Stoput sam rekla da smo doselili iz Selske. I laže svako ko misli da tad ko klinci nismo imali svoje brige. Čista izmišljotina. Kolko je bilo važno pobijediti u nekoj igri ili izvući van kompu koji je u kazni pa nesme van. Moja stara je to rano shvatila. Kažnjavala je buraza da nesme van, onda joj je celi dan roštal po kući i smetal. On je bil hiperaktivac. Znači normalno dijete. Ono mirno bila sam ja, prenježna i uvijek zgrudana i maltretirana, i tek kad sam došla iz Gaja u Trnsko u školu morala sam se početi štemati s dečkima da se dokažem. Do onda je bilo ko i za moju kćer: Gospođo vaša Seka je tak nekak mirna. Pazi da ne bi. Ak bu ovo neki Trnskaš čital, sigurno se sjeća Stanislava Markovića. Za kaznu sam morala sjediti s njim. A meni guba. Zabavljal me pod satom, znal je uličnu šatru koju ja nisam znala i meni sve pet. Ja njemu pišem zadaću, a on mene štiti, već onda je bil bodyguard. Međutim, sretnemo se nakon 35 godina, i velim ja, čuj se ti sećaš kak si me stukel ono jedamput, u petom razredu, samo ti si me zaštemal, drugi su se povlačili. Je veli, a jel se ti sećaš kak sam ti pisal ljubavna pisma a ti si mi se kesila u facu. Jebiga, reko, sori, kaj sad. I dogovorimo se za kavu, i on umre. Tak to u Trnskom ide. Ja sam kriva, nije umro zbog kave, nego sam ja tek kupila Nokliju 3310 (služi, služi!) i nisam znala kak spremiti broj da mu javim kad dolazim iz grada da se nađemo, popijemo kavu, pa posle mislim, nek umre, pokoj mu duši.

Alzo, stari dobil dvosobni stan od 48 m2 u Trnskom, tam 1961., od Saveza boraca, što je onda bilo divno i krasno, da bi nas nakon puno godina jedan Bilosnić pohračkal, kao komunistički stan, o tempora o mores, i Jugu je neko oslobađal, jebate, nabio mi divljak kompleks manje vrijednosti. Možda da izbacim djecu a stan poklonim državi hvackoj? Ideš DžurDŽa. Stari je zaradil puno više nego ovaj stan za to kaj je pretrpil u ratu, a nakon rata mi s njim, kaj se onda znalo za PTSP, a ne nije ga imal, celi rat na fronti, pa logora, pa posle 4 godine JNA. Kak se došlo do garsonjere u Selskoj ne znam, slabo me služi sjećanje od prije mog rođenja. A di je Trnsko, normalno da niko pojma nije imal. Koje Trnsko, to se onda zvalo Novi Zagreb, ako me sjećanje ne vara, mislim da je naša adresa bila Aleja Borisa Kidriča (Č, ne Ć, Slovenc, za neupuĆene), 153/7, ulaz 2!

U garsonjeru u Selskoj se trebal useliti jedan lik, samac, neki na funkciji, to po onom kaj sam čula, i to mu je kao bilo privremeno rješenje. Selska je bila periferija. A garsonjera malo manja od ove špilje di smo sad. Al ajde, napraviju i trosobne stanove od 40 kvadrata, pa veli – trosobni stan. Dobro, došel dotični po nas, tip s AUTOM!!!!! - fićekom, sam se vi rugajte, i Pavarotti je bil sretan ko beba kad si je od prvog kruljenja, malo bolje plaćenog, kupil s prvom ženom fiću! E, a ovaj kaj je došel po nas telefoniral od gospođe Bašić s 3. kata u Selskoj, a koja je celi život delala u PTT-u pa je imala u Selskoj telefon, onaj crni telefon na zidu velik ko frižider, kaj si ručicu okretal, zadnji krik mode. I prijatelj došel s njim, tim lovcem na stan u Selskoj, imala sam nekih 6 godina ali već sam kapirala tuđa raspoloženja, zračio negativom, nabrijan, živčan; trebalo bi decu učiti da to ne primaju, to ubija. I meni stara navleče neku tamnoplavu kiklju s belim točkama pa sve na volančeke, obrubljeno bijelim koncem, to je radila na ruke, Isuse, nisam ju dvaput oblekla, kiklju, a koji trud, volančeka onak na valove, ko one ploče za krov, komada 3 – volančeka. Užas! I utrpa me u fićeka, suncem obasjana i nasmijana, lepršava i mlada mama, uvijek je mirisala na povjerenje i dinstani luk. Objasni kak bumo se vozili s autom (ja bi inače misla da je to tramBaj kojeg vlečeju konji, mislim, ono, ne,?), i to, sve 5 (a mene zabole i za fiću i za sve, ja bi se rađe ostala izgrati s Ferdom i Ljerkom koji su slinili za menom kaj se furam s AUTOM!), ali je svečano raspoloženje i euforija mame ipak malo prešla i na mene, ajde reko da joj pružim gušt kad se veseli ko da je sad to nekaj, meni je bilo dobro i u Selskoj. I piči fićo prek jedinog, tada, mosta (Savski, moja ga kćer nikad ni pehaka ni prešla) u neki Novi Zagreb.

A u Novom Zagrebu:
N I Š T A - N I Č E G A - N I Č E S A (kaj bi rekla moja draga prijateljica, goli .....)!!!!!!!!

Ufuraju nas u neku novu zgradu, rukohvat još nije bil postavljen, samo železo, neka teta s rupcem na glavi i nekoj kuti na cvetiće na kopčanje napred, nešto bez rukava, neka ispod debela vesta, žena na propuhu celi dan, puši vjerojatno Primorku bez filtera, ono ko pred smaknuće, ali se smješka, ono, otključa vrata od stana, veli nus-prostorije su zaključane (mislim si boktejebo kaj to mora biti nekaj opako važnoga kad je zaključano, a zvučalo mi francuski, nus-prostorije, kaj ne?), i pokaže nam dve sobe, a to veeeeliko, došla ja iz garsonjere (za kojom još cmizdrim), a soba bogodragi pa tak 4 na 3,5 a druga nešto veća, a kuhinja u L, pa neke zaprte nus-prostorije, to mora da je špajza puna pekmeza od šipka i šljiva a morti se najde i kakav orah?!?! Isuuseeek. I ovaj živčani veli kaj, kaj, vam se sviđa, očete, jeldadaočete, kaj, kaj, meni se žuri, kaj, bute zeli, kaj, pa to se gradi, znate, bu to dobro, vite, novo, sve, kaj, bute zeli, jel vam se sviđa (stara ne stigne odgovoriti, smješka se od uha do uha, po starom bi ja još živela u Selskoj, ona zapela da on ostvari svoje pravo, i tak je stanarsko pravo, posle smo ga lepo platili, nezaposleni s dvoje dece, lepa moja hrvacka), kaj gospođo, recite, recite, ajde recite mi recite, kaj, ha?, ajde recite mi recite mi, ajde, ajde, recite miiiiii, kaj ne smeta vam (počela sam i brže tipkati kad se setim kak je bil živčanil), a moja stara kaj Droga iz Portoroža, dajte se smirite, oćemo, čovječe, kaj vam je, čujte, čujte, a sigurno očete, dajte, kaj, bute potpisali, evo kolega. Fakat taj kolega imal neke papire pa stara potpisala, ko je to tad pazil, novi stan, čovječeeeee! Sad su starci pokojni, pa si mislim kak je to bilo pošteno, stari je dobil stan, dobro, za sebe i obitelj, ali stara potpisala, e jebogavrag!

Vani je puhal vjetar i dizal mi lajsne na kiklji da ne velim volančeke pa se vidlo da je to stara nadoštukljavala, ispod bilo bijelo, nije bilo dost plavog materijala na bele točke, pa me bilo sram.

Sjećam se prvog buđenja nakon doseljenja. Mama je sva presretna i nasmiješena s kuhačom i širclom došla da mi da pusu i pita kak sam spavala, a na jedinom komadu mebla kaj smo tad imali u toj sobi, jedan krevet, bože, di mi je bil buraz, možda još u školi u Selskoj pa je putoval, ili je bio u Selinama, ili Medulinu, to se onda zvalo – s kolonijom, pitaj boga, ko ga zna, morala bi ga pitati, a da, ja sanjala tada da se nismo preselili. Onda se nije psihijatrija i psihologija uzgajala ko danas pa se mislo da bu se to od sna dalo na zlo. Naravno, to je bio strah da se nebumo preselili. A fora je bilo seljenje, mogel si staviti prikolicu na fićeka i donesti sve kaj smo u Selskoj imali. Jedino, molim, sve je bilo od punog drveta i lepo čisto, a ništa iverica, gdi je sad neću ni misliti jer je pretužno, stara je to mazala sa 4ASA, ne oni kaj pjevaju nego ono za pod.

Tri dana bez vode i struje. Petrolejka. Vodu je mama od nekud nosila. Nikoga u zgradi, ali za kratko. Prvog se sjećam Željka Esterajhera, godinu dana mlađeg dečka, odgoj prva liga, pravi zagrepčanec s pedigreom, a čiju mamu sam doslovce obožavala. A bilo nas sram upoznati i igrati se, dok je jedan dan onak pognute glave pital ispred haustora: curica, oćeš se z menom igrati? Ja jedva dočekala, jebate, danima smo vani bili na udaljenosti 2 metra i krišom se pogledavali, ali treba neko progovoriti. Čim je to provalil, preskočili smo sve barijere. Prvo smo jurcali do petog kata i nikom nismo smetali jer nikog ni ni bilo. Onda smo iz zgrade 21 skakali s drugog kata dole. Kaskaderi. Normalno da s drugog kata dole kad je odmah nekih metar ispod budućeg prozora bil pijesak pa smo se dalje po riti spuštali do ceste kojoj je bilo tek naznaka. Šljakeri su znali vikat, a nisu delali celi dan pa smo skužili, postojal je čuvar, ali kog briga. Onda se sjećam kak je jedan užasno visoki (to smo već rekli da su ti svi visoki kad imaš 6 godina!) striček, suhi ko canšteher, stavljal vuglec na rukohvatu, ono kod odmorišta na hodniku, a ja sam se glasno čudila kak je on to lepo napravil. Pa mi je objasnil da to nije on napravil nego su to napravili neki, valjda u tvornici, pa sad on to samo šrafi i lijepi. A sve mirišalo na novo, na kreč, na farbu, pa se doseljavali raznorazni ljudi, pa se to pomagalo pri nošenju mebla, nosili kroz vrata i durch dem Fenster, pa se išlo u grad a vrata ostavljala otprta, ono, pritovorena. Pa suseda, imate jedno jaje za posuditi, čujte nemojte se srditi, trebam i šalicu brašna. Po sve se išlo u grad, ježiga, nestane.

Onda je brzo iza kuće, između zgrade 16 i 17 već bila hrpa dece, igrali smo se ledene babe, ili kraljice, za finiju decu, pa skrivača pa lovice, igračke niko nije imal, oni “jači” limenu kanticu i lopaticu za pijesak, eventualno neku loptu božemesačuvaj, a njihalke smo rabili do boli pa su nasmiješeni stričeki dolazili podmazivati, s malim metalnim nečim, kak da to opišem, to još postoji samo u Alanu Fordu, nešto ko pol nečega okruglog i tankim tuljcem na vrhu, a nutra ulje, ono svečano bazdi, koji WD-40!, a jer je njihalo škripalo do neba i odbijalo se natrag, i niko nije vikal ni noril, čak ni mama od Marine s 5. kata (je, i kak, ali nekih 30 godina kasnije na moju decu), kao nek se ne ljutim na babu jer ima šećer. Imam i ja visoki tlak i klupu pod prozorom di čavrljaju do 2, ovo je Trnsko, lepo prosim za razumijevanje, tu žive živi ljudi!

Joj, Željko je iz Njemačke dobil neku bebu koja hoda i okreće glavu i viče mama, a imal je i ogromnog plišanog medu. Pa su nas mame terale van na zrak da se igramo. Normalno da od druge dece nismo mogli, pa samo takvu igračku da si van donesel, to je svak moral videti izbliza. Probali smo ih ne doživljavati, ali kak, kad je Vlado Prekratić valjda to prvi put siromak, ko i ja, u životu videl i on bi se s nama igral na dekici, ali bi mu opal ugled fakina. Posle smo odustali pa smo se igrali školice nacrtane kredom kad je već postojal asfalt ispred kuće.

Starci idu u grad, u Namu, valjda, zove me stari s prozora, da kaj želim da mi kupe. Velim knjigu. Deca u čudu gledaju kretenčinu, veliju kak knjigu, a čokoladu? Nisam trzala, u to vreme sam čitala Djed som i Zlatno runo i bila sam uvjerena da su sve knjige tak ludo zanimljive. Onda me je kakti čuvala teta Dragica, Željkova mama, a kad su oni išli u grad onda je Željka čuvala moja mama, moš mislit da nas je čuvala nije pojma imala di smo, ali sam zato imala ćuku i znala kad treba doći doma. Do kmice, ili do pol 9, ovisno o godišnjem dobu, i nema majci, nema labavo! Tu ćuku sam zgubila u Hotelu Punta na moru gdi sam radila kasnje. Opala mi iz podrapanog džepa od kute u zahod, nisam ju nosila na ruci jer smo fort bili u vodi, prali hotel nakon krečenja. No tada je još bila važna u Trnskom i ne znam kak je opće preživljavala navale pijeska i kreča.

Onda se otvoril dućan ili dva u sedmici i šestici valjda, mali dućani s tolkom navalom ljudi. Zime su bile grde, smrzaval se dah u nosu, kaj moja deca nemreju zamisliti. Nosila sam štrikane, naglasak je na štrikane, kapice s coflekom (kaj me jebeno nerviralo jer sam imala kosu do riti i bilo mi je vruće pod tom kapom) al kapa s coflekom me donekle spašavala od masovnog napada snježnim grudama. Jer su mislili fakini da sam dečko, a curice su ipak više grudali, ali svaki put SVAKI PUT sam došla doma plava od “ledenjača”, u suzama, ni danas ne shvaćam zakaj mama nije išla po kruh, ili onaj 8 godina stariji brat, još se sad ježim na ta sjećanja. Kak su ti klinci (po)gađali. Uvijek ja. Uvijek! I uvijek sa strahom i toliko sam molila nek ide brat, nije bilo jebene šanse, a plakala sam, duša me bolila od silnoga straha, bože, pa da smo bar zajedno išli, ne! Ne i ne! Ideš po kruh. I čkomiš i plačeš po putu od straha, nemreš trčati od visokog snega, nema utabane staze, a grude lete, a suze se ne stignu na faci smrzunuti jer topla lovi hladnu. Jebate, straha ko u ratu! Nekad mi roditelji stvarno ne kužimo. Imam i ja toga na duši, a čuj, odgajaš otprilike kak su odgajali tebe.

Škola u Gaju je bila koma. Niko mi nije bil za društvo. A učiteljica (još je navodno živa) Štefica Pavelić me sterala nek se sakrijem u WC-u dok dođe komisija za pipis dece koja stanuju u Trnskom. A ja sam joj bila odličan đak a i mama joj je moja šivala pa me stalno opominjala da to šivanje i moje ocjene nemaju veze. Pa mi je za kaznu davala male petice, a Lidiji Lupert velike. Nisam trzala. Pet je pet. Kaj bi rekla Nena – a dvaput je dvaput! I tak sam tamo patila i plazila svaki dan pehaka 4 godine, najgore su bile subote kad je škola bila popodne, pa sam se vraćala u 7, već i kmica se vlovila, samo Tonka Šimić i ja u tom smjeru, ona za Kajzu a ja Trnsko, puna straha, svetlo slabo, a svaka subota je bila radna subota, kaj ti je, dok administracija nije malo ojačala i jednostavno sam morala doći u Trnsko. I ja se rasplakala. Strah od nepoznatog. Prvi dan povratka iz škole, i cijeli peti i šesti razred, su mi najljepši period u životu. Nevjerojatno, ideš u školu i veseliš se. To svojoj deci nesmem ni pričati, da kenjam kreč (tak se ja nisam razgovarala sa svojom mamom, bi mi naravnala zube, ne bi mi trebal aparatić, a moji ga oboje nose).

Uz cestu tam di je sad pumpa (pumpa, kaj!) u Sigetu, tam je bilo polje divljih makova, ideš DžurDŽa, samo mak. A starci: Da kaj ih beremo (ni više stalo u one male šake, a mi još beremo i beremo), da bu nas bolila glava, da je to droga (što se kasnije neki srodnik pokazal takvim, ko je to onda znal). A zimi ogromna baruština po kojoj smo skakali tak dugo dok Željko jednom nije upal do struka. Misla sam da je kraj sveta. Da bu mu noge i guzica otpale (danas bi pomisla na nekaj drugo, ali onda smo još bili bespolni), pa smo se bojali (s nama je već bil i Davor Kirin s 5. kata) da bu se smrznul, svašta, i bežali prek livade doma s njim, da se zgrije, već smo nekaj znali o cirkulaciji i tak (nije bilo Parka mladenaca, kaj, niš!) i svaki je pobegel doma da ne dobimo špotanciju od tete Dragice, a ona i tak nikad nije vikala, samo je presvukla i utoplila Željka i drugi dan smo bili opet tamo samo malo oprezniji.

Valjda u proljeće, lovili smo žabe s repom. To nam je bilo savršeno. Sad su ljigave, onda su bile glatke. Davor je par komada odnesel doma pokazat starcima, nije nam veroval da starci nebuju oduševljeni, baka mu je skoro infarkt doživela, ne zato kaj je žaba imala rep (pretvaral se punoglavac u žabu, ali kaj smo mi znali, a i da smo znali ne bi bilo razlike u oduševljenju), valjda su mislili da bu dobil tuberkulozu (to je onda bila najgora bolest).

U Trnskom još nije bilo ambulante, posle su otvorili neku jadnu iza broja 16a, pa smo išli u Nehajsku gdi su bile one okrugle posude gdi su svi hračkali, i gdi je na svakom zidu pisalo – ne pljuj na pod. Sutra idem u Klovićeve dvore, pa bilo mi i zadnje, navodno je Otek Reisinger izložil i te stare karikature s kantama za hračkanje. Deca su mi užasnuta. Objasnila sam im čemu je to služilo i zakaj se nije smelo hračkati na pod, ono, higijena. Znaju da to ostaje u zraku i dok se hračka. Kaj smo mi znali. Meni je bilo guba kad bi neko (FUJ!!!) pogodil u sredinu hračkaonice. Istini za volju, mislim da je rat koji je iza nas puno gora hračkaonica nego dugoročni ostaci iz II. svjetskog rata, mislim ti hračkasti.

Mama nikad starom nije dala da hračka nego u rupček, a stari i nije bil tuberan nego je pušil tu nesretnu Primorku (filter nula bodova) i kašljal ko konj (a rupčeke je prala i pitaj boga kak sve bez vešmašine) i peglala, kad se usporedim ja sam lena buba i niškoristi naspram nje, a opterećena sa sto puta više života nego ona.

Kad se neko svađal ili vikal, zatvarali su se prozori da se ne čini da prisluškivamo. Kad je mama po ljeti urlala na mene, odjekivalo je od druge zgrade, ali Bartina teta iz levog stana od nas i desni susedi, ovi ober i dole ni slučajno, niš nisu čuli. Moš si mislit. Ti desni su bili Teta i striček Ohnutek i oni su svaku novu godinu 1. ujutro dolazili čestitati starcima, s nekim skromnim keksima bez punjenja, a buraz i ja smo dobili one šećerne bombone za bor, pa još kad su bili izašli oni u boji, a ne samo srebrni, ti boga!

Namu u Trnskom je otvoril drug Tito! Jebate uzbuna, policije prije i to. Pa prve cigaret-kaugume, redovi su bili do škole, a mi važni i svaki je još dobil vrećicu od Name, naranđastu, s motivima Namine zgrade u Ilici. To su babe krale i nosile doma, nije se pazilo, jebate, raskoši. A moja mama je to čuvala i prala, a ne znam za kaj, kad nismo ni frižider imali.

Nikak mi još danas nije jasno zakaj na nas niko nije vikal kad smo vani urlali i igrali se. Svaki razbijeni prozor se plaćal isti dan ili “gospon sused, deca su to, nemojte se srditi, prvoga, čim dojde plaća” (ak nije vlasnik šajbu do 1. sam popravil), pa je i otac krivca i premlaćenog deteta i farbu donesel, moj stari je imal neki ruski nož za rezanje stakla, pa su to popravljali i kod nas, a buraz je dobil s maminom šlapom u leđa, nije ga mogla više vloviti oko stola ko u Selskoj, ali je odlično gađala a njemu već u to vreme bilo i smešno do suza, dok meni tek sad jasno.

Prvi televizor u zgradi je bil senzacija. Bacila sam ga nedavno, zauzima mi preveč prostora u ovom sve manjem stanu, čudno isto je bil velki 1961. ili 1962., a ni smetal. A dok su zrihtali sliku, majke ti! Stari na krovu, buraz dole lovi onu špagu, kabl, pa okreći antenu, pa jel dobro, nije, a sad? - pa: Seka nedi blizu ruba (oću i ja na krov, kaj!), a kak patim od akrofobije, bila jednom, postalo mi mučno, i nikad više.

Televizor je bio RIZ-ov, a dobili smo ga jeftiije (jer inače ne bi ni kupili) preko stričeka Vuksanića koji je tam delal, a zato kaj je neki budža za kog je TV bil, imal primjedbu da mu boja (boja kutije, nije bilo još kolor televizora u boji!) nede uz boju namještaja. To se zove komunjara, a ne ova rupa od 48 kvadrata. Televizor kad se palil moral se zagrijavati tri minute, onda se lovil i štimal program, a kad je slika počela bežati, mama bi lupila u pod da se popravi, a kasnije se brat dizal i maznul ga šakom po tintari i opet sve 5. Pa kolko puta je striček Vuksanić došel dole pa su na hodniku stari i on popravljali TV, pa je još i majstor dolazil, a u 6.10 časova (!) je dvaput tjedno bil ili crtić ili lutkarski film pa smo Željko i ja krivili glave i dok su ovi popravljali, gledali crtić naopački da nam kaj ne promakne, mi gledali kolko smo uspjeli videti, dok nam nije dojadilo pa smo i to prestali. Ponedjeljak je bil za TV slobodan dan i onda su pomalo počinjale panike raznih vrsta, jer su nicale antene po krovovima, a kupiš TV u ponedeljak a nemreš naštimati program, nema niš! I sjećam se prvog javljanja Miće Orlovića iz Beograda, samouvjerenog ogromnog (jel je ili se varam) tipa kao evo vam malo TV, rajo neuka! Kad su došli kolor televizori u boji, tak nekak se odselil Željko, pa Davor, pa i ja posle, ali sam se vratila. Da napišem kak je bilo u Trnskom. Lakše mi je to pisati tu nego negdje na moru. I je li ono Šantić rekel, Ostajte ovdje...