Caka prva

Kad sam bila mala mama mi je tumačila da strašni prizori u crno-bijelim filmovima, to se onda još gledalo u kinima i nije bilo horrora, nego eventualno neki ratni i malo Hičkoka i tako, nisu zbilja. To kao samo na filmu, toga nema u stvarnosti. A sve kaj je nosilo kacigu, uključujući vatrogasce, svi su bili Švabi, i tak sam to vodila pod Švabe do moje punoljetnosti (kad mi je mama kupila magarčića /tovara Žele, tovara!/ od plastike). Mislim revalo nema veze sa Švabama a ni s Mulama od Vladimira Nazora. Nego s maminim smislom za ozbiljno.

Zbilja je bilo ono što se događalo na dvorišču: eventualno je Ferdo ili Ljerka mene pogodil/a u glavu s kamenom, ili smo se pošorali. Jedan je uvijek moral biti uz mene kontra onog trećeg, a u cilju da ne dobim po tamburi. A jebiga, uvijek sam bila loš organizator. E. A jednom sam ja Ferdi bacila ciglu u glavu, i tako to, i onda se mama Ruža došla uzrujavati mami Melaniji na vrata, da kak sam joj detetu razbila glavu. Stara ju je pokušala smiriti, veli gospođo Ruža, mi bumo jedna od druge šutile a deca bu se sutra već igrala skup. Tak je i bilo. Naravno, kak se Ruža odlučila dugo derati jadna na moju staru, dovukla stara mene iz sobe (bila sam u ormaru i kenjala gaće od straha) i razgrnula mi masu kose i pokazala Ruži na mom potiljku ožiljak od kamena koji sam ja dobila od Ferde, a za kaj Ruža nije opće znala do tad. Evo, to su strahote života. Jasno da smo se već sutra igrali, ko bi se sećal kaj je bilo jučer.

Posle puno godina rodim ja bistro žensko čeljade i tumačim joj nekak u dobi u kojoj smo Ferdo i ja spomenuti gore: Vidiš kćeri, ovi muževni očevi i muškarci, pažljivi, nježni i divni, to na filmu, to ti je kćeri samo na filmu tak, toga nema u stvarnosti.

Danas bi mama imala 88 godina. Kaj to bila suvremena mama pa kasno rodila ovakvog komada kakav sam! Tak. Ne dajem ruku u vatru za njene tvrdnje ali za svoj iskaz odgovaram pod moralnom i materijalnom odgovornošću. I da, viš kak mi je stara super, Škorpijetina prepuna energije i elana lani joj je na ročkas bil Dan hrane, a ove godine je Dan davatelja krvi. To sve nekak vuče na vampire, idem mam v kuhnju sveču zapalit, jebo ti to.



Caka druga

Danas smo kod Mravca na terasi ustanovili da sam ja genijalni krepil. Naime, jedni su rekli da sam genijalka, a drugi da sam kreten i debil. A kaj: Generaciju stigle godine pa postala dalekovidna. Ni mene ni zaobišlo. Pa sam tak u birtiji nosila krive džozle i ne vidim čitati. Vele da u takvim prilikama svako normalan odmakne tekst od očiju koliko mu dužina ruke dozvoljava. Ja sam držala tekst na istoj udaljenosti ali sam pomakla glavu unatrag. Rezultat je bio isti, a kako je djelovalo, eto kak sam opisala. Naime, ja ruke više čuvam, trebaju mi za kruh zaradit, pa još na državnim jaslama, jelte, a glavu i tak ne koristim, za ovu državu drugi misle - pa nit mi dozvoliju, nit se isplati, a čim koristim, odma boli.

Mrzim vlastitu iskrenost.