Gajo bloger zvani legenda, rastumačio širokim narodnim masama kako zna(mo) da živimo u 21. stoljeću. Svaka čast. A stvarno nema danas ni intime ni tajni, pa me inspiriral. Pa sam se dohvatila tipkanja nečeg kaj sam samo prijateljima pričala ili u datom momentu u nekom društvu da razbijem glupu atmosferu i tuđe hvalisanje ni sa čim, pa me i tak niko ni ozbiljno svatil, a postigla efekt. A prijatelji su i tak oprostili. Tome služe. Prijatelji. (Da im sjebeš dan kad je tebi takav...)

Ono da su me budaletine neke popljuvale jednom, kao najmlađom u društvu, kad sam rekla da postoje otoci bez pitke (slatke) vode i da tamo žive ovce koje piju morsku vodu, jesu, popljuvali me, brate, a kad sam provalila da se papir radi od drveta bili su pod stolom i proglasili me antizdravstvenim elementom. Pa kasnije ovako:

Bila je redukcija struje tamo 70 i neke. Imal sam par tamnoplavih i par tamnocrnih cipela isti model, ista peta, osim kaj je jedan mašlek, onaj ukrasni, ober prstih, bil onak ko dva trokuta pa između kao uzica, a drugi mašlek na drugom paru, ne?, ravan i isto posredini tak nekaj da ga čini mašlekom. (Pa ko razme, dobro!) U kmici oblečem ja šuze, rano buraz, radili smo od 6 ćuki, svjetla ni vani, e, i odem uredno na posel, još sam imala i auto (bitno) a radila sam na mjestu gdje nisi mogel doć u tenisicama ili božem'prosti trapkama, smrt bela kost!

Kad za pauzu dolazi jedna na trač i pokaziva mi nove cipele, joj reko gle imam slične. Izvukla sam ispod stola desnu nogu, al kad sam vidla da je na drugoj tamnocrna cipela, ostala sam pri demonstraciji desne, tj. tamnoplave. Naravno da sam zadnja izašla iz tvorničkog kruga i bila u pegli brzinom munje. Muku ti.

Pričam to kasnije prijateljici, veli ona to je u redu. Ja (ona) došla doma posle posla, ižzžmikana, još skočila u dućan i kupila neke nareske za večeru, kad traži u torbi novčanik, mane štani. Svjecka žena, imala valjda prva kartice u Zagrebu, odma odjavila kartice i te finte, kao sutra bu u Petrinjsku po formulare za dokumente. Tak je misla do večere. Onda je izvadila zamotane narezane nareske (ili nareskane nareze???) i dok je rastavljala zamotuljak - sir dekice (to je kad ti narežeju sir na stroj, pa zgleda ko dekica, autor 3-godišnjak) od zamotuljak - narezane salame, izvirio novčanik, a veli gleda on nju, gleda ona njega i psuje ona njemu, a on – ni mukaet. Fini geltašn. Pravi džentlmen.

Tu smo razvile diskusiju. Njena frendica (vrijeme događanja: Vjesnik bio u pretvorbi, a ona rukovodeći kadar, e, ne treba puno mašte), očistila cipele i stavila u frižider. Nije zatvorila vrata, skužila je i izvukla ih natrag, nazvala Nju da joj to ispriča i kumila bogom da to nikom ne prenese, pa evo, ona meni za utjehu, a ja kao ateist...

Sad si mislim, možda je to bila prva ideja za onaj onaj grozni ormarić kaj ga fort reklamiraju, ono za cipele kaj niko neće kupiti, kao čuvar prostora, cipele nahero pa u spavaćoj sobi, pa 13 cm i tako. Kaj će ti ormar za cipele kad nema cipela. Evo, ja furam čizme kaj je prvo nosila kćer, pa sin prerasel, a meni sad malo prevelke, al se ne vidi iznutra.

Teta te iste baš iste dame, vremešna ali vrlo svježa žena, in gamba, zakleti uništavač cigareta, redovno stavlja pepeljaru u frižider. Tu sam skočila, reko nemoj mi to pričati, jel ju bar oprala. Veli Ona, ma je, baka je gala i uredna, nikad niš ne zaboravlja, ne treba joj ni popis za plac il dućan, ali nema tu, hemung u glavi, opranoj pepeljari nehotice je mjesto u frižideru. Bar zna kaj ju išče po stanu. Da frižider ne popuni do daske, da ne bi bilo kaj je za večeru, ono - ohlađena pepeljara s cvjetnim uzorkom, pa žena podijelila pepeljare i ostala na dvije, da ne prepuni hladijonicu.

Tako se živom čovjeku svašta desi. Desi se i curi dite, kaj ne bi pepeljara u frižideru. Prve džozle kad sam dobila, pa odma dva para, jedne socijalke a druge za čitanje u tramBaju, tražim po kući, traaažim, cobra. Deca se love za trbuhove i valjaju (gadovi, isti bivši otac) i tek kad su onemoćali od smeha veli mala daj se stara skuliraj (to je moderni intelektualni riječnik, da ne bi bilo zgražanja) jedne su ti na bulji, špaga ti visi pod nosom a druge su ti u levoj ruci, to se burazu ne bi moglo dogoditi, on je levak. /I on je dobil džozle pa ih drži ne u desnoj ruci kak bi se očekivalo, nego pod mojim krevetom, da ne duljim./

Osvetila sam se. Negdje u gimnaziji imali slabu satnicu, torba lagana, a ona traži na sabajle, zimsko doba, duša spava, naprtnjaču za školu, a ona već na leđima. Naravno da sam ja bila kriva. Tolko o kćeri, a sin ne zna ni ko mu glavu nosi; kak da se osvećuješ nekome ko pati kaj se nije oženil s 14 godina za Valentinovo jer ga jedna Ivana nije htjela i ostal bu stari dečko?...

Tako jednog dana zaboraviš disati i gekneš....

Da ne velim kad si nabrijan. Moralno ispražnjen i baš ne kopčaš brzo. U svom filmu, a film u kvaru. E, ono kad si proštepan. Otkačen. Svi šumom ti drumom ili obrnuto.

Odem u Superandriju u poštu platiti 500 kn kaj su klinci nabili na kompu skidajuć filmove koje nebuju nikad gledali. Kaj sad, niš. Pigal se ne Pigal, isto ti je, u Pariz i tak nebuš, odi mama i plati. Gledam dozvoljeni minus i odlučim otići usput u Dionu, blizu Dijona, idem ja, ide kaldrma, sve to u Superandriji, jeltak, pada voda na glavu od zalevanja cvećkih, seru ti golubovi po glavi (i golubice, ne?, a ti pjevaš mojgolubebijeli štosineveseli, a golub pjeva tebi kako nebibio jadan neveseo kadanema mojegolupice) i tak, zujiš.

Odem usput daklem u Dionu. Kad, paradajz na popustu, banane pokojne pomalo isto na popustu, uvenule paprike isto maltene badava, jebate, natrpala ja toga. A kolica škripiju i furaju na hendek, udesno, šlajdraju, ali jebe se tebi, snađi se, mesto da ih rivaš, vlečeš ih, kaj, naiđeš na sniženje, sve dobro! A vidim i šnicli moje godište, al još nemaju boju ko Sjedni Pojatne, natrpam ja puna kolica i odem na blagajnu. A tamo repina. A kaj sad, čekam. Kad, evo ti ide neki dvometraš, seda za blagajnu, svakoj žeMskoj zlato milo draga i to, i štanca to ide, smanjuje se red, kad došle dve babe s 2000 flaša (manje više jedna, dve, ne babe, flaše!) a gužva na obadve blagajne. Ja još uvek sretna kaj sam jeftinije prošla jer je bivši uvek htel prvoklasnu robu a za lovu ono, na kaj si spičkala 10 kuna veli on meni i tak). I niš, kad je ovaj na blagajni fućnul, pa viknul, komadi, ambalaža!!! ti boga, cucki u celom Novom Zagrebu se smrzli ko pičke. A ja na redu, kužim dolazi neka po tu ambalažu, a koja je pušila otraga u Magazinu, nemrem zdržati, ne znam fućkat pa jalna pitam: Čujte gospon, kaj vi stanujete na Bukovcu? On me pogleda, prođe tri sekunde, veli, je gospođo, a Milčec mi je prvi sused. I odo ja kući pjevajući. Mojgolubebijeli.

Pa za mesec dana sretnem opet ja u Dijoni, prethodno bila u pošti, platila znatno manje internet, 499 kn, e i sretnem jel, bivšu dugokosu plavušu sad kratkokosu čarobnu crnku, joj, di si Dunjica, pa kaj novoga, pa niš, pa kak ti, reko ja ti gospodična već pet let, joj fakat se, veli ona, nismo dugo vidle i tak. Zez je bil kaj je to bilo blizu blagajne, a na blagajni opet šef. I sve on zlato milo draga i tak, i mi pristojno pozdravljamo, a on veli, ciao signorina. I jebate, kaj oš bolje reklame za Dijonu, šefa od dva metra, čovek slaže robu sa svojim pucama, šali se, umjereno je dvosmislen kad ga pitaju kolko mu još robe treba (treba njemu svega uvijek puno i tak) i baš lepo i tak.

I još ne znam za kog bum glasirala (ustanovili smo da je glasanje glasanje a glasovanje zvuči preveč istočnjački i sad bumo glasirali. Htela sam za Alku Vujicu mada mi ni nekaj posebno draga, ali je rođena kad i moja potomkinja, pa tak. Ideš, to mu dođe ko ona Potemkinova sela, kaj ono, jebate rusi!) al i tak je popušila pa bumo onda za nekog za kog znamo da ziher nebu prošel. Ja bi glasirala za šefa u DiJoni al se navodno ni kandidiral. I tak. Ovo ide pod politiku, e, tak. Il da metnem pod Znanost?