Veliju da prva vijest ublažuje drugu. Prema tome krenimo prvo s dobrom viješću, da ju ne ukekimo lošom:

Živimo u Trnskom. Ne živimo u neboderu na Trgu bana Josipa Jelačića, a što sam osobno uvijek želila jer je moja stara pričala da kad su ga gradili da je bilo arhitektonsko, arhiepijsko, armatursko, arhitecko i opće čudo A-1, i svi su se čudili ko pura dreku. Smrznutom. To bi rekel Backo, i ja ne znam zakaj smrznutom, ali to valjda tak ide.

U Trnskom imamo igrališta za djecu. Na primjer, između onih 4 nebodera najbliže pokojnoj Nami, je bila jedna cela njihalka! Pa sad, svaki neboder 12 katova, puta 4 stana je 48 stanova, puta 4 nebodera, nek je u tome u prosjeku 4 člana obitelji, vrlo je mala mogućnost da bi za tu njihalku bilo zainteresirano više od jednog djeteta. Onda su nakon 45 godina dodali nekakvu penjalicu za klince, visoku jedno tak 70 centimetara i onda je Katarina iz 17-ice opala s te penjalice i razbila koljeno i tak je urlala da su odma otišli u 17-icu doma, a kasnije, posle rata, su se vratili ubosnu, u Sarajevo ljubavi moja i nikad to nisam prežalila. Ne koljeno, nego kaj je otišla jer to je do sada bilo jedino hvalevrijedno i do boga iskreno prijateljstvo moje kćeri s nekim, a ona je opet bila premala da se javi iz Sarajeva, a i daljina razdvaja. I tako.

Neboder na Trgu bana Josipa Jelačića je hrpa dreka i nemaju ni tu jednu njihalku. Pipi (moja prijateljica) stanuje tam i veli: Pipi (ja u njenoj verziji), sve je to divno i krasno, ali prvo nemam di parkati, a drugo, gdi da furam decu u šetnju. Na Zrinjac među kenje od cuckih? Pa su deca bila prisiljena narasti i sad studiraju, samo zato da ne žele njihalke i ine sadržaje parka, a nema je li, samo klupe di se žvaliju i pipkaju neki.

Kaj se tiče konja, mi imamo konja kog su u Park mladenaca vratili na krivo mjesto što je neko odlično primijetio i adekvatno analitički i energično iskomentiral bijelim sprejom mladencu po guzi, kolko mi se čini. A i oni na Trgu bana Jože Jelačića isto imaju konja. Al mi imamo jahačicu i fakina, a oni samo nekog ušminkanog lika kaj se razmahal s malo duljom čakijom.

Naša 17-ica je kad se Trnsko još gradilo, nemreš bilivit da ne velim glauben, imalo poštu! Isto u 17-ici, samo opanački. Mislim ne tam di ljudi idu doma da bi prali prozore i pospremali ko baka od Maje (iz mene govori čisti jal, ja baku Anu obožavam i ljubomorna sam na njene prozore), niti da bi se svadili i opće živjeli ko normalni ljudi, nego poštu imali ljudi s druge strane zgrade, a glavna poštarica puna zlata i dragog kamenja je bila Milkova mama. Moja ju mama nije volila jer je jedamput vidla kak ona neku neštambiljanu marku odljepljuje s jednog pisma i lepi na drugo i tak nekaj, a kaj ja normalno sad delam i kad mi piše Villim, Willy ili Anna-Liese, uvijek neštambiljane marke s pisma šaljemo natrag. Ali onda kad je to moja stara vidla bili smo siromašni ali s nadom i perspektivom. Sad živimo ko lovci. Koristi kaj vloviš. Pa markicu, markicu. Za Eur je neš malo teže, da Eur, Kunu!

E viš, Trnsko po nekim autorima ima 12.000 (TV HRT HTV 1), a po nekima 10.000 stanovnika (Biba Jagoda). Pa kaj nismo zaslužili poštu? Jesmo. Moja Pipi iz nebodera na Trgu bana Josipa Jelačića ima poštu u Jurišićevoj ili ak se oće prošetati, ode na vuglec od Varšavske. Ne da kaj zaradi na vuglecu, neg je tam pošta i tak, da plati račune. A kad ja dobim bre/poruku, a poštar Potkova me ne nađe doma i ostavi mi ceduljku, onda se fizički pripremam tri dana za putešestvije u Superandriju. Još obavezatno nazovem poštu da čujem koji zadnji dan mogu doći, da ne bi dan prije. Ak me aždaja (ćerce) neće pratiti, a uglavnom hoće jer joj platim kavu Kod džezve, pazim da je to doba kad bi Kod džezve (=slastičarna, tam di svi idemo, ali “Trnsko” se kafić/birtije fakat više nesme zvati, nije fora, i onu kod dućana već dugo zovemo Trula jetra!) dakle, pazim da bi tam mogel biti Rus, Bobo i Ivana, Meliha ili tako. Davora, Vesnu i ostale ne računam, na njima visi grozd ljudi i nedostupni su.

To bi bila prva vijest, ne znam kak zvuči kao dobra vijest, ali:

Još bolja vijest: (ispred “Još” bi trebal pisati broj 2 al me tabulator za-vlači, pa nema, pa molim da si to /evo viš lapana, krepil jedan!/ čitatorij sam zamisli. Ne znam kaj je lapan ali fenomenalno zvuči, baš je jako dobro, a kad saznam bum objavila.

Došli moji kumovi, tj. kumovi mog sina u Zagreb, prošetali Botaničkim vrtom, Trgom bana Josipa Jelačića i došli u Trnsko i rekli da kak je Zagreb čisto hipš taun (oni flamanci pa brljavimo na engleskom i njemačkom i tak) i da je izuzetno zelen, što su proputovavši Europu, uzduž i poprek čist rijetko videli i da bu se Willy iz Brukselesa javil, to sam već negdi napisala, Banditiću. Znal je kaj govori, to je bilo dost prije izbora, ali mu je sa puno žara objašnjeno značenje i Bundek (i tam smo ih vodili) i Bandek, ali njemu se fakat najviše dopalo - Banditić, i da, veli da bu mu se javil, jer buju onda razgovarali na nivou. Brukseles je ipak Brukseles i mnogo tog nam se tam kroji, tak pričaju na TV HRT RHTVRTV 1, a Banditić je Banditić. Osim toga buju na istom nivoju jer se ni Willy ni Milan nisu potrudili zrasti bar metar 80 da zgledaju muški opako a kaj ne znam čemu služi, jelte.

Sve u svemu, Trnsko opet pozitivno!

Sad idem na posel, debelo kasnim, i to pičim na Trg bana Josipa Jelačića, gdi stalno prolaziju trambaji, simtetamte a krećem iz našeg dragog Trnskog, ne računam nikako na 14-icu u onom smjeru prema Trgu bana Josipa Jelačića, nego kaj piči prema Zapruđu, uđeš ak možeš, mi stanovnici jednog drugog grada već smo se priviknuli. Kad se vratim s mora priložit ću jedan slajd koji bu neko moral montirati, s prizorom tete Tončike koja se kesi od uha do uha, a iza nje se gradi, ideš buraz, Avenija Dubrovnik, tada još valjda Aleja Borisa Kidriča, ko će ga znat. Radni elan mi je mutan oko želuca, možda mi u tramvaju i pozli. (nema šanse, lažem ko /kineska, Liliiiii?/ svinja, dok tramvaj dođe, ja bum zaboravila svrhu izlaska iz ove očajno neuredne sobe!) Mojoj zlobi nema k rajaaaa, odo ja s pubertetlijom u Mišavolj (Omišalj) na 8 dana, prek sindikata, a kad se vratim, buraz, pa kad malu steram u Tursku, malog tati, a ja brate uzmem noćni vlak i odem u Split da mi bobamorska plati kavu, a Skroz da se izbezumi kad naručim dupli švepsssssss, život je lijep! Ak do tad preživim. Popijem piće u Spalatu i pičim natrag isti dan, ko nekad kad smo išli u Ljubljanu na kavu! Tempi passati, mai ritornati.

P.S. Zbrisala sam s posla. I nisam išla na svečanu primopredaju svjedodžbe, kaj mi je silno žal, ali su aždaji vadili umnjake gor i dol desno i razvalili vilicu, veli da su kosti držali, svaki s jedne strane, a baba štemala, da joj iskopaju umnjak, pa sam se splašila da na povratku doma ne padne negdi na tračnice i da se prek nje ne prevrne koji tramvaj, a to - to umnjak tak duboki korijen u glavi ima samo kod genijalcih. Mojoj generaciji su umnjake vadili ambulantno i posle su me Ivek i Zdravko još furali na večeru kod Debelog Martina pa sam malo žvakala večeru, malo pljuckala krv u rupček i nit je smetalno njima, nit meni (o blažena glupa mladosti), još mi je Ivek rekel nek to gutam, da bum imala dobru krvnu sliku ovak uvijek rasna baba. Srela sam ga nekidan, došel u Trnsko posetiti Zdravka na broju 21, nakon 30 godina, gad izgleda bolje neg onda, i još ima svoje zube. Nisam pitala za umnjake. Al u Trnskom ti je sve moguće! (osim pošte, banke, kemijske čistionice, poštenog šnajdera i mojih čistih prozora).

Ni virtualni prijatelji nisu što su nekad bili. Tehnika uznapredovala do stadija da se srećemo uživo. Nazvala me jedna krasna blogerica, kak svima dijelimo nadimke (zver i ja) tak je ona dobila nadimak na nadimak i nek bu ovdje Pink/i; i veli čuj, može u tolko i tolko kod ćuke na Trgu. Najgoreg dana u tjednu. Ma kak ne, mislim si, očajno, ponedjeljak, ali kak sam beskarakterna a žena sutra putuje nemam nekog izbora, može. Reko draga, vidi se da živiš vani, to su prošla vremena, to pod ćukom. Sad se nalazimo konju pod repom s obveznom već ofucanom opaskom da paziš da te konj ne pokaka.

Stigla sam taman kad je govorila u mob: Seke još nema, ali ćemo doći čim... joooj, evo je! Nisam mogla fulati, sve kroz njene i svoje naočale, znale smo, jedna za drugu, to je ona!

Nije da se jako volim (što drži vodu da uspoređivati znači ne voliti) ali kad vidim kako živi žena sa standardom, mjerilima, svjecka žena, neopterećena, nenašminkana (osim kaj joj nije šminka potrebna, kaj je ljeto, ovoj faci se i nema kaj dodati ni oduzeti), po ko zna koji put sam pomislila – kaj je meni trebalo ovo kaj sad živim. Ali dobro, to je sad tak, nek su mi ovo dvoje djece koji su mi centar mog uskog svijeta, živi i zdravi. A žena je istinski vrijedna susreta, osim kaj mi je dala dodatno misliti (po ovoj vrućini!). Susret je bio prekratak da slušam o tome kako je u bijelome svijetu pa sam trljekala, doduše i sama me pitala, uglavnom ono kaj je već pročitala na blogu i dodala sam neke stvari, a kaj još uvijek nisam ni sama izbacila. Sve su kužili i ona i tip-top prijatelj s kojim smo se našle, nisam dala riječ da neću baratati imenima, ali sam upravo tak odlučila. Genijalno je kaj oni sad ne da spavaju nego su u nesvesti od svijesti, a meni je 5.10 ujutro i vrijeme za ustajanje. To je jugoslavenski običaj odonda kad se radilo od 6 pa se ustajalo zimi u 4.30. Ajme, to sam jednom provalila, kaj provalila, istina je, jednoj trulo bogatoj ženi u Birminghamu (aha, i ja sam nekad pomakla rit iz Zagreba), a ona je pogledala moju mamu i rekla: Jesenti, ja si to nemrem zamisliti. Niš prije 9 sati, ni seks! Pošto za riječ seks ima i drugi izraz u hrvackom jeziku, rekla bih da je ovo ustajanje u pol pet bilo jebanje u zdrav mozak. Tada mi je mozak još bio zdrav jer nisam bila udata za onog Bika. A dizati se u pol pet zjutra, značilo je morati biti u 6 na radnom mjestu, nasmiješena, jelte, i dočekati ergelu direktora s gotovom kavom i sokovima (nekim aromatičnim i dvostruko prevelim, za cikulaciju, ne?) jako nasmiješena i vedra, po mogućnosti s novim vicem. Možda je to onaj dio koji je falio jučer kad sam spomenula da sam jutarnji tip. Život te primora!

I tak smo proveli jedno vrijeme koje se trebalo mjeriti minutama pa se malo rasteglo, nisam davala značenje, zanimljivo, tome kaj bum zakasnila na idući sastanak, ovo se ne propušta nikako, ko zna kad će i hoće li opet Pinki i frend, a u Zagrebu koji ja živim, opet bu ponedjeljak. E, niko od trojke ćuku nije imal na ruci (svjecki ljudi, kaj ne, kaj će nam ćuka kad svud piše kolko je već kasno za sve - rekla bi moja optimistična prijateljica, ne znam zakaj ju novije izbjegavam). I, je li, Pinki vadi poklone iz bijelog svijeta, e viš kaj je razlika: Original pakung, ali nema licemjernog šarenog papira s mašlekom ober, nepotrebnih dodataka kojih se užasavam, svijet je jednostavan, a kod nas još vredi ono – lice picu prodaje, mašlek i papir su dodatni trošak i izgubljeno vreme za zamatanje se i tak hitaju na kraju i sam te nerviraju da ih otkloniš da viš kaj je nutra! Dakle, Pinki mi pruža i veli kao - nešto onako za žene, pa ti vidi, iznenađena zahvaljujem (Sanja, o ovome bumo razgovarale na poslu, lepo sam naručila tvoje rukotvorine a nisi mi donesla, a ja sam znala da bu me Svjecka Pinki izvukla kad tad i odnekud, i došla sam praznih ruku, nisam joj mogla uvaliti kiki bombone, to takva žena sigurno ne jede!). Naravno da znamo da kozmetika ide potomici (ženskom potomku, da ne bi bilo rijeci ponornici, tak nekak zvuči), pa privjesak za ključeve, predstavlja rijetku svjecku zvijer, super. Tak sam zaslinila nad tim da je gospon frend bez teksta pridružil svoj poklon k ovome, viš, sad ne znam: iz sažaljenja kaj se veselim zverima u obliku privjeska, da ne napravim ljubomornu halapljivu scenu ili od užasa kaj se neko može veseliti zveri koja ne bu ni rasla ni jela, uopće, mislim da se čovek sažalil. Kaj sam ja zlouporabila taj čas.

Vrhunac je bilo kaj smo dobili ko šećer na kraju, ma kaj on, on se snašel, stari fakin. Za neupućene, to je jedan od onih kaj možeš tri ćuke sediti s njim i ne pričati a tišina nije neugodna, to je moj dojam, pretpostavljam da buš ovo čital, i ja sam taj dojam stekla zahvaljujući Tebi, fala ti - osim kaj bi tišinu prekidalo stalno pozdravljanje otprilke svakog 10-og prolaznika u Bogovićevoj, što govori – znamo, ono, ne...? A čuj, neko pozna raju u Bogovićevoj, neko sedne Kod džezve (u Trnskom) i isto tak pozna raju od pijancih pred bivšom Namom do suseda s broja 1, naime čudno naselje sa zmešanim brojevima ipak počinje brojem jedan.

Viš Pinki zakaj sad ne zaboravljam kaj sam počela pričati. Zato kaj sad pišem šalabahter pa se podsetim kaj sam zapravo htela reći. DakleM, uz opasku da volim male stvari (ostavljam svima mašti na volju ali ja stvarno volim male stvari) ovaj put to je nešto kao privjesak koji je Pinki rekla da moš obesiti na torbu, kao, nosi srećicu (ne pada mi na pamet to staviti na torbu pa da mi neko drpi u tramvaju, vidi se da žena ne živi u Zagrebu), niti na staroj Nokiji s tumorima (=kič plastičnim srčekima, a propos, jedno je jučer otpalo, možda prati Pinkicu na Malticu). Pitala sam ju koji bi, nazovimo to privjeskom, ona izabrala (mutež: htela sam videt kaj bu rekla, a već sam ga imala na oku) i onda još kao evo mi i drugi, cvala sam kaj rožica bez rogova, reko', bu se moja zver doma oduševila, ona voli tak ručne radove, egzotične. Kak sam doma došla tek u pol 10, našljokana kave i jedva dišući od cigareta (sreća da me fort neko žica pa nemrem reći da sam maznula celu škatulju cigareta) buru oduševljenja je izazval privjesak za ključeve, mali koala (koji navodno još uvijek ne pije vodu) ali privjesak “drži vodu”, ak me razmeš kaj ti oču reći.

Pubertetlija se oduševil Brankinim pekmezom od jagoda (to sam dobila ujutro, jučer je bilo Vrijeme darivanja – za ljubitelje Alana Forda). Pekmez od jagoda je inače bil predviđen kao pripomoć večerama - za ljetovanje preko Sindikata u Mišavolju (Omišlju, Mišavolj je verzija dok je sinek još uzgajal dis- nešto, dispričliju, tak nekaj). Al nema greške. Nisi celi dan doma, onda se pojaviš s nabreklom poštanskom torbom (tak ju zovemo zbog remena, praktična je dok cukam hranu s Dolca) i par šuštećih šarenih veeelikih vrećih, skočiju na tebe kaj buhe, ni bok ni pusa, kaj si mi donesla. (Zakaj mi je to poznato?)

Pinki, nije štos u svemu gore navedenom. Zatekla si me i pokušala sam posle i poslati neku poruku na broj s kog si me zvala, ali nije bitno, nije išlo, možda sam pokušala poslati poruku na fiksni telefon, oće to, nisam ja jedina, a sve bez “čitajućih” očala negdi na dnu torbe, nego te rukotvorine: ne bi to dala nikome ni za šta. Ne kaj su iz daleka svita, ne kaj su tak posebni pa ručni rad i to, znaš i sama zakaj si nam to donesla i predvidjela si reakciju, sreća da sam imala one “gledajuće” džozle, da mi oči ne poispadaju. Kak sam ti rekla da bu zver oduševljenja, pak sam se zlagala, tad još nehotice (al ko svinja, ona na privjesku je dama prema meni). Naime, kak sam ti rekla da je ponedjeljak nenormalno ludi dan, navečer po onoj sparini, sve s vrećicama kaj zadnja seljača završim u drugom dijelu grada, na kavi, s jednom mladom prijateljicom (veli zver da je u usporedbi s menom SVE mlado). Dobro, ovo je tak divno i jest mlado stvorenje, mada se dugo poznamo, jučer smo baš sjele ko dvije kvočke (ona je jača strana u našem rilejšnšipu i donekle joj uspijeva ograničiti vrijeme druženja, jučer smo uspjele opaliti tri i pol ćuke, već sam jedva gledala, celi dan na dve kave i jednom švepsu, a dan težak). Ona ne čita blog, ona ne piše po forumu, nikad ovo nebu našla, a ako neko a malojevjerojatno, nađe, ja bum se klela i na sudu da se ne radi o njoj. I vjerovali buju mi. Sud ti je jedino mjesto di moš beskarakterno, besprizorno, pod zakletvom i opomenom da činiš kazneno djelo, lagati, a moraju ti verovati po službenoj dužnosti, da mi nisi tak draga upoznala bi te na neki način s bivšim, ne sudjelujući osobno, ipak su mi deca još na brizi, a on bi ti to tak živčano rastumačil da bi jedino u to i samo u to vjerovala, kojih 10 zapovjedi!?

Da privedem kraju, ti buš i tak dobila emajl. DakleM: Pitam mladu prijateljicu ima li potrebu i/ili želju ispričati mi kako je izgubila bebu. Zato sam gore rekla da ona nebu ovo čitala, ali još, njena je krilatica da ljubav čuda radi pa sam si oprostila. Ispričala mi je dakle tu tužnu priču, malo smo si okice obrisale, ja s laktom, onom traper šuljom, sećaš se, ona svojim elegantnim prstićem, mislim svaka svoje oko i svojim laktom i to, i već copramo kad bu ponovni pokušaj. Veli ona valjda će ovaj puta biti sreće. Reko, zlato, ja se molim za bebu, al kak sam opaki vjernik i preskočim, navečer kad se sednem na svoj krevet već spavam, kad legnem ja sam u nesvesti, pa nek Gazda gore prašta ili ne, ali imam nekaj jedno šest sati u torbi, trebala je dobiti kćerkica, ali ovo ide za sreću da dođe nova beba i ne rodi se prerano. Ma kakvi, neće uzeti, veli to je ipak za moju zver. Reko, ko je tu stariji, a ko pametniji? Naglasak je na pametniji, dakle, primamo ovaj poklon jer se ja odričem nečeg kaj mi je već srcu drago! Reko, ono, kineska kultura definitivno nije stara ko hrvacka (to je nekidan provalila jedna na Filozofskom povodom čega je moja zver još na sedativima i redovno upražnjava jogu da se sabere), ali ako jedna kineskinja napravi nekaj ko amajliju, to onda vredi!, ovo je za tvoju buduću bebu i molim fino čuvati. Bile smo dirnute obadvije. Ja kak sam dobra (i kaj me jebe savjest kaj bi Pinki rekla), a ova mala plava znajući jako dobro moj ukus i poznajući žrtvu koju pridonosim. Jebate kaj je ovo dramatično!? Pinki, da si vidla te inače nasmijane oči jučer kako su me gledale, a u zraku oko vlasnice istih leti u bojama riječ – zašto Seka, zašto moja beba? Pa sam skopala konačno “čitajuće” džozle iz poštanske torbe i gledale smo sve do u detalj, jebate, pa pajco se smije!? Bile smo oduševljene. Reko čuj, ak se pajco uozbilji, nekaj ne štima, vrati ga, imam jednog kaj se bavi obradom drveta (ono je bambus, kaj ne? Pa nemrem napisati obradom biljki) i odma mu smiješak napravi kad ga lupi štemajzlom, kak ono, dlijetom?

Tak je jedan pajco opet usrećil nekoliko duša, ali onaj prvi, moj privjesak koji si ti Pinki izabrala isto, onaj obli, ono ne dam. Ne kaj je obli ko ja, kaj obli, ja sam okrugla. Nekaj drugo me još kopa: ne znam kak buš se zvlekla, a ni tvoj prijatelj, kad bute tumačili ko je ta mezomorfna masa s traper šuljom s koje je taj dan opal gumb (je li i to nosi sreću?) i opće, čime izazvani ste me išli slikati, osim kaj me niste ni pitali za dozvolu, ono, imali bute gadnih problema. Vrag ne spi. Bogovićevom prošlo 20.000 komada da zineš, a vi slikali mene, sad sam skužila, svakako zato kaj sam definitivno bila ono, đast diferent (jer mi smo sasvim drukčiji ooood drugih).

U ime jučerašnjeg susreta prelazim na dijetu, za 6 mjeseci ak bum se smucala Bogovićevom, imat ću priliku pokazati svoju priliku s 20 kilograma manje i Prijatelj i ja bumo popili kavu, ak on nebu imal neki sastanak. A ti ako nabasaš na ovaj dio Zemlje, dozvolit ću ti da mi veliš da dobro zgledam za svoje godine jer će to tada biti istina, jučer si me osim natrpavanja poklonima, častila komplimentima, čist probala utješiti, ajde, pa imam ja i špigl i vagu doma, stanem na vagu a ona viče – jedan po jedan, to je navodno ko štos o Žaku. Evo, našli smo krivca. Da se češće viđamo, nebisejatak zdebljala, ke ne.

Pinki, hvala ti, mada sam želila slušati od tebe o bijelom svijetu, navukla si me da pričam (teško žabu...) i to nešto što izbjegavam, ni reiki mi nije pomogel, o nečemu (mom bivšem)što je negativno. Ali napredak je već u tome što je čovjek nazvan – nečim a ne nekim. Mojoj zlobi nema kraja.

Javi se, ponekad me nazovi. I znam, rekla buš: Kaj oćeš da ti pričam o stranom svijetu: Imaš moj blog pa čitaj o Kini i ostalome. Čarobna ženo, šteta kaj takvima ko ti dan ne traje duže da duše gladne svijeta i finoće nahraniš bar preko bloga. Sretan put i pusa.

A od sad ne pičim doma prek Zrinjca nego kroz Bogovićevu, srela bum ili moju Zorku (nju definitivno) ili tvog prijatelja. Ovo je slobodna zemlja (kak veliju) i kak mi se čini uvijek ima vremena za švepsssssssssssssss....... U svakom slučaju: Čitamo se!

Veli mali krokodil: neću na maturalac. Veli veliki krokodil: kaj ga teraš na maturalac, kaj bu tam viš da mu je pun .... svega, a i koštalo bu te, a ni ja nisam išla. Al ti nisi htela, velim, a ona veli pa ni on neće. Ma reko oče!!, E reko bum tražila socijalnu pomoć. Opći smeh nastaje, da, da, naravno, veli, bu socijala još od tebe lovu iskala.

Kak smo rekli, mali krokodil nemre šutiti, pa to ispričal Bivšem. Ovaj doživil neki hemung u glavi ili se konkubina potrudila u izvjesnim akcijama radi grižnje savjesti jer je svoje dete ostavila ocu, ili mu je (Bivšem) opala cigla na glavu, ne, to svakako nikako ne sliči na njega, isprsil svoj ionako razvijeni prsni koš i veli: Ja bum ti platil kad stara (kurva - ja) neće. Kak mi je to bilo preneseno, nazovem ja turističku firmu i velim sve ženi fino, fina žena nemoguće, sve saslušala, velim samo da me ne spomenete ni mrtvu, nek plati, ziher ne bu sve, bum ja, ak mi vjerujete na riječ. Žena gušta (ko zna čeg se sve naslušala i nagledala ovih godina) s menom i to, čujemo se redovno, ugovorile i kavu kad joj prođe gužva, a ja bum na godišnjem, pa još velim čujte ja ovak lajava, ja sam vam živa reklama. Veli misla sam si i to, ajde, nek rista plati bar dio, reko nebu sve, režem desnicu junačku! I tak.

Nastal neki mali nesporazum, bez vatrogasaca, specijalnih postrojbi, marinaca, tajne policije i to, i stari se zbrcne, veli ništa sine, ako ona kurva (ja) neće platiti, neću ni ja, nedeš na maturalac. Kao stari se zbog tog nečeg naljutil. A razlog je za posrati! E reko sine ideš. Da nede. Reko ideš. Veliki krokodil se smije i krade male Dorina čokse i traži koštice, zaboravila da ih je pojela na faksu umjesto vlastitih noktiju (fakat pustila nokte otkad kupujem koštice! Od buče, ono). Veli mali kak sad imaš love. Reko pozdravi staroga i reci da sam dobila pomoć s Neba. I odem i razbahatim se u dućanu, sve sinu: troje hlača, nove kupaće, troje intimnih (kupaće gaće nisu intimne jer ih kad se kupaš mogu videti ribice, a ove intimne gaće vide samo traperice ili neke druge čehle ober). I tak ode mali, naravno, daj mu stotku i sendviče, ali kakve, i to, okso, bon, novu četkicu za zube, i to. Normalno da je lovu i zdravstvenu ostavil doma, ajd bon ukucal. Pitam u tramvaju, sine, si zel novčanik. Da nije, žuril se. Sreća i bog, imala sam 8 banki u torbi, dam mu to u trambaju. Normalno da smo kasnili i da je bus krenul s 3 minute zakašnjenja. Ali vidim ja feršo moj kalibar, a i po godinama je tu negdi, dajem mu torbu od maloga i velim čujte gospon, ak mi sin nađe kakvog komada dole u Dalmaciji ovak malo jačeg, znate, takva familija smo potfutrana, pa još ak ima love, samo ga slobodno ostavite. Je veli on meni, gospođo, al jel on ima kakvu kintu, kolko ste mu dali. Reko 8 banki. Isuse, veli pa tak si komada nebu našel. Reko: KAAAJ? Čujte, meni je njegov otac bacal pijesak u oči 20 godina, valjda ovaj može dva dana, mlad je nek se uči. Imam ja povjerenja u vas (nikad ga nisam vidla, al nismo sitničarili), i ak ga već ne ostavite, onda mi ga vratite u komadu. Veli nema frke, ono, veli feršo, malo me drpil išijas i lumbago i rastegel mi se mišić na nogi a i ahilova peta mi šteka, al nekak bum vozil, imam ciglu pa bum metnul na gas. Fino, reko, nema frke.

Među bijesnim profesorima koji čekaju samo nas, stoji jedna mirna zgodna ženica, onak onaj žilavi tip, velke oči gleda drito u mene i veli – dobar dan gđo Smith. Ja kulturno odzdravim i mislim koja si pak sad ti, majketi, ne pamtim ni face, ni rođendane, niš ne pamtim, samo cijene. Veli ona ja sam ta i ta iz agencije. Ni ni dovršila, ja skačem, ljubim ženu, pa se ispričam, veli ona pa kaj se ispričavate pa niste me z metlom tukli. Reko kaj je rekel bivši, ste ga zvali? Je, veli, rekel je da nebu niš platil i da mali nede na maturalac. Aha, dobro, to već zgleda na njega. Nego imam ček, očete odma da vam ispunim? Veli žena, kaj vam je, to bumo mi fino razvodnili, ko je videl davat soma s vašom plaćom na jedan ček, nazovite me u utorak, dođite na kavu s nekim dobrim vicem i tri čeka i tak. E reko ljudi, ovo nema, ovo se ne događa meni.

U 4 dana sam od sina dobila 2 poruke. Jasno da sam ja poslala 50. Potrošil ko bog na telefoniranje starome. Evoga 7 ura bije, smrt-bela-kost, boli me glava, odbile smo krokačka i ja jedan poziv za posjetu koju inače ne bismo ni u ludilu, al dolazi princ, a ona neće bez mene, tam je tak frekventno da mora imati pomagača, čak i ona koja se inače snalazi ono. I evo, javlja mi razrednik da su za pol ćuke u Gaju Savskomu, e bolje da ne vidim kakav bu se vratil. Dam mu večeru i odosmo u život. Ak oće nek ide s nama, nismo se praf ni odmorili od njega već se vratil. Srećica majkina, dao mu bog trizance (nema veze sa špagetima), tri blizanca, kak ono, trojčeke, od prve, da se seti kak je meni bilo. Vreću buha bi prije sačuval na kupu nego njega jednoga. Pa od one dve poruke jedna je bila: prekrasno mi je, uživam ko nikad. A neće na maturalac, ispod časti mu je da mu ćaća plati! Fuj!

Neš ti vraga! Javlja rasko (razrednik) prošli smo Karlovac, evo nas u Gaju za nekih malo više od pol sata. Velim aždajo, idemo pred brata. Neće. Reko dobro, idem sama, a posle pičim tam di su nas zvali, a ti ostaješ doma. Obukla se brzinom munje i još me čekala na hodniku da kaj tak dugo radim (inače se niko ne sprema za van brzo ko ja). Dočekamo princa, saznamo o 4 dana maturalca sljedeće: Potrošil je svu lovu, kupil si je pizzu i sladoled, ne sjeća se je li mu bilo dosta novaca i je li od koga posudio. Kupal se i bilo je zima ali to je dobro, gdi su bili i kaj su razgledali nema blage ideje, neki slapovi (Krka, po planu puta), pa more, more, more. Misli da je bil u Splitu jer se sjeća luke. E i bili su na Braču. Niš naročito, slično Korčuli. Nije trošio hotelske ručnike ni sapune, jer sam mu ja dala jedno i drugo. Mobitel je krepal jer se baterija brzo prazni a ja bi ga i tak stalno zvala da kad bu došel. I profesor iz tjelesnog mu je dvaput kupil sladoled, to jest ne samo njemu nego svima (ako je po kuglicu, a dece je bilo 20, fer je. I tak starci plaćaju profama maturalac, ali to je profa iz tjelesnog i to ima posebnu draž /moram priznati, one velike oči, pa visok, tanak, pa je/). I opće sve pet samo mu je žal kaj Joža nije išel s njima. To se dakle zove maturano putovanje, dapače, još neisplaćeno, ali nemre se reći, vrlo detaljno opisano, kaj ne.

I sinek, kaj bumo sad. Seka i ja idemo u jednu posjetu kad ti dam večeru, a ti si isto pozvan pa kak oćeš. Da gdi. Tu blizu. Da kome. Reko ne poznaš ih. Da kak onda da ide. Pa pehaka, kak, reko, zato da ih upoznaš. A jel imaju auto. A kak se zoveju. A na kom katu stanuju. Staniii, dosta! Pitaj njih kad dođemo!A ko nas je s njima upoznal. Reko Biba Jagoda. E, onda ide samo doma prvo pišati jer ko zna jel ljudi imaju zahod (???!!!) i idemo. I otišli. Još s vrata ga je doslovce zaskočil, napal, otel, odvukel odma u svoju sobu da mu sve pokaže mali Strelac (i princ je Strelac) i sve su si tajne ispričali, nema veze kaj je moj malo više nego duplo stariji, čak je ispričal svoju tužnu lav stori, e, a da po mom detetu neko skače i grli ga, viče ti si moj prijatelj, ljubi ga, baca ga na pod, misla sam da to ne postoji, viče mali svojoj mami, mama mi smo si najbolji prijatelji, znaš, na svijetu! Izludirali se, vidiš zaspal bu jedan na krevetu drugi na podu, pitam ja kolko je sati, veli mali domaćin, ma pol 9. Kad smo skužili da je ponoć i da smo fakat prekardašili, puse, bok, čujemo se i vidimo, naravno da meni spavaju i duša i tijelo, a moji potomci se nisu ni okrenuli kak su legli. Što je u redu.

E brate, ne da mi je drago kaj sam poslala dete na maturalno, tam se opustil i po povratku u Zagreb našo iz vedra neba najboljeg prijatelja za kog do tada ni ni znal da postoji, 200 metara od njegove kuće! Ko bi trebal psihijatra da se tak živi malo češće? Gazda, ti gore, e fala ti ko bratu!