgojeni građanin, viknem – aaaaaaaa, mislim da vam je ispalo, ono, jelte. Lik me pogleda, misli - koji nesuvisli tekst, ali kak je videl di ja gledam iza njih, okrene se, ugleda to nešto, rikne ko deva i komad i on se hitiju na skupljanje love... Jasno da se proljetni lagani vjetrić, u pozno doba dana u zalazu, kroz zadnje sunčane zrake koje su probijale tužne ljubičasto sive oblake, u prašini jednog grada, pa jete, na brdovitom Balkanu, brljb, bla, brljbrljak, alzo trudil (o vjetru se radi, ak nije upečatljivo) - odnesti novčanice. Fakat se potrudil, al se i vlasnik love potrudil, čovek se seti i trči za dve glave i viče, ee, hvala, reko, ništa, ništa, i drugiput. A velim svojoj drugarici: Evo draga, mogle smo besplatno popiti kavu. Veli ona po količini love mogle smo kavu besplatno piti bar tri godine, al to bi nam gadno utjecalo na karmu.
Onda smo u bircu popile kavu i zaključile da u tu birtiju svakak nebumo više došle. Kava košta ko u Maloj kavani na Trgu, zaboravi me draga. Birc smrdi na go-ko, imaš nekakvi jastuček da si podboltaš kičmu ali to fakat ne vredi 24 kune. Birtija mora bazditi na kavu i mora se osjetiti da je pušenje dozvoljeno.

Naravno da sam doma proglašena državnim neprijateljem broj jedan, uz srdačan savjet da što prije posjetim svoju psihijatricu, jer: u današnje vreme ne uzet nekaj kaj ti se pruža na dlanu, odnosno cesti, to je jelte, za bolnički tretman.
Tak sam shvatila da ovo nesmem više nikome pričati pa sam eto napisala. Svima ludo zainteresiranima.