Ovo je nešto što ne želim da se ikad izgubi, doma je pospremljen original, ali nek neko ko je imao mamu kakva je bila moja Melanija, nađe svoju mamu možda, jednom, u ovoj pjesmi. Teta Blanka je sigurno nekima i poznata, i moja su deca u školi čitala njene pričice, a neke sam knjigice o Tajani morala baciti jer su bile tiskane na ćirilici pa je moj bivši to uništil ne znajući kakva je to Hrvatica bila, veća nego cela njegova familija skup s potomcima. Nema veze, ali ovo je doista od prijateljice prijateljici, ali ne mogu ne veličati i tetu Blanku koju su 1987. pitali – pa gdi si do sad sa knjigom koja je tiskana za Univerzijadu, o Zagrebu.
Prijateljica moje mame i kako žena razumije ženu, najbolje govori njeno priča - pismo, i možda je to ono zbog čega kad dođem starcima na grob sa starim razgovaram, potračam mu, nasmijem se, velim stari, da si manje pušil, još bi se svađali kak smo samo mi znali (uvijek se naduril i zašutel, i onda nakon 5 minuta kak da nije niš bilo, a ja tek onda u komi), stari, ne cekeći, tu ti je bolje di jesi, tu vani je koma. Svećica je mala ali vremena su teška, malo love i to, a ti si i tak uvijek bil preskroman.

Mami nemrem reći ništa, osjećam težinu te zemlje na njoj - na svojoj duši, mama tak te još trebam, kaj sam starija to više. Bile smo nepravedne i ti i ja, ali je tebi bilo daleko teže, evo sad da si živa bila bi prestara, trebale smo ranije roditi i ti nas, i ja svoju decu, nit su moja deca uživala u tebi, niti si ti uživala u njima, niti sam ja imala baku za svoju djecu. Nek misli ko kaj hoće, još se događaju čudne stvari ko onog jutra kad su umrla, a onaj ko ti dolazi češće na grob nego ja, i treba da ti dolazi, i da je čovjek, i spomenik bi ti digel, ali ja ću, zadnje mi bilo, a za njega vredi ona, narodna, čija, kineska, tak malo važno čija: uzalud je jorganom grob pokrivati.


DA, JA SAM TA ŽENA
Melanki

Da, ja sam ta žena,
koja nikad nije doma
kad je sreća taži.
Koja nikad ne zna
hoće li joj kamenom
ili ljubavlju ljubav vratiti.

Misli mi ptice izmorene,
dani, ranjenici nagomilani.
Zato znatiželjnici stoje u redu
da bi vidjeli, opipali,
kuca li još zaista moje srce?

A ja?
Ostah sama,
voćki bez plodova slična.
Vučem svoje patnje
kao stare prnje.
Sve nesreće svoje napamet znadem
i svake ih noći prebrojavam.

Živa je moja duša i srce je moje živo,
zato je živa tuga i ljubav je moja živa.

A bijah brazda iz koje je sjeme nicalo.
A bijah zagrljaj u kojem su tuge nestajale.
A bijah život koji je živote rađao.


Blanka Dovjak - Matković
zagreb, 5. VI. 1982.